Post festum, ad infinitum

Ima tome podosta vremena otkako je država obznanila da bi njen novi, stariji i lepši univerzitet trebalo sačiniti od studentskih para, nikako ne od onih iz budžeta. Iako u Srbiji između reči i dela postoji nepremostiv jaz, kada je na snazi otimanje novca, naša je država hitra i uporna, pa se tako akademcima iz godine u godinu nabijaju sve veće školarine. Naravno, niko ne pita zašto država odvaja tako malo sredstava za obrazovanje i zašto ih stalno sebi ugurava u džep, u svoju elitističku demokratiju i višestranačku partiju. Umesto toga, pitanja i odgovori povodom novog, starijeg i lepšeg univerziteta usmeravaju se tamo gde im nije mesto, što je samo po sebi sasvim razumljivo, jer u Srbiji niko i ništa nije na mestu na kojem bi trebalo da bude.

Elem, kako počne koja školska godina, prolomi se jasan i razgovetan urlik naših studenata: dole školarine! Ali država, sve zajedno sa svojim činovnicima, odmah vadi knutu i udara po najvrednijem komadu vlastitog građanstva. Dok zgrće novce, poručuje: onaj ko traži da se školarina smanji, ili ne daj bože, sasvim ukine, okoreli je i retrogradni levičar i anarhista koji bi da nasrne na srpski kapitalizam bez kojeg nam nema ulaska u beli svet. Iz ovog bi se dalo zaključiti mnogo šta, pa i to da je katolička Crkva, s papinstvom na čelu, levičarsko-anarhistička organizacija, jer, eto, baš je ona prva koja je u srednjem veku proklamovala besplatno školovanje. I nije Crkva to činila (samo) zato što je znanje smatrala Božjim darom, svetinjom koja se ne sme prodavati, nego (i) zato što je siromašnim studentima htela da garantuje obrazovanje. I nije Crkva siromašnima davala ove garancije zato što je volela sirotinju, nego zato da bi iz te populacije za sebe pridobila najbolji kadar. I nije Crkvi bilo stalo do sreće i blaženstva onih koji taj kadar čine, nego do vlastitog opstanka koji bi bez obrazovanih bio ugrožen.

Da li se, onda, čuditi što se srednjovekovna Država takmičila s Crkvom koja će od ovih institucija više zlata da izdvoji za Univerzitet?

U srednjem veku to nije bilo čudno. Ali našoj progresivnoj državi jeste. Njoj ne treba ni kadar ni opstanak: dok traje, traje. E, sad, pitanje trajanja Srbije za državu je stvar (trenutnih) parlamentarnih i predsedničkih izbora, a ne pitanje univerziteta, pa je iz čistog patriotizma stvari obrnula s nogu na glavu: ako studenti nemaju nameru da daju novce za novi, stariji i lepši univerzitet, oni, iako još nisu proglašeni katolicima, svakako idu tragom levog anarho-katoličanstva, što, nema sumnje, ostavlja loš utisak na pravoslavne multikonfesionalne građane. Ako li, pak, studenti pride hoće i da štrajkuju, ostvarujući time jednu od tri privilegije univerziteta osvojene u srednjovekovlju, onda su još i mračnjaci koji naprednu Srbiju vraćaju u XIII vek iz kojeg se ova po mnogo čemu još uvek čupa. No, da bi čitava stvar bila naprednija, naročito u pogledu morala, protiv besplatnog školovanja zalažu se upravo oni koji su se o takvo školovanje najviše okoristili. Dakle, državni službenici, koji se iz nekih razloga zovu nastavnici.

Univerzitet je u srednjem veku nastao onako kako je jedino i mogao - kao korporacija, zajednica učenika i učitelja koji dele isti interes - znanje. Tako je bilo tada, tako je i sada. Samo što novi, stariji i lepši ne želi da bude takav univerzitet. On za svoj temelj hoće da postavi jednu notornu i svirepu laž: da se studentski i profesorski interesi sasvim razlikuju, da su, štaviše, do te mere suprotstavljeni da je, što se univerziteta tiče, najprirodniji sukob između akademaca i nastavnika, a nipošto između univerziteta i države. Krv koju su srednjovekovni studenti zajedno sa svojim profesorima prolivali da bi se oslobodili nepodnošljive stege državnika, crkvenjaka i gradskih opštinara, krv koju su dali da bi pokazali da se samo u slobodi može negovati znanje koje je svima na korist i baš zato zlata vredno, ta krv kao da se zalud izlila. I jeste zalud za sve one koji tvrde da studenti pitanjem školarine žele da vlastite nastavnike i njihovu čeljad ostave gole i bose, gladne i jadne. Ruku na srce, ne znam niti jednog studenta koji je namerio da profesora prometne u proletera kojem se jemči isključivo život od smoga i zagađene vode, ali znam da je moja država većinu svojih građana pretvorila u klasu onih koji jedva preživljavaju.

I u srednjem veku je većina jedva preživljavala. Tu je Srbija rame uz rame s davnim vremenima, samo što neće da ide u korak s rešenjima koja su ondašnja vremena nudila univerzitetu, a koja se i danas primenjuju u svakoj uređenoj zemlji. Ako ostavimo po strani srednjovekovne beneficije i velikodušnost mecena, nastavnika mogu plaćati ili njegovi učenici ili civilne vlasti. Ako je nastavnik na plati, on je radnik, a znanje roba. Prima li platu od studenata - on je trgovac, prima li je od države - službenik je. Ono što nastavnik na državnom univerzitetu zasigurno ne može biti, to je službenik koji trguje. A novi, stariji i lepši baš to traži od svog nastavnika. Zašto? Zato što država svoj univerzitet ne sme da pretvori u privatni jer bi izgubila ugled i jednu od najvažnijih poluga svoje moći - onu koja kontroliše njenu najperspektivniju (najmlađu, najsnažniju, najprogresivniju) i stoga po nju najopasniju inteligenciju, nepotkupljivu inteligenciju koja još ne mari za institucije u koje su se ugurali ocvali intelektualci. A zašto to smeta nastavnicima? Pa zato što bi se među njima najlojalniji državni činovnici našli na ulici. Nijedan student ih ne bi slušao, a kamoli plaćao. Time bi izgubili svaki značaj za državu, pa i njihove jasle. Oni kojima je država žmurećki dodelila i dodeljuje licencu predavača ne samo da bi prestali da čine deo državne moći, oni bi se uistinu vukli po sokacima, radeći isto ono što i veliki deo našeg građanstva. A zašto pa ne? Po čemu su oni bolji, ako ne i gori, od te većine? Kada univerzitetski profesori budu počeli da odgovaraju na takva pitanja, naći će se tamo gde su im i studenti. Tek tada će se moći ozbiljno razgovarati o državi i univerzitetu koji bi, da se studenti pitaju, trajali doveka, a ne tek do sledećih parlamentarno-predsedničkih izbora.

Autorka je nastavnik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu