Kontrapunkt

I dalje postoje bolnice, fasade solitera na ivici grada su renovirane i većina učenika i dalje ide u školu. Ali iza fasade, sistem zdravstvene zaštite se urušava iznutra, medicinsko osoblje je na kolenima zbog prekomernog rada, i to zahvaljujući rezovima i merama štednje – dok privatne alternative zarađuju ogromni profit koji se prebacuje u različite “poreske rajeve”, postoji akutna potreba za renoviranjem područja sa visokogradnjom, segregacija u školama je na do sada najvišem nivou, a odliv mozgova iz migrantskih zajednica ostavlja neke škole u rasulu.

Država blagostanja je lišena svog materijalnog bogatstva tako što se komunalni stambeni objekti i institucije javnog sektora prodaju po veoma niskim cenama privatnim korporacijama – profit se ostvaruje i u zdravstvu i u školstvu (Švedska sada ima tu neslavnu čast da je postala jedina država osim Pinočeovog Čilea koja je dozvolila da komercijalne korporacije upravljaju školama). Ali na papiru je sve i dalju tu, i partije, od levice do desnice, imaju samo pohvale za švedski model skupe države blagostanja, i društva jednakosti i pravde. Promene nisu vidljive na prvi pogled, i zbog toga se mnogi strani izveštači čude zbog čega je omladina iz predgrađa Švedske toliko nezadovoljna.

Predgrađa Stokholma, “Million Programme” - tako nazvana zbog zadatog cilja izgradnje milion priuštivih stanova – bila su rezultat povećane potrebe za stanovanjem radnika zaposlenih u fordističkom proizvodnom sistemu iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Na početku, skoro svi radnici koji su živeli tamo bili su švedskog ili finskog porekla, ali kasnije su im se priključili ljudi turskog, iranskog, latinoameričkog i somalijskog porekla. Danas je Stokholm i dalje područje koje se širi, ali izgradnja stanova je još uvek u zastoju, dok su nekada najmodernija predgrađa na obodima grada, u kojim su živeli i neki švedski premijeri, veoma zapuštena i u velikoj potrebi za renoviranjem.

Čitava generacija dece iz imigrantskih porodica koje su se doselile ovde je cele svoje živote provela u ovim betonskim predgrađima. Iako je većina njih i dalje ovde, neki su uspeli da se popnu uz društvenu lestvicu, i ostvare bolji položaj za sebe u društvu, ali su se odselili u druge krajeve.

Nasuprot ostalim skandinavskim zemljama, veliki deo Šveđana čiji su roditelji imigranti, diplomirali su na univerzitetima, i zarađuju za život kao novinari, pisci ili muzičari. Predgrađa su razvila svoju sopstvenu vrstu organskih intelektualaca, intelektualaca koji su se sad našli u poziciji da sa drugima podele svoja lična iskustva strukturalnog rasizma, diskriminacije i odrastanja u zapuštenim zajednicama.

U određenoj meri, to je ono što je novo u vezi sa skorašnjim nemirima. Letnji neredi pokrenuti od strane obespravljene omladine nisu ništa novo u Švedskoj, i posle porasta imigracije obespravljeni su najvećim delom sačinjeni od prve i druge generacije imigranata. Ali tokom poslednjih nemira oni su imali spremne organizacije; Panteri u Geteborgu, i Megafonen u Stokholmu su artikulisali glasove koji su čvrsto povezani sa svojim komšilucima. Oni sada imaju svoj glas u kulturnim debatama u kojima kritikuju prisustvo rasističkih stereotipa u medijima i zahtevaju sopstvene načine reprezentacije. Kada je na opštim izborima 2010. po prvi put neka desno-eskstremistička partija ušla u švedski parlament, javne debate o temama kao što su etnicitet, rasa i kultura, postajale su sve uobičajenije – i to ne uvek na način koji je pogodan za rasiste. Danas, osobe rođene u inostranstvu su u mogućnosti da utiču na javne debate svojim antirasističkim kritikama, u toj meri da je Timbro, tink-tenk Konfederacije švedskih poslodavaca, nedavno izjavio da je “post-kolonijalizam trenutno najveća pretnja koja dolazi od strane levice”.

Jedna od mnogih kontroverzi koje čine pozadinu nedavnih nemira je REVA projekt – to je zajednički projekt Švedskog odbora za migracije i policije, sa ciljem hvatanja migranata bez papira kroz uspostavljanje unutrašnjih graničnih kontrola u metrou. Instruirana da koristi rasno profiliranje, policija je počela da zaustavlja i legitimiše svakog ko “ne izgleda kao Šveđanin”. Kada je ova taktika rasnog profiliranja postala poznata i široj javnosti, to je dovelo da velikih protesta i do talasa direktnih akcija tokom celog proleća. Grube izjave i rasne pogrde iznešene od strane ministara pravde i migracija dolile su gorivo protestima i otvorile su prostor za poznate osobe iz kulture, koje su sada mogle da podele svoja lična iskustva sa rasizmom u švedskom društvu. Dogodio se antirasistički preokret u javnoj debati, koji je proizveo duboku promenu u Švedskoj. Čini se da je javna debata u Švedskoj bila spremna da se suoči sa sopstvenom kolonijalnom prošlošću i sa trenutnom lažnom slikom o sebi kao uglavnom ne-rasističkom društvu.

Ovi organski intelektualci, sa korenima u predgrađima, čine samo vrh ledenog brega nove vrste svesti koja raste u zapuštenim predgrađima. Još od veće važnosti je pojava novih lokalnih organizacija u predgrađima, koja nikad nisu privlačila pažnju medija. U Stokholmu, Geteborgu i Malmeu došlo je do paralelnog razvoja organizacija koje su formirali ljudi koji žive u zajednicama iz predgrađa.

U Geteborgu se 2011. u predgrađu Lindengen formirala organizacija Pantrarna (Panteri), i ta se inicijativa uskoro proširila i u Malme. U Stokholmu je u pregrađu Husbi 2008. osnovana grupa Megafonen. Inspiracija je, kao što i ime prve grupe sugeriše, pronađena u Crnim panterima (Black Panther Party for Self Defense). Ove organizacije lokalnih zajednica pokušavaju da se uhvate u koštac sa socijalnim pitanjima tako što uspostavljaju socijalne programe za unapređenje predgrađa, veoma slično programu u deset tačaka Crnih pantera.

Ne postoje jasne linije razdvajanja između njihovog socijalnog i političkog organizovanja; pomažu đacima iscrpljenim školom, koji žive u prenatrpanim stanovima, u rešavanju njihovih domaćih zadataka u manje stresnom okruženju, organizuju obrazovne programe, održavaju časove kreativnog pisanja, treninge borilačkih veština, i vode kampanje za uspotavljanje novih, otvorenih društvenih centara. Ne samo što su Crni panteri izvor inspiracije već postoje i zajednički projekti organizatora iz lokalnih zajednica sa starim aktivistima iz Sjedinjenih Država. Prvog maja 2012. Bobi Sil se pojavio na protestu Pantrarna u Geteborgu, a ove godine su organizovali festival Speak Your Mind na kom su učestvovali članovi Crnih pantera (pomenuti Sil, i Emori Daglas), kao i Dead Prez i neki od najboljih izvođača sa švedske hip hop scene.

Ne bi se moglo reći da je predgrađe Husbi, u kom su neredi započeti, najobesrpavljenije i najzapuštenije predgrađe u Stokholmu; to je pre predgrađe sa najvišim nivoom militantnosti, u kom društvene borbe traju već dugo, i gde su donele mnoge pobede. Predgrađe nema više od 11 000 stanovnika i smešteno je pored Kista Science City-a, švedske varijante Silikonske doline. Ova situacija je fenomene džentrifikacije i segregacije učinila veoma vidljivim, i političari iz šireg Stokholma su mnogo uložili u ekspanzicju Kiste, kako bi ona istisnula i obuhvatila Husbi.

Kako bi ovo postigli, pokrenuli su specijalan plan za Husbi, koji uključuje rušenje velikih stambenih kompleksa, privatizaciju javnih kupatila i lokalnih zdravstvenih centara, zatvaranje društvenog centra Husby Träff, završno sa luksuznim renoviranjima koja su dovela do ogromnog porasta kirija – cilj svih ovih strategija jeste promena stanovništva i porast statusa područja generalno. Megafonen je bio uspešan u odbrani od ovog plana, i zajedno sa drugim lokalnim društvenim pokretima uspeli su da spreče rušenja, i navodne renovacije koje zapravo za cilj imale iseljenje stanara, kao i da spasu javna kupatila. Prošle godine kada je društvenom centru Husby Träff pretilo zatvaranje, odgovorili su tako što su ga okupirali, danas je centar još uvek otvoren.

Policijske intervencije su takođe dovele do povišenog nivoa potencijalnih sukoba. Osim unutrašnjih graničnih kontrola REVA, projekta koji je trajao mnogo godina, a tek je od nedavno proširen sa predgrađa na unutrašnjost grada, policija je sprovodila politiku nulte tolerancije u predgrađima, programe protiv političke “radikalizacije", i uz izgovor borbe protiv droge, maltretiranja lokalnih hip hop izvođača - sve ovo je uzrokovalo porast lokalne mržnje prema policiji.

Pre pet godina, talas protesta preplavio je zanemarena predgrađa u Švedskoj, automobili su zapaljeni u Malmeu i Geteborgu. Ipak, ovaj talas nikad nije stigao u Stokholm. Sada je upravo Stokolhm epicentar nove epidemije požara. Prvi znaci toga viđeni su u nemirima u Tensti (predgrađe nedaleko od Husbia) u aprilu, koji su otvoreno bili usmereni protiv kompanija koje su bile odgovorne za porast kirija. Kompanije su se povukle, a mediji su zataškali ceo događaj.

Događaj koji je bio varnica koja je pokrenula sadašnje nemire jeste policijsko ubistvo šezdesetdevetogodišnjeg muškarca u Husbiu 13. maja. Proširile su se dve verzije ovog događaja. Prema jednoj, dotični muškarac, portugalskog porekla, je jeo u restoranu zajedno sa suprugom. Kada je njegovoj ženi počela da preti omladinska banda on je otišao kući po nož ne bi li ih tako uplašio i oterao, i na kraju je otišao kući zajedno sa suprugom. Kasnije se policija pojavila ispred njihovog stana, ali par nije smeo da im otvori vrata kada su zvonili; policija je provalila vrata i upucala muškarca u glavu. U drugoj verziji policija je primila poziv pritužbe na čoveka koji se šeta naoružan mačetom, i koji se kasnije zaključao zajedno sa nekom ženom. Policija je poslata da je spasi, i ubila je muškarca u samoodbrani. Rečeno je da je muškarac umro kasnije u bolnici. Međutim, policijska verzija se pokazala netačnom na mnogo načina: Megafonen je dokazao da je telo ostavljeno u stanu nekoliko sati pre nego što je iznešeno u vreći. Reagujući protiv onog što su videli kao policijsko zlostavljanje organizovali su protest već sutrašnjeg dana, zahtevajući nezavisnu istragu. Policija je nastojala da izbegne dijalog sa Megafonenom, i da ih umesto toga optuži da potpiruju mržnju prema policiji i da smanjuju javno poverenje u zakon i policiju, kako u Husbiu, tako i šire.

Sve je počelo u ponedeljak 20. maja kada su prvi automobili zapaljeni u Husbiu. Kada je policija stigla na lice mesta dočekale su ih grupe mladih koje su na njih bacale kamenje. Vatra, dim i sirene privukle su veliki broj stanovnika Husbia koji su otišli do trga da vide o čemu se radi. Na to je policija reagovala tako što je tražila pojačanje, dok su pendrecima napadali ljude koji su se skupili na trgu, ne bi li ih tako rasterali.

- Kada smo došli do trga prišli smo policiji da ih pitamo da li im je potrebna neka pomoć. Međutim, oni su nas dočekali sa pendrecima, psima, povicima itd. Prošlo je nekoliko sati dok nas nisu nazvali i pitali za pomoć, rekao je na konferenciji za štampu Megafonena Daniel Ghirmai, lokalni nadzornik kog zapošljava opština.

- Užasno su se ponašali prema nama, nazivajući nas pacovima i klošarima. Napadali su svakog ko bi im se našao na putu, obarajući starije žene. I mene je policija oborila, rekla je Quena Soruco, stanovnica Husbia-a koja je aktivna u Megafonenu.

Dok su mediji bili zauzeti izveštavanjem o tome kako je Švedska postala prvak sveta u hokeju, noć je pala, a sa njom su počeli i požari. Sledeće noći požari su se proširili i u obližnja predgrađa, a Husbi je bio opkoljen policijom i novinarima koji su izveštavali uživo iz “zone sukoba”. Treće noći požari su se proširili u petnaest Stokholmskih predgrađa, a tokom četvrte, požari su počeli da se pojavljuju i van Stokholma. Kako se paljenje automobila pretvorilo u epidemiju, mediji su reagovali moralnom panikom, a unutar političkog establišmenta su počeli da se utrkuju ko će izneti najveći broj osuda. Političko poziranje se sastojalo od dobro poznate rutine: oštri zahtevi od strane desnice i pozivi na strukturalne debate od strane levice. Rasistička desnica je zahtevala vojnu intervenciju i organizovala je ulične patrole, dok su u isto vreme radili sve što su mogli da nemire prikažu kao rasni sukob. Kada su strani mediji obratili pažnju na ove događaje, već su imali spreman ugao gledanja: “propast multikulturalizma je sada stigla i u Švedsku”. Ali kada su se nemiri smirili, posledice su bile bolje nego što se moglo očekivati: nedavne debate su ostavile traga i fokus je brzo vraćen na socijalna objašnjenja. Skorašnja anketa pokazuje da 70% stanovništva Švedske smatra da su društvena jednakost, obrazovanje i reforme načini da se izbegnu budući neredi. Samo 30% smatra da odgovor leži u većem broju policajaca i u oštrijim kaznama.

Libertersko socijalistički nedeljnik Arbetaren je primetio “ kao što događaji od nemira u Los Anđelesu, predgrađu Pariza preko Totenhama, do Husbia pokazuju, ovakva vrsta nemira je skoro neverovatno predvidljiva. Po običaju, uloga policije kao katalizatora je više nego očigledna”.

Policija je izdvojila Megafonen kao podstrekače pobune, na šta su im oni odgovorili da je njihova uloga bila da motre na policiju i time se pobrinu da se policija uzdrži od daljih incidenata. Kao što su istakli u svom saopštenju: “Megafonen nisu ti koji započinju požare. Naše je mišljenje da to nije put ako želimo dugoročne promene. Ipak sa sigurnošću znamo da su to reakcije na socijalne probleme. Nezaposlenost, školstvo ispod standarda i strukturalni rasizam su pravi uzroci.”