Od Banja Luke do Sarajeva – džentrifikacija, nefunkcionalne državne institucije i dometi građanskog aktivizma.

Prethodnih nekoliko dana pobudile su nam pažnju vesti koje su dolazile iz BiH. Spletom okolnosti odigralo se nekoliko događaja, koji iako nisu direktno povezani, nose sličnu poruku, izražavaju slično nezadovoljstvo, a rekli bismo – artikulišu  svoj glas na sličan, sa jedne strane iskreno i bolno autentičan, a sa druge strane istovremeno i dobar i pogrešan način, naravno, u meri u kojoj možemo da govorimo o jednom, a ne o mnoštvu različitih glasova.

Banja Luka i Sarajevo – kako je došlo do protesta?

Dešavanja u Banja Luci su medijski dospela u javnost pre više od godinu dana, iako sama priča počinje dosta ranije. Tema odbrane Pica parka, danas ima bar dva aspekta – jedan se tiče odbrane zelenih površina od uništavanja (što može da se tumači kao jedan vid džentrifikacije, odnosno organizacije gradskog prostora u skladu sa interesima krupnog kapitala), a drugi je situacija porodice Vulić, čiji se posed/mesto stanovanja nalazi na mestu predviđenom za izgradnju ogromne, moderne zgrade. Proces menjanja izgleda Banja Luke, podizanjem staklenih zgrada kao simbola dolazećeg tajkunsko kapitalističkog poretka započeo je nakon rata, a kulminirao je izgradnjom zgrade Vlade, monstruma koji se preteći vidi iz skoro svakog dela grada. Početak protesta bio je vezan sa željom da se očuva gradska zelena površina, a kasnije je u priču došao ugrožen egzistencijalni položaj porodice Vulić. Po prvi put je u Banja Luci nakon bratoubilačkog rata održan višednevni masovniji protest koji je okupio mlade ljude i imao socijalni i nenacionalistički karakter. Do obnavljanja protesta dolazi u maju 2013, a dok upravo pišemo Vulić je pušten iz jednodnevnog pritvora u kome se našao zbog navodnog “ugrožavanja javnog reda i mira” prilikom pokušaja sprečavanja prekopavanja dolaznog puta do njihove kuće. Tokom hapšenja i nakon njega, Vulić je fizički maltretiran od strane policije. Ovakva represija vlasti dovela je do potencijalnog širenja protesta, po gradu je postavljeno nekoliko banera podrške Vuliću, a i studentski protest koji je započeo  u Banja Luci, kao jedan od svojih zahteva istakao je rešavanje problema porodice Vulić.

Sarajevski protest je imao drugačiju dinamiku i drugačije neposredne uzroke. Započeo je u sredu, 5.juna, nakon objavljivanja da beba Belmina Ibrišević ne može da otputuje u inostranstvo na lečenje zato što ne može da dobije JMBG, što je opet bila posledica nemogućnosti donošenja zakona o JMBG, zbog kompleksne realnosti bosanskih političkih elita, kao i njihove nezainteresovanosti za bilo šta do za sopstvenu dobit. Došlo je do blokade zgrade u kome je zasedalo Veće ministara BiH, a potom i do svakodnevnog okupljanja, kao i do studentskog protesta. Narod se lako poistovetio sa situacijom bebe koja ne može da se leči zbog korumpiranih i bogatih političara i reagovao je. Došlo je do protesta i u Zenici, Mostaru, Goraždu i drugim gradovima.  Naravno ovaj protest zbog JMBG je samo vrh ledenog brega, pošto narodi Bosne i Hercegovine, 18 godina nakon Dejtonskog sporazuma, danas jasnije vide ko je dobio a ko izgubio rat u BiH, ko je ostao i postao sirotinja, a ko se obogatio, te čija usta najviše truju o nacionalizmu dok se gomilaju marke. Sa ovih protesta je svim političarima u Bosni poslata poruka da nisu poželjni i da su deo problema, a ne rešenja.

Šta spaja ove događaje?

Iako su događaji u Sarajevu i Banja Luci izbili nezavisno, pored vremenske podudarnosti, oni dele još nekoliko bitnih zajedničkih osobina. To su postojanje policijske represije, opšte nezadovoljstvo socijalnom i ekonomskom situacijom u kojoj se živi, nezadovoljstvo političkim partijama, kritika korumpiranosti i svest o lopovluku vlasti, slanje poruka solidarnosti između glavnih entitetskih gradova, odbijanje stavljanja nacionalističke retorike u prvi plan, te građanska/liberalna terminologija pri tumačenju situacije u BiH i mogućih alternativnih pomaka napred.

Prođimo kroz neke od ovih osobenosti, koliko nam to prostor dopusti, zaista sažeto.

Policijsko nasilje se podudarilo – dolazi do hapšenja Željka Vulića i njegovog mlađeg sina zbog, kako je saopšteno, opstrukcije radova na gradilištu, zatim do prebijanja Željka Vulića i navodnog požara u ćeliji u kojoj je Vulić bio pritvoren, kako bi se on ocrnio. Istovremeno sa ovim, u Sarajevu dolazi do hapšenja petoro protestanata od strane specijalne policije, te do njihovog premlaćivanja u marici. Oba ova policijska napada izazivaju reakciju – grupa ljudi u Banja Luci dolazi do policijske stanice skandirajući Vulićevo ime, a u Sarajevu se održao protest protiv policijske represije. U Banja Luci upravo nastajući studentski protest kao jedan od svojih zahteva vlastima postavlja rešavanje problema porodice Vulić. Kao da se razvija svest o zajednici i solidarnosti – jer ono što se dešava porodici Vulić i ono što se desilo porodici Ibrišević, može da se desi  svakome. Šta više, već se i dešavalo, ali svi su ćutali.

O lošoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji nema potrebe da se mnogo govori, svi koji žive na našim prostorima, svesni su kako se teško preživljava sa balkanskim platama i zapadnoevropskim cenama, a kao odgovorne za to većina vidi političke partije, što za početak jeste tačno, ali naravno nije i dovoljno. Političke partije su samo deo priče, onaj deo koji je u prvom planu, ali koji više služi za preusmeravanje bazičnih uticaja kapitalističke ekonomije i klase, nego što zaista donosi bitne odluke.

Građanska/liberalna terminologija se javljala na mnogo načina, kako u samodefinisanju, tako i u definisanju problema i traganju za mogućim alternativama. Ovo podrazumeva identitet „mirnih i dostojansvenih“ građana i građanki, veru u reformu postojećih institucija (a ne njihovo odbacivanje i stvaranje novih, pravednijih i boljih), te u krajnjoj liniji podrazumeva nove izbore kao “najradikalnije” rešenje postojeće situacije.

Sa druge strane, poruke solidarnosti koje su se slale između Sarajeva i Banja Luke, bude nadu da je konačno sazrelo vreme da se raskrsti sa nacionalističkim lažima, tako korisnim vladajućoj klasi u traženju topovskog mesa za svoje interesne ratove i da je došlo vreme za delovanje zasnovano na idejama društvene solidarnosti i uzajamne pomoći kao jedinim pravim alatkama u stvaranju i menjanju društvene realnosti u kojoj živimo.  Upravo u ovakvim porukama vidimo veliki potencijal trenutnih dešavanja u BiH.

Mogućnosti za manipulaciju

U trenucima izlaska narodnog nezadovoljstva iz “svoja četiri zida”, te pretvaranja tihog i nemoćnog šaputanja u jasan i potencijalno opasan glas osude, dolazi do buđenja propagandne mašinerije vlasti, te pokušaja kanalisanja nezadovoljstva – prva stvar koja je bitna jeste da se očuva trenutna infrastruktura moći u društvu, a zatim do izražaja dolaze sukobi među glavnim političkim akterima koji nezadovoljstvo pokušavaju da se iskoristi za sebe, a paralelno sa tim dolazi do optuživanje protestanata po ovom ili onom razlogu (izdajice, petolokolonaši, ekstremisti, huligani, itd). U tom pogledu političari iz Sarajeva pokušaće da proteste u Sarajevu iskoriste kako bi restruktursali sopstvene odnose i snage, ali i da optuže druge za nefunkcionalnost institucija (političare iz Repubilke Srpske na primer). Dodikov režim, sa druge strane, opet će da pokuša prvenstveno da zaštiti sebe, a zatim i svoju „ideologiju“ – tokom poslednjeg studentskog protesta, u Banja Luku su, kao pojačanje, došli policajci iz drugih gradova RS, a nakon nažalost „mirnog i dostojanstvenog“ protesta, predsednica Vlade Republike Srpske je izjavila da izražava zadovoljstvo zbog odbijanja studenata da povežu svoje proteste sa onima u Sarajevu.

Tu je naravno uvek prisutna mogućnost da ako se protesti nastave dođe do pokušaja njihovog skretanja u napade na “druge”, obično “slabije”. U Grčkoj se to radi tako što pripadnici neonacističke Zlatne zore kao krivce za kapitalističke procese navode imigrante i LGBT ljude. U Bosni bi to moglo da se dešava stvaranjem sukoba u višenacionalnim naseljima ili među entitetima, odnosno potpirivanjem starih rana i nacionalizma.

Sa treće strane tu je i međunarodna zajednica, koja takođe može da pokuša da iskoristi trenutno nezadovoljstvo naroda u Bosni, tako što će naglasak sa još neartikulisane socijalne kritike kapitalističkog sistema u Bosni (koje, kao i svako drugo kapitalističko društvo, jeste nepravedno i represivno) da pomeri na liberalnu kritiku nefunkcionalnih i korumpiranih institucija, nudeći kao pravo rešenje za BiH njihovo popravljanje, odnosno kozmetičku, a ne suštinsku promenu, u skladu sa sopstvenom vizijom za ovaj region, postavljajući se kao objektivni i neutralni spasilac BiH od balkanskog divljaštva.

Još jednom o svemu – presudna važnost iskustva 5.oktobra u Srbiji. Nada?

Do sada smo govoreći o aktuelnom protestima u BiH govorili o onome što je „na terenu“,  o autentičnom nezadovoljstvu naroda užasnom situacijom u kojoj se našao, o opštem nezadovoljstvu koje postoji u svim delovima BiH društva i za koje se na sličan način traže krivci u lokalnim korumpiranim političarima. Međutim, kao što smo ranije naveli, oni su samo najupadljiviji, možda zato i najomraženiji deo loše situacije u BiH i ostalim ex-jugoslovenskim zemljama.

Rušenje parka u Banja Luci, kako bi se na njegovom mestu izgradila ogromna i moderna zgrada nije nešto što je specifičnost Dodikovog režima – ovo je nešto što se dešava svuda u svetu, kada se interesi krupnog kapitala stavljaju ispred interesa zajednica i ljudi koji žive na određenom prostoru. Nije Dodik izmislio sečenje stabala (nezaboravimo da je trenutni talas protesta u Turskoj započeo na sličan način). Kritikovati samo korumpirane političare za lošu situaciju u zemlji nije dovoljno. Korumpirani političari postoje kao deo širih političkih i ekonomskih procesa karakterističnih za kapitalizam. Kritikovati lošu ekonomsku i socijalnu situaciju u BiH, bez kritike kapitalizma i odbacivanja „građanskog“ diskursa i načina razmišljanja jedino može da dovede do estetske promene, do menjanja jedne vlasti drugom, „naprednijom“, koja će kavez u kome živimo da učini možda „malo podnošljivijim“.

Globalni sistem u kome živimo upravo doživljava svoju transformaciju pod izgovorom „krize“ – čak i u bogatim zemljama Prvog sveta dolazi do poništavanja tzv. „države blagostanja“, a stara klasna borba, utišana decenijskim socijaldemokratskim reformama i stvaranjem potrošačkog društva , ponovo izbija u prvi plan (Grčka, Španija, Portugal…). Nema smisla gajiti nadu da će Bosna biti zaobiđena od ovakvih globalnih dešavanja, ili da je moguć drugačiji scenario nego u Srbiji, ako se prate iste smernice.

A šta se desilo u Srbiji? Desio se masovni narodni ustanak, koji u startu nije imao šansu za uspeh, pošto je bio rukovođen liberalno- konzervativnim političkim partijama i NVO sektorom koji su pored svojih ispunjavale i globalne političke i ekonomske interese Zapada. Nije sporno da je Milošević bio pragmatični diktator koji je iskoristio nacionalizam da bi ojačao svoju poziciju, te da je bio jedan od glavnih učesnika u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji. Njegov pad bio je uspeh. No ako bi tražili pravo poređenje da opišemo ono što je došlo posle njega, to bi bilo – davljenje teško bolesnog pacijenta. Potpuno otvaranje tržišta u skladu sa neoliberalnom doktrinom, te dalje prodavanje svega, privatizacija, gaženje preko radničkih prava, sve veće siromašenje, propadanje zdravstvenog i školskog sistema (bolonjska reforma), itd – sve ovo se dešavalo po školskoj pravilnosti, kao i u brojnim drugim zemljama ranije. Situacija iskrene pobune i želje za boljim životom, kanalisane liberalnom i konzervativnom ideologijom, te verom u političare i njihove parole (“Kosovo je Srbija” i “Evropa nema alternativu”), pretvorila se u rezignaciju i samodestrukciju (umiranja od gladi, samoubistva, štrajkači koji si režu delove tela, itd). Nada je nestala, a došla je “demokratija”.

Borba za bolji život, mora da odbaci ideju „dobrih i poslušnih građana i građanki“ koji traže da političari poprave državne institucije – ona traži da ljudi preuzmu aktivnu i revolucionarnu ulogu odbacivanja postojećih kapitalističkih i državnih institucija, te stvaranja novih, pravednijih institucija/odnosa, zasnovanih ne na interesima Države i Kapitala, već na uzajamnoj pomoći i solidarnosti. Veliku društvenu solidarnost sa porodicama Vulić i Ibrišević, kao i borbu protiv izgradnje staklene višespratnice na mestu nekadašnjeg parka, čitamo u tom svetlu.