Nešto u vazduhu

Zbunjen sam. Naša vlada proslavlja to što je dobila „kreditnu liniju“ (a ne oslobađanje) od milijardu evra, i naš premijer to pozdravlja kao „globalni plan da se udahne život u špansku ekonomiju“. U međuvremenu, u Asturiji, na severu, štrajk rudara prerasta u gerilski rat u stilu intifade, a Međunarodni monetarni fond „predlaže“ da vlada poveća poreze. Luis de Guindos, naš pametni ministar ekonomije iz škole Lehman Brothersa, mucao je dok je spominjao „kolebljivost“ situacije, i čak sa bailoutom našeg finansijskog sektora, Moody's i dalje obara rejting naših banaka.

Mi bi trebalo da podignemo uvis naše čaše sa sangrijom zbog činjenice da smo prodali dušu đavolu, ali jedva da imamo snage za to – mi sno, ipak, jedan od „bolesnika Evrope“ – ili jedna od „svinja“ (PIGS, što je skraćenica za grupu zemalja koje se nalaze u nezavidnoj ekonomskoj situaciji a među kojima su Portugalija, Italija, Grčka i Španija, prim. prev.), kako je Financial Times navikao da nas zove od milošte.

Svaki put kada pokušam da diskutujem sa mojim ocem o onome što se dešava, on mi kaže da umuknem i da ne pričam o komplikovanim stvarima koje ne razumem... Možda bi trebalo na napišem pismo dobrom gosn. Moodyju, da ga pitam za malo milostivosti i objašnjenja, pošto ipak, mi samo slušamo njegove gospodare.
Ali ono što me još više zbunjuje, je kada vidim kako se vlada i glavna opoziciona partija (PSOE – koja je bila na vlasti do 2011.) slažu da je jedino rešenje za Španiju „više Evrope“ - to jest, manje nacionalnog suvereniteta i više integracije sa Briselom.

Čudno nije čak ni Brisel taj koji nam govori šta da radimo, već Berlin. Svaki put kada predsednik Rajoy ode da se sretne sa Angelom Merkel, on izgleda kao školarac kojeg je pozvao direktor škole u svoju kancelariju. Tužno je kada izgleda da je nacija izgubila kontrolu nad sopstvenom sudbinom, ali ja lično ne krivim Nemce; mi Španci smo svi bili veoma srećni i potpuno smo uživali u svoj bleštavoj infrastrukturi koja je izgrađena od 1990ih sa sredstvima Evropske Unije.

Ova kriza ne bi trebalo bilo koga da iznenađuje. 2005. španska ekonomija je doživljavala bum – letovi od Madrida do Njujorka bili su prepuni Španaca koji su išli u šoping u Veliku jabuku. Iste te godine direktor BP-a u Londonu ukazao je na nešto što nikada nisam zaboravio: „Situacija u Španiji me plaši“, rekao je. „Ja vidim da se svuda gradi, ali ja ne vidim proizvodnu strukturu koja je u stanju da održi taj rast...“ Dve godine kasnije, 2007. naš prethodni predsednik, Jose Luis Rodriguez Zapatero, s ponosom je istakao da je njegova vlada uspela da svrsta Španiju u „Ligu šampiona“ svetske ekonomije.

Ali nešto se menja u Španiji; ljudima je dosta i organizuju se sami. Na primer, u Kataloniji pokret „No vull pagar“ („Neću da plaćam“) uspeo je da ubedi više od 25.000 katalonskih vozača da ne plaćaju preskupe namete koji su prepravili katalonske auto puteve. Albertis, kompanija koja ima koncesiju, izračunala je da ekonomski trošak ove kampanje građanske neposlušnosti prevazilazi €180.000 evra.

U 2011. bilo je više od 58.000 prinudnih naplata (foreclosure) širom zemlje. Ali društveni pokret, „Platforma Stop Desahucios“ („Stop prinudnim naplatama“) uspela je da zaustavi bezbrojne prinudne naplate širom zemlje, dajući neku nadu porodicama koje ne samo da su ostavljene na ulici, već su nezaposlene i još uvek u obavezi da isplaćuju dugovanja bankama na ime hipoteke. Čak iako je vrednost tih kuća opala za više od 12%, za razliku od njihovih dugova...

2010. godine, Rodrigo Rato – bivši ministar ekonomije i nekadašnji upravnik Međunarodnog monetarnog fonda – spojio je nekoliko prezaduženih banaka i tako pripremio kataklizmu današnje Bankie, četvrte po veličini finansijske institucije Španije. U to vreme Rato ne bi mogao ni da zamisli da će dve godine kasnije, članovi pokreta 15-M, za svega nekoliko časova, prikupiti €20.000 evra koliko je neophodno za pokretanje građanske parnce u ime naroda kojom ga optužuju da je falsifikovao bilans stanja. U to vreme, Rato ne bi mogao ni da zamisli da će dve godine kasnije, uprkos blještavim reklamama i PR kampanjama, vlada morati da nacionalizuje Bankiu, i da ulije €23 milijarde evra u nju. Uskoro, ako budemo imali sreće, on neće morati da zamišlja kako stoji ispred sudije i pri tom izgleda kao postiđeno dete koje je uhvaćeno sa rukama u tegli sa kolačima.

Uprkos svom ovom haosu, konfuziji i gnevu, i više od 20% nezaposlenih od preko 5 miliona ljudi, kafići su prepuni kada Španija igra na ervropskom prvenstvu, Veliki Brat još uvek ima publiku, ljudi planiraju svoje godišnje odmore, ulice su pune prelepih señorita, i život teče dalje.

Ali ovog puta, nešto mi kaže da ovo nije samo još jedna kriza. 22% španskih porodica živi ispod linije siromaštva; svake noći armija novih siromaha čeka da pokupi hranu koju bacaju supermarketi; imigranti koji su stigli 1990ih napuštaju brod; a na ulicama Norveške lako možete videti španske neimare kako spavaju na ulici i mole za nešto za jelo.

Da moji prijatelji, mi smo, rečima velikog španskog pesnika Federica García Lorce, sjebani. I mi to znamo – ali ovog puta, mi nećemo pokleknuti bez borbe. Pitanje je, protiv koga? Nas samih? Zlih nemačkih tehnokrata u crnim odelima? Naših nekompetentnih političara? McDonald's-a? Što me navodi na razmišljanje, kako je moguće boriti se protiv civilizacije koja nas gura u ponor, a da tokom tog procesa ne uništimo i sebe?

Definitivno ima nečeg u vazduhu; samo se nadam da je to slatki miris renesanse, a ne gorki ukus krvave revolucije.

— od Sergia Casesmeira iz Madrida, originalno objavljeno u Occupied Times

via adbusters.org