Ostrvo tri mije, 35 godina kasnije

Posledice katastrofe OTM postale su još ozbiljnije zato što su, od početka, zvaničnici koji u čijoj nadležnosti je planiranje za pitne slučajeve u više navrata bili dezinformisani o progresiji katastrofe i držani u mraku u pogledu neophodnosi uvođenja mera zaštite javnosti.

Ironično, za razliku od danas popularne uzrečice „previše informacija“, OTM je priča o „premalo informacija“. Ono što javnost veruje u vezi sa OTM daleko je od onoga što se zaista desilo.

Često ponavljani refren nuklearne industrije – da „niko nije nastadao na Ostrvu tri milje“ – ne prolazi test fundamentalnih medicinskih ispitivanja. Ipak, 35 godina kasnije, slušamo to opet, zahvaljujući nuklearnim poricateljima koji su to pokrenuli i koji takođe tvrde da je černobilska nukelarna eksplozija naudila svega šačici ljudi a da je nuklearna katastrofa u Fukušimi u Japanu neće imati ni jednu ljudsku žrtvu.

S obzirom šta znamo o posledicama izloženosti radijaciji, medicinski je daleko verovatnije da je zbog OTM bilo više ljudskih žrtava. Isto važi i za nesmrtonosne kancere i druge bolesti. Cifre će biti daleko veće zbog posledica daleko ozbiljnijih katastrofa u Černobilu i Fukušimi. Takođe ima i drugih slučaja prevremenog umiranja, koji su izazvani sresom, dilokacijom i napuštanjem. Nijedan o njih ne bi smeo da bude bezobzirno zanemaren.

Dve studije OTM-a – univerziteta Kolumbija i Pitsburg – koje su perpetuirale mit o tome da „nema nastradalih“, sprovedene su u skladu sa ograničenjima koja je odredio sud što je značajno kompromitovalo nalaze istraživanja.

Jedino nezavisno istraživanje, Dr Stefana Vinga (Stephen Wing) et al, ustanovilo je da su stope obolelih od raka pluća i leukemije bile 10 puta veće niz vetar u odnosu na uništeni reaktor Ostrva tri milje, nego što je to bio slučaj uz vetar u odnosu na reaktor.

To podržava premisu da je daleko više radijacije iscurelo iz OTM nego što je priznato od strane vlasti. Satima nakon početka nuklearne katasrofe, skala kontrolnih uređaji za merenje radijacije na licu mesta bila je premala i oni su ugašeni zato što su nivoi radijacije prevazišli njihov merni kapacitet.

Nrednih dana nakom što je došlo do topljenja jezgra nuklearnog reaktora u OTM, stotine lokalnih žitelja su prijavile simptome koji su konzistentni sa simptomima koje izaziva izloženost radijaciji. Među njima su mučnina i povraćanje, ozbiljna iscrpljenost, dijareja, gubitak kose i osedelost, kao i radijacijom izazvano crvenilo kože.

Uočene su anomalije kod životinja i biljaka. Više biljaka je ispoljilo čude mutacije uključujući izuzetno veliko lišće (gigantizam) i „dvoglavo“ cveće. Lokalni veterinar je zabeležio porast broja mrtvorođenja od 10%, kao i porast potrebe za carskim rezovima kod ovaca, koza i svinja. On je takođe prijavio značajan porast broja slučajeva raka kod životinja kraćeg životnog veka poput pasa i mačaka. Ti nalazi su konzistentni sa istraživanjima koja su obavljena u okolini Černobila. Slični slučajevi počinju da se uočavaju oko Fukušime.

Međutim, najznačajnija paralela između te tri katastrofe tiče se kontrolisanja informacija. Gušenjem informacija o meteorološkim prilikama, evakuacije su odložene ili usmerene u pravcu putanje radioaktivnog oblaka. Bilo je namernog potcenjivanja količine oslobođene radijacije i stvarna ozbiljnost katastrofe je zataškana. To je učinjeno da bi se zaštitila reputacija nuklearne industrije i da bi se sprečila „panika“.

To je značilo da je zdravlje javnosti kompromitovano da bi se zaštitio javni imidž industrije. Na primer, kalijum jodid – koji može da zaštiti štitastu žlezdu – nije bio dostupan stanovništvu koje je bilo izloženo radijaciji u okolini OTM, Černobila i Fukušime, što je dovelo do porasta stope problema sa štitastom žlezdom, među kojima je i rak.

Takve posledice je moguće izbeći, pre svega gašenjem aktivnih reaktora i sprečavanjem izgradnje novih.

Kao što je to nedavno rekao Ralf Nejder (Ralph Nader) na Democracy Now!: „Nuklearna energija je neekonomična, nemoguće ju je osigurati, i nije neophodna. Što pre je ukinemo, to ćemo pre izbeći rizik pretvaranja stotina kvadratnih milja naše zemlje u [prostranstvo] na kom je nemoguć život zbog radijacije. Ona nije vredna rizika samo da bismo kuvali vodu.“