Pogrešni razlozi za podržavanje Pussy Riota

Od Madone do Bjork, od elitističkog New Yorkera do populističkog Daily Maila, svet se ujedinio u podršci Pussy Riot, nepristojnim feminističkim aktivistkinjama iz Rusije, a protiv nabusite okrutnosti sa kojom se prema njima odnosila država. Možda nije uspeo da spreči preki sud Vladimira Putina da ih osudi na dve godine zatvora na osnovu optužbe za huliganizam, ali sveopšti međunarodni medijski pritisak pomogao je da se ovaj slučaj pretvori u veliku sramotu za Kremlj.

Pa ipak ima nečeg u vezi sa podrškom Zapada akcijama ovih mladih žena zbog čega bi mogli da se osećamo jako neprijatno, pošto filozofija Pussy Riota, aktivizam pa čak i njihova muzika brzo su zauzeli drugo mesto u odnosu na njihovu korisnost za diskreditovanje jednog od geopolitičkih neprijatelja Amerike. Dvadeset godina nakon kraja Hladnog rata, da li disidentskim intelektualcima ponovo preti opasnost da postanu pioni antiruskog narativa Zapada?

1970ih, Sjedinjene Države i njihovi saveznici slabo su marili za ono što su zapravo govorili sovjetski disidenti, dok god je to bilo usmereno protiv Kremlja. Ne čudi što je tako mnogo Amerikanaca/ki koji/e nikada nisu čitali knjige Aleksandra Solženjicina klicalo kada je on kritikovao Sovjetski Savez, a kasnije se osećali tako šokirani, uvređeni pa čak i izdani kada je kritikovao mnoge od istih mana u zemlji koja ga je primila. Nije li taj tip trebalo da bude na našoj strani?

Služiti se disidentima da bi se postigli politički poeni protiv ruskog režima podjednako je opasno kao i usvajanje tigra za kućnog ljubimca: bez obzira koliiko pripitomljeno izgledao, na kraju krajeva radi o slobodnim duhovima, koji su skloni da ugrizu ruku koja ih hrani.

Koliko je mnogo fanova lakrdijaške „pank molitve“ Pussy Riota u hramu Hrista spasitelja i inteligentne i dirljive završne reči Nadežde Tolokonjikove bilo podjednako oduševljeno njenim učešćem, a bila je naga i u poodmakloj trudnoći, u javnoj orgiji u moskovskom muzeju 2008? Taj performans, izveden od strane radikalne umetničke grupe Vojna („rat“, na ruskom), trebalo je da ilustruje kako su Rusi zlostavljani od strane njihove vlade. Vojna je prethodno zapalila policijski automobil i nacrtala opscenu sliku na pokretnom mostu u Sankt Petersburgu.

Zbog štoseva poput ovih uhapsili bi vas maltene bilo gde, a ne samo u autoritarnoj Rusiji. Ali Pussy Riot i njihovi drugovi iz Vojne idu kao celo pakovanje: ne možete imati zabavu, prodemokratski stav i antiputinovski feminizam bez podstrekačkog anarhizma, ekstremnih seksualnih provokacija, namerne opscenosti i ekstremno levičarske politike.

Sem ukoliko vam sve to nije OK (a ja sam poprilično uveren da za 99 procenata Pussy Riot fanova iz mejnstrim medija nije), onda stajanje iza Pussy Riot samo sada, kada su očigledno nevine a vlada je očigledno kriva, čist je oportunizam. I baš kao u stara loša vremena, takva automatska selektivna podrška ruskim disidentkinjama – bez celovitog bavljenja njihovim idejama – ne samo da je licemerna već takođe čini veliku štetu njihovoj stvari.

Bivši sovjetski disident i sadašnji član antiputinovske opozicije, Edvard Limonov, vrlo dobro poznaje takav cinizam. Izbačen iz Sovjetskog Saveza i sa dobrodošlicom dočekan u Njujorku kao hladnoratovski trofej, Limonov je ubrzo naučio da nije disidentski deo ono što su Sjedinjene Države volele kod sovjetskih disidenata, već njihov antikomunizam. Kao provokativni antisovjetski levičar (zapravo, Limonov je ekstremni desničar, osnivač Nacional boljševičke partije koja se zalaže za stvaranje evroazijskog carstva na čelu sa Rusijom, prim. prev.) sklon raspravljanju, on je prionuo na posao koji je znao najbolje da radi – da se suprotstavlja establišmentu – i brzo se ponovo našao u problemima, ovog puta sa Amerikancima. Limonov je zaključio da je „F.B.I. podjednako revnostan u eliminisanju američkih radikala kao što je to K.G.B. sa svojim radikalima i disidentima.“

U srži većeg dela medijske groznice oko Pussy Riota leži fundamentalno nerazumevanje onoga za šta se zalažu ove ruske disidentkinje. Neki kanali su predstavili ovaj slučaj kao potragu za slobodom izražavanja i drugim temeljnim pravilima liberalne demokratije. Pa ipak sama fraza „sloboda izražavanja“, sa svojim konotacijama uljudnih protesta kao građanskog načina da se se malo izduvate dok život teče dalje, strana je ruskoj radikalnoj misli. Članice Pussy Riota nisu liberalke koje žude za samoizražavanjem. One su prema sopstvenom priznanju potomci nadrealista i ruskih futurista, rešene da radikalno, čak i nasilno, promene društvo.

Bilo ko ko se potrudio da ih razume s one strane relevantnosti kao antikremljovskih proksija znaće da ti mladi ljudi podjednako preziru kapitalizam koliko i putinizam. Oni na meti imaju ne samo ruski autoritarizam, već, rečima Tolokonjikove, čitav „korporativno državni sistem“. I to važi za Zapad podjednako koliko i za samu Rusiju. To uključuje mnoge od ulizičkih inostranih medijskih konglomerata koji izveštavaju sa suđenja, poput Murdochove News Corp, i čak takve miljenike antiputinovskog establišmenta „liberalne opozicije“ poput biznismena i borca protiv koripcije Alekseja Navalnog.

Fanovi Pussy Riot na Zapadu treba da shvate da se disidenstvo njihovih heroina neće zaustaviti kod Putina; niti će stati ako i kada Rusija postane „normalna“ liberalna demokratija. Jer ono što Pussy Riot žele je nešto što je podjednako zastrašujuće, provokativno i preteće za vladajući poredak kako u Rusiji tako i na Zapadu (i bilo je od pamtiveka): oslobađanje od patrijarhata, kapitalizma, religije, konvencionalnog morala, nejednakosti i čitavog korporativno državnog sistema. Mi bi trebalo samo da podržavamo ove hrabre žene ukoliko smo, takođe, dovoljno hrabri da idemo do kraja.

Vadim Nikitin je novinar i ruski analitičar.

Izvor: New York Times

Prevod & fotomontaža: Sabo Tabi