Nepoštenje, ime ti je Charest: Blokirani pregovori u Kvebeku

Od oko 100 dana tokom kojih su kvebečki studenti i studentkinje u neograničenom generalnom štrajku, sve do ponedeljka, vlada Jean Charesta je izgvojila sveukupno tri ili četiri dana tokom koji se udostojila da sedne za sto i pregovara sa njima. Baš zato su se studenti/kinje sa velikim optimizmom prošlog ponedeljka vratili za pregovarački sto sa ministarkom obrazovanja Michelle Courchesne.

Obe strane su imale ispoliran narativ o svojim srdačnim odnosima, u želji da sklope sporazum koji će okončati najveći studentski štrajk u kanadskoj istoriji. Obe strane su obećale da će napraviti komrpromise i popustiti, ali bez kapitulacije, u svom nastojanju da postignu rešenje.

Međutim, u ponedeljak smo imali trnovit početak, pošto je policija Kvebek Sitija odlučila da počne sa hapšenjem miroljubivih demonstranata koji su se okupili ispred mesta održavanja pregovora. Uhapšeno ih je više od 100, ukrcani su u autobuse, i izbačeni u sred nedođije, u 3 ujutro sa velikom kaznom. Kada je pregovarač CLASSE izašao napolje i pokušao da pregovara sa policijom i odvrati je od još jednog masovnog hapšenja nenasilnih demonstranata, momentalno su ga uhapsili. On je takođe dobio kaznu.

Nije bog zna kakv znak dobrih namera kada uhapsite pregovarača suprotne strane, i 100 demonstranata, prvog dana pregovora. Mnogi su predlagali da se studenti u tom trenutku povuku iz pregovora, ali oni su ostali i nastavili sa pokušajima da postignu sporazum.

Čitave nedelje obe strane su, najvećim delom, pravile ohrabrujuću buku sve do večeras, kada je vlada objavila da se unilateralno povlači iz pregovora.

Na pres konferenciji na kojoj je objašnjena odluka vlade, premijer Charest je rekao da je postojao „veliki jaz“ između dve strane i da, premda je razočaran, ne vidi smisla u daljim pregovorima.

Sudeći prema ministarki obrazovanja Courchesne, vlada je studentima iznela dve ponude. Obe su se svodile na smanjenje za nešto manje od 100$ na originalni izvos poskupljenja koji iznosi skoro 1625$. Drugim rečima, oni su ponudili da će smanjiti poskupljenje od 75% na 71%. Vlada bi takođe smanjila poreski kredit koji studenti dobijaju kao kompenzaciju za školarinu. To stvarno i nije neki kompromis.

Vlada je odbila da uopšte razgovara od Loi 78 (Zakon 78), čije ukidanje – studenti su bili veoma jasni po tom pitanju – predstavja vrhunski prioritet. Kada su ih pitali na pres konferenciji zašto je vlada odbila da čak i razgovara o specijalnom zakonu, Charset je kratko odgovorio: „To je zbog njihove bezbednosti“.

Charset je potom nastavio mrzovoljno da razgovara sa novinarom koji ga je pitao zašto je vlada izašla iz pregovora, kad su studenti želeli da razgovaraju. Kada je novinar predložio posredovanje, a Charset ga glatko odbio, on je odgovorio rekavši: „Tako to funkcioniše u realnom svetu!“, što je momentalno izazvalo premijerovo ljutito „Molim?“.

Ali čak iako i novinari postaju frustrirani Charsetovom tvrdoglavošću, teško da im se na tome može zameriti. Dok je Courchescne tvrdila da su studenti odbili da razmotre bilo šta drugo sem zamrzavanja školarina, oni su izašli sa sasvim drugačijom pričom.

Studentski lideri su objasnili da su dali četiri kontra ponude, od kojih ni jedna nije ozbiljno uzeta u razmatranje od strane vlade. Svi su poštovali vladin zahtev da bude prihodno neutralna (drugim rečima, da stavi visinu poskupljenja stavi u državnu blagajnu na jedan ili drugi način).

Ustvari, predlozi studenata, da se odustane od programa Poreskog kredita za obrazovanje i Obrazovnog plana štednje da bi visina školarine ostala niska, su predlozi koje sam i sam izneo u neoliko dokumenata. Oba ova programa su inherentno regresivna, i primarno koriste višoj, i višoj srednjoj klasi.

Charset se nakostrešio na predlog ukidanja RESP programa, insistirajući da on postoji da bi pomogao srednjoj klasi i da on predstavlja srednju klasu.

Odavno sam odustao od pokušaja da shvatim Charsetove motive, ali ovaj poslednji potez se čini gotovo jednako bezočnim kao i uvođenje Zakona 78. Sa pritiskom predstojeće festivalske sezone, a da ne govorim o široko rasprostranjenoj pobuni na ulicama, čovek bi pomislio da će biti spreman da izađe u susret studentima makar do pola. Posebno što ankete pokazuju da oko 70% provincije želi da se pregovorima zaključi sporazum.

Gabriel Nedeau-Dubois, glasnogovornik CLASSE, tvrdio je da vlada nije u stanju da pošteno pregovara zato što ih više zanima imidž nego da se razreši situacija.

„Takav gest bi bio interpretiran kao povlačenje, i [Courchesne] je citirala naslovne strane novina“, rekao je Nadeau-Dubois. „Unutra su nam rekli da je povećanje školarina cilj. Madam Courchesne je rekla da je njen cilj povećanje školarine, zato što ako to ne učini, vlada će izgubiti svoj prestiž.“

Bože sačuvaj, da demokratska vlada napravi kompromis kada je suočena sa masovnim protivljenjem javnosti, zato što će - ukoliko to učini - „izgubiti prestiž“. Pa uprkos činjenici da bi studentski predlozi doneli u državnu blagajnu istu količinu novca kao i poskupljenje školarina, odbačeni su bez razmišljanja.

Više puta sam rekao da ovo nema nikakve veze sa novcem i da je Charset sada jasno pokazao da ga više interesuje „pobeda“, i samim tim razbijanje društvenog pokreta, nego pronalazak rešenja, čak iako to obezbeđuje uštedu troškova za koju tvrdi da su glavni razlog svega.

Studenti, uprkos tome što u ovom trenutku očigledno imaju jaču pregovaračku poziciju, seli su za sto spremni za kompromis, i spremni da razmotre alternative. Vlada je došla sa uvredljivom ponudom, i nadurila se pošto je ona odbačena. Biće interesantno videti da li će to prikazati u medijima, ili da li će neki od provladinih pundita pronaći način da spinuje ovo kao svojeglavnost i nefleksibilnost studenata.

U ovom trenutku čini se manje verovatnim da će ovog leta Charset raspisati prevremene izbore. Ukoliko to ne uradi, ili ako se nešto drugo ne promeni, biće to dugo, toplo leto kaseola i protesta. Nije da se žalim, ja volim kaserole!

Izvor: rabble.ca