O vidovdanskom datumu za početak pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Protiv potrošačkog društva.

PR stručnjaci su, nakon prave pozorišne biti-ili-ne-biti predstave, izabrali savršen datum da nam saopšte kako će Srbiji ipak da se otvore vrata Evropske unije – reč je o Vidovdanu, datumu Kosovskog boja, datumu atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, datumu krvlju utisnutom u modernu romantičarsku nacionalnu mitologiju. Samo ovaj put tamo gde su nekada bili porazi, ili upitne pobede, danas su, kažu nam, trijumf i uspeh, konačno ostvarenje ideje da Evropa nema alternativu i da će zato sutra svima da nam bude bolje.

Došlo je do kulminacije lažne dileme kojom su političke elite Srbije više od dvadeset godina intenzivno manipulisale masama. Jedne konzervativne i crkvene, po kojoj se narod Srbije svojom pogibijom na Kosovu polju 1389. uzdigao do nebeskog statusa i druge liberalne i “pragmatične”, po kojoj spas za sve probleme sa kojima se Srbija suočava jeste ulazak u Evropsku uniju i bespogovorno prihvatanje njenih sistema vrednosti i pravnih okvira, tj. pravila igre. I zato, na još jedan “istorijski” Vidovdan kada deluje da su “pragmatičari” pobedili, a da je “ideolozima nebeske Srbije” ostalo samo da kukaju, mi otvoreno dovodimo u pitanje i konzervativnu i liberalnu viziju Srbije, odbacujući i njihovu mitologiju i njihove sisteme vrednosti i njihov pravac za budućnost.

O nacionalizmu konzervativne Srbije može mnogo da se priča, a mnogo se i već pričalo, te ne želimo u ovom trenutku da se opširnije bavimo tim problemom. Problem sa nacionalizmom vidimo na mnogo nivoa – etičkom, političkom, međuljudskom, manipulativnom, bratoubilačkom… Kada govorimo o počecima i uzrocima rata u bivšoj Jugoslaviji, tada možemo da usmerimo prst na strukturalne reforme MMF-a, kao i na političke elite bivših jugoslovenskih republika koje su tražile najbolji način da ojačaju svoj položaj, ali to ne iscrpljuje sve uzroke i dinamiku ratnih razaranja – to ne ukazuje na zavodljivost koju nacionalizam ima na individualnom ili grupnom nivou, kao ideologija nekritičke samozaljubljenosti – zavodljivost koja je bila gradivno tkivo sile što je povukla prostor bivše Jugoslavije u ubilački mračni ponor 90-ih. Nacionalizam je lakši put – na mesto često teške međuljudske solidarnosti on stavlja jednostavne državne interese i lako prikazuje u “drugima” neprijatelje, na mesto otvorenosti spram i istraživanja drugih kultura i naroda, on stavlja sopstvenu dogmu i mitologiju koja može da ide do besmislenih “dubina” (setimo se samo teorija o Srbima kao najstarijem narodu), a na mesto duge istorije potlačenih naroda/zajednica i njihovih borbi za slobodu, on stavlja istoriju vladara, svetaca i država. I danas, paralelno sa vestima iz Evropske unije, dolaze nam vesti sa Kosova o kamenovanja srpskih autobusa – nacionalistička destrukcija stvara samoodržavajuće krugove mržnje iz kojih se lako ne izlazi, pogotovo zato što oni imaju svoju funkciju u održavanju statusa kvo u kapitalističom i državnom sistemu vlasti.

Sa liberalizmom Evropske unije situacija je nejasnija, zbog same prirode modernog sistema. Nekada se imperijalizam širio oružjem i masovnim ubistvima – danas se on najčešće sprovodi strukturalnim ekonomskim reformama, koje imaju slične ubilačke posledice, ali neupadljivije i zamaskirane horovima NVO stručnjaka i dobro plaćenih intelektualaca. Dok je Milošević bio na vlasti, situacija je delovala jednostavnije – potrebno je bilo porušiti diktatora i sve će nakon toga da bude bolje. Takva vrsta naivnog nadanja je iza nas. Danas imamo mnošto malih diktatora, “demokratski” sistem u kome nema mnogo razlike među alternativama koje se nude, kao i opštu besperspektivnost koja se pretvara u (samo)destrukciju. Lanci su postali nevidljivi, ali i teži. Nema potrebe da panduri mlate ljude na ulici, pošto su svi zauzeti ili vraćanjem kredita, ili traženjem posla, ili celodnevnim radom, ili spektakularnim koncertima i tučama među navijačkim grupama. Država i Kapital mogu da u miru rade svoj posao u Srbiji, pošto kao da nema nikoga da im se suprotstavi.

Pogledajmo samo poslednje vesti iz srpske državnokapitalističke kuhinje – konačno je spremna pravna osnova za rasprodaju zemljišta Srbije stranim korporacijama (što je uvek u svim drugim zemljama imalo katastrofalne posledice po domaće stanovništvo), a isto tako postignut je politički konsenzus vladajuće klase o najnovijem talasu “reformi” pod palicom MMF-a koje će da još više da unazade radničku klasu Srbije, sve pod izgovorom “zdrave” ekonomije. Zdrave, ali za koga? (Ovo su najkrupnije pogubne “reforme” koje nam se spremaju u narednom periodu i o kojima malo ko priča u Srbiji, no pored njih, gotovo na svakodnevnom nivou slušamo vesti o različitim napadima na socijalna prava naroda Srbije).

Danas, kada je Srbija dobila datum za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, ne želimo samo da kritikujemo negativne posledice tranzicije, koje su zadnjih 13 godina Srbiju pretvorile u zemlju Trećeg sveta, zato što vrlo dobro poznajemu ovakvu realnost i živimo je svaki dan. Ne želimo samo da kažemo da reforme MMF-a postoje zbog interesa bogatih, niti samo da je prodaja zemljišta suštinski i surovi čin u kapitalističkoj akumulaciji vrednosti. Ne želimo da svoju nadu smestimo u zavođenje reda u korumpiranu državnu birokratiju Srbije, ili u dobro plaćeno osmočasovno radno vreme izumirućih socijaldemokratskih država Evrope. Ne želimo ni samo da kritikujemo podmukli nacionalistički “antiglobalizam” DSS-a, SRS-a i Dveri. Danas kada je, na još jedan “istorijski” Vidovdan, Srbija dobila otvoren pristup Evropskoj uniji, želimo da napadnemo pozitivni ideal Evropske unije, odnosno pozitivni ideal kapitalističkog poretka – ideal potrošačkog bogatstva, ideal dobrog i odgovornog građanina/kupca koji je spreman da situaciju u kojoj se čitav život prodaje za platu opravda stvarima koje može da kupi i koji na perodičnim “demokratskim”  izborima nema nikakvu moć odlučivanja. Odbacujemo svet anksioznih individua, zatvorenih u stanove osvetljene ekranima masmedija, svet koji nudi iluziju sigurnosti pod zaštitom beskrajnih polica supermarketa. Svet poraza radničke klase, naroda, vankapitalističkih zajednica, svet antidepresiva i umiranja od dosade i pandurske municije. I to ne govorimo iz perspektive privilegovanih, jer to nismo. To govorimo zato što vidimo da je ono što liberalna elita Srbije nudi svojim “građanima” kao placebo politički projekt, samo novi okov koji će, ako uspe, da postoji kako bi nas bolje držao sputanima. Govorimo iz perspektive onih koji moraju da rade, pet, šest ili sedam dana nedeljno, osam, devet ili više sati dnevno i uprkos tome, iako znamo koliko bi nam bolja radnička prava olakšala život, ne želimo da svedemo naše živote na zadovoljstvo boljom platom i manjim radnim vremenom, ne želimo da budemo zadovoljni onim što nam Država i Kapital “poklanjaju” nakon decenijskih borbi koje su se vodile protiv njih, kao niti da svedemo ciljeve borbi koje danas bukte širom sveta na “socijaldemokratski” kapitalizam sa ljudskim licem.

Danas, kada u Srbiji vladari sa ponosom ističu kako je Srbija konačno stupila na evropski put, mi im odgovaramo da želimo nazad naš život u naše ruke, dalje od političara, pandura, sveštenika, tajkuna i multinacionalnih korporacija, dalje od nacionalističke i proevropske demagogije, dalje od uništavanja planete zarad pohlepe i pogotovo što dalje od apatije i samodestrukcije koji su se kao bolest prostrli kroz naše društvo, kao jasno utvrđena posledica “dobronamernosti” predstavnika kapitala i države.

Za slobodarski komunizam – solidarnost, zajedništvo i sloboda!