Razotkriven: Globalno priznati aktivista sarađivao sa obaveštajnom firmom Stratfor

Srđu Popovića iz Srbije mnogi znaju od kraja 1990-ih kao vodećeg arhitetku promene režima u istočnoj Evropi i šire, te kao jednog od suosnivača Otpora, srpske aktivističke grupe finansirane od strane SAD koja je 2000. srušila Slobodana Miloševića.

Ekskluzivno istraživanje Occupy.com otkriva da je slabije poznati Otporov izdanak, Popovićev Kanvas (CANVAS, Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije), takođe održavao bliske veze sa direktorom Goldman Saksa (Goldman Sachs) i privatnom obaveštajnom firmom Stratfor (Strategic Forecasting, Inc.), kao i sa vladom SAD. Popovićeva žena je godinu dana takođe bila zaposlena u Stratforu.

Do ovih otkrića je došlo nakon što je objavljeno više hiljada novih imejlova u Vikiliksovim (Wikileaks) „Globalnim obaveštajnim dokumentima“ (Global Intelligence Files). Imejlovi otkrivaju da je Popović blisko sarađivao sa Stratforom, privatnom firmom sa sedištem u Ostinu, Teksas, koja prikuplja obaveštajne podatke o geopolitičkim dešavanjima i aktivistima za potrebe klijenata koji se kreću u rasponu od „Američkog instituta za naftu“ (American Petroleum Institute) i „Arčer Daniels Midland“ (Archer Daniels Midland) do „Dau Kemikala“ (Dow Chemical), „Duk Eendržija“ (Duke Energy), „Nortrop Grumana“ (Northrop Grumman), „Intela“ (Intel) i „Koka-kole“ (Coca-Cola).

Pomnjan u imejlovima pod nadimkom „SR501“, Popović je prvi put kontaktiran od strane Stratfora 2007. radi držanja predavanja u prostorijama ove firme o dešavanjima u istočnoj Evropi, sudeći po Stratforovom izvoru koji je tražio da ovom prilikom ostane anoniman.

U jednom od imejlova, Popović prosleđuje informacije o aktivistima koji su povređeni ili ubijeni od strane bahreinske vlade koju naoružavaju SAD, a koje je dobio od bahreinskog Centra za ljudska prava u jesen 2011. dok se režim obračunavao sa prodemokratskim aktivistima. Popović je u septembru 2010. takođe za Stratfor napisao plan za rušenje sada preminulog venecuelanskog predsednika Uga Čaveza.

Stratforov globalni aktivistički konektor

Služeći se svojim slavnim aktivističkim statusom, Popović je Stratforu omogućio upoznavanje sa aktivistima širom sveta. Zauzvrat, informacije koje je Stratfor nameravao da dobije od Popovićevih kontakata poslužile bi kao „upotrebljivi obaveštajni podaci“ – firmi koja se reklamira kao „kopija CIA“ – za njene korporativne klijente.

Popović je prosledio informacije Stratforu o interesantnim aktivističkim dešavanjima u zemljama širom sveta, od Filipina, Libije, Tunisa, Vijetnama, Irana, Azerbejdžana, Egipta, Tibeta, Zimbabvea, Poljske i Belorusije, do Gruzije, Bahreina, Venecuele i Malezije. Popović je često, imejlovi to otkrivaju, prosleđivao informacije Stratforu bez saglasnosti aktivista i verovatno bez znanja aktivista da su im imejlovi prosleđeni privatnoj bezbednosnoj firmi.

U SAD, koautor ovog istraživanja, Karl Gibson (Carl Gibson) (predstavljajući US Uncut), i Endi Bihlbaum (Andy Bichlbaum) iz „Yes Men“ sastali su se sa Popovićem ubrzo nakon što su njihove grupe medijskom podvalom nasamarile „General Electric“, ismevajući tu kompaniju zbog njenog neplaćanja poreza u SAD.

Njih dvojica su dali Popoviću informacije o planovima obe grupe za narednu godinu a kasnije je objavljeno da je Stratfor pomno pratio aktivnosti „Yes Men-a“.

Tokom arapskog proleća, u Egiptu januara 2011, Popović je primio poziv za intervju ili pojavljivanje na CNN-u. Prvi ljudi kojima se obratio za argumente (talking points) bili su Stratforovi službenici, koji su mu dali pet argumenata sa kojima će započeti izlaganje.

Stratfor je rekao da je Popović korišćen od strane te firme pre svega zbog ogromnog niza kotakata sa grassroots aktivistima/kinjama širom sveta.

„Da podsetim da je glavna korist ovog kontakta njegova sposobnost da nas poveže sa trablmejkerima širom sveta sa kojima je on u vezi. Njegova lična sposobnost da prepozna situaciju na terenu je može biti ograničena, pošto on uglavnom ima početni kontakt sa korisnim osobama a onda ih pušta da sami rade“, piše u imejlu iz maja 2010. koji je napisao bivši Stratforov analitičar za Evroaziju Marko Papić. „On ima informacije koje s vremena na vreme mogu biti korisne. Ali, ideja je da se prikupi mreža kontakata putem Kanvasa, kontakata koje mi onda možemo da kontaktiramo nezavisno.“

Popović je bio toliko dobro primljen od strane Stratfora da je čak tamo zaposlio i svoju ženu, Mariju. Ona je radila godinu dana u Stratforu, od marta 2010. do marta 2011, kao honorarna analitičarka obaveštajnih podataka prikupljenih iz javno dostupnih izvora (open-source intelligence, iliti OSINT, prim. prev.). Druga kandidatkinja za posao, Jelena Tančić, takođe je radila za Kanvas.

„Tip iz Kanvasa [Popović] je prijatelj/izvor [Stratfora], i preporučio ju nam je“, rekao je Stratforov podpredsednik za analizu Skot Stjuart (Scott Stewart) u imejlu iz marta 2010, propustivši da napomene da su njih dvoje u to vreme bili u vezi.

Popović i njegova žena su se, zpravo, toliko zbližili sa Stratforom, da je Popović pozvao brojne članove Stratforovog osoblja na svoje venčanje u Beograd, Srbiju.

Pomažući Stratforu da proizvede revolucije

Glavnu Popovićevu vrednost Stratfor je video ne samo u njemu kao izvoru obaveštajnih podataka o globalnim i revolucionarnim i aktivističkim pokretima, već takođe kao nekome ko, ako zatreba, može da pomogne u zbacivanju lidera zemalja koji su neprijateljski nastrojene prema geopolitičkim i finansijskim interesima SAD. Toliko je Popović bio koristan Stratforu da mu je ova firma dala besplatnu pretplatu na ono što je Papić nazvao „legitimnim izvorom koje mi kao kompanja stalno koristimo“. U imejlu iz juna 2011, Papić govori o Popoviću kao o svom „velikom prijatelju“ i opisuje ga kao „srpskog aktivistu koji putuje po svetu i diže revoluciju“.

„Oni... zapravo idu po svetu pokušavajući da sruše diktatore i autokratske vlade (one koji se ne sviđaju SAD ;)“, napisao je Papić u jednom imejlu.

Odgovarajući na odgovor na taj imejl, on kaže: „Oni samo odu i otvore kancelariju u nekoj zemlji i pokušaju da sruše vladu. Kada se koristi na odgovarajući način, moćniji je od borbene grupe nosača aviona.“

Pomažući Stratforu da proizvede revolucije

Glavnu Popovićevu vrednost Stratfor je video ne samo u njemu kao izvoru obaveštajnih podataka o globalnim i revolucionarnim i aktivističkim pokretima, već takođe kao nekome ko, ako zatreba, može da pomogne u zbacivanju lidera zemalja koji su neprijateljski nastrojene prema geopolitičkim i finansijskim interesima SAD. Toliko je Popović bio koristan Stratforu da mu je ova firma dala besplatnu pretplatu na ono što je Papić nazvao „legitimnim izvorom koje mi kao kompanja stalno koristimo“. U imejlu iz juna 2011, Papić govori o Popoviću kao o svom „velikom prijatelju“ i opisuje ga kao „srpskog aktivistu koji putuje po svetu i diže revoluciju“.

„Oni... zapravo idu po svetu pokušavajući da sruše diktatore i autokratske vlade (one koji se ne sviđaju SAD ;)“, napisao je Papić u jednom imejlu.

Odgovarajući na odgovor na taj imejl, on kaže: „Oni samo odu i otvore kancelariju u nekoj zemlji i pokušaju da sruše vladu. Kada se koristi na odgovarajući način, moćniji je od borbene grupe nosača aviona.“

Odgovarajući na imejl sa „borbenom grupom nosača aviona“, podpredsednik Stratforove obaveštajne službe Fred Barton (Fred Burton) zajedljlivo kaže da bi možda mogli da budu poslati u Iran. Imejlovi takođe otkrivaju da je Popović aktivistima na terenu u Iranu služio kao posrednik do izvora informacija, ujedno informišući Stratfor o tamošnjem borbama za finansiranje „programa demokratije“, dok je vlada SAD gurala agendu „meke moći“.

U drugom mejlu iz marta 2010. koji je poslao Stjuart Barton kaže se da je Kanvas „pokušavao da se reši Čavesa“, misleći na pokojnog venecuelanskog predsednika Uga Čavesa. Tokom 2007, Kanvas je obučavao aktiviste za rušenje Čavesa.

„Ako se dobro sećam, da bi ga kontaktirali u vezi sa Venecuelom koristili smo hašmejl komunikaciju (šifrirani imej, prim. prev.) zbog osetljivosti upotrebe revolucionarne NVO kao izvora imajući u vidu da imamo kljente koji operišu u toj zemlji“, rekao je Papić o Popoviću u imejlu iz januara 2011.

Stratfor je postao toliko opčinjen Kanvasovom sposobnošću da podstakne promenu režima u inostranstvu da je pozvao Popovića 2010. u svoje sedište u Ostinu da drži seminare na tu temu, plativši mu put do tamo.

Kanvasov keš od Goldman Saksa

Jedan od glavnih finansijera Kanvasa je Manir Sater (Muneer Satter), bivši izvršni direktor Goldman Saksa koji je sišao je sa te pozicije u junu 2012. i sada poseduje „Satter Investment Management LLC“. Stratforov izvršni direktor Šia Morenc (Shea Morenz) takođe je radio deset godina u Goldman Saksu, gde je služio kao generalni direktor u odeljenju za upravljanje investicijama i kao regionalni šef za upravljanje privatnom imovinom za jugozapadni region.

Sater je istovremeno veliki finansjer Republikanske partije, dao jedao je više od 300.000 dolara Super Paku Karla Rova (Karl Rove) „Crossroads GPS“ pre izbora 2012, i još 100.000 dolara Asocijaciji republikanskih guvernera u prvoj polovini 2013. pre „mid-term“ izbora (koji padaju usred predsedničkog mandata, prim. prev.) 2014.

Kao neko ko živi u predgrađu na severnoj čikaškoj obali jezera Mičigen u ogromnoj kući koja vredi 9,5 miliona dolara, Manir je 2009. takođe dao 50-000 dolara za inauguralni fond predsednika Obame.

Kada je došlo vreme da Manir bude povezan sa globalnom obaveštajnom firmom, Popović je služio kao posrednik upoznavši Satera sa Stratforovim predsednikom Džordžom Fridamnom (Feorge Friedman).

„Kad god želim da do u detalje razumem svetska dešavanja, ja se obratim Stratforu“, piše u Saterovoj preporuci na Stratforovom vebsajtu. „Oni imaju najdetaljnije i najpronicljivije analize svetskih zbivanja i miljama su ispred mejnstrim medija.“

Otpor!: Kontra-istorija

Da bismo razumeli kako je Popović počeo da pomaže Stratforu u prikupljanju obaveštajnih podataka, ključna je kritička analiza Otpora i Kanvasa. Detaljno ispitivanje pokazuje da je Popović bio prirodni izbor za Stratvorovog doušnika i bliskog savetnika.

Često valorizovana od strane grassroots aktivista i zapadnih medija, „buldožer revolucija“ koja je dovela do rušenja Miloševića i kasnije drugih istočnoevropskih režima puno je složenija što nego što se to na prvi pogled čini.

„U principu, [Srbija] je bila javna operacija, finansirana kongresnim izdacima u visini od oko 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion za 2000. Neki Amerikanci koji su učestvovali u borbi protiv Miloševića rekli su da su bili svesni aktivnosti CIA-e na rubovima kampanje, ali su imali poteškoća da shvate šta je agencija naumila“, objašnjava istraživački članak iz 2000. koji je objavljen u Vašington Postu.

„Vodeća uloga koju je preuzeo stejt department i Agencija SAD za međunarodni razvoj, vladina agencija za pomoć zemljama u inostrantstvu, koja je kanalisala sredstva putem komercijalnih ugovarača i neprofitnih grupa poput NDI i njenog republikanskog pandana, Internacionalnog republikanskog instituta (IRI).“

Papićeva izjava o Kanvasu kao „moćnijem od nosača aviona“ nije bila puka hiperbola, već je zasnovana na Otporovom iskustvu u Srbiji s kraja 1990-ih.

„Ustvari između 1997. i 2000. „Nacionalna zadužbina za demokratiju“ (NDI) i vlada SAD su možda ostvarile ono što NATO-vih 37.000 bombarderskh misija nisu bile u stanju da urade: svrgnule su Miloševića, zamenile ga sa kandidatom koji im je draži, Vojislavom Koštunicom i promovišu neoliberalnu viziju za Srbiju“, napisao je za Z Magazin nezavisni intelektualac Majkl Barker (Michael Barker). „Na isti način kao što korporativne front grupe i astroturf grupe regrutuju iskreno posvećene pristalice, strateški korisni društveni pokreti mogu potencijalno da dominiraju civilnim drušvom kada im se obezbede pravi resursi (ogromna finansijska i profesionalna podrška).“

Otpor! je bio toliko uspešan da je uveden u Ukrajinu 2004. da pomogne proizvodnju promene tamošnjeg režima, koristeći model koji je originalno primenjen u Srbiji sa 65 miliona dolara u kešu od vlade SAD.

„Mi smo ih obučili kako da osnuju organizaciju, kako da otvore lokalne podružnice, kako da naprave 'brend', kako da naprave logo, simbole, i ključne poruke“, rekao je Otporov aktivista za Radio Slobodna Evropa - Radio sloboda, medijskoj kući koju finansira vlada SAD. „Mi smo ih obučili kako da identifikuju ključne slabosti u društvu i koji su gorući problemi naroda – šta bi moglo da motiviše ljude, a pre svega mlade, da izađu na izbore i na taj način grade sopstvenu sudbinu.“

Rušenje Miloševića je pomognuto od strane SAD stvaranjem robusnog medijskog aparata u Srbiji, a Popovićeva žena je radila za jednu od radio i TV kuća koje su finansirane od strane SAD, kao novinarka i spikerka B92 od 2004-2009.

„Pomaganjem Radija B92 i njegovim povezivanjem sa mrežom radio stanica (ANEM), međunarodna pomoć je podrila direktnu i indirektnu kontrolu režima nad vestima i informacijama“, objašnjava strateški dokument iz januara 2004. koji je objavio USAID. „U Srbiji, nezavisni mediji koje je podržavao USAID i drugi međunarodni donatori pomogli su promenu režima.“

Kritičari ističu da je ono što se desilo u istočnoj Evropi bila promena režima, a ne revolucija u bilo kom smislu te reči.

„[Oni] uopšte nisu revolucionari; zapravo, oni su bili tek nešto više od transfera moći unutrašnjih elita“, objašnjava profesor urbanih studija i planiranja sa Državnog univerziteta u Portlandu, Džerald Sasman (Gerald Sussman), u svojoj knjizi, „Brendirana demokratija: Promena režima u postsovjetskoj istočnoj Evropi od strane SAD“ (Branded Democracy: U.S. Regime Change in Post-Soviet Eastern Europe ).

„Moderna taktika izborne agitacije primenjena je da se promena režima prikaže kao populistička, iskoristivši prednost nestabilnih i osetljivih situacija u tim oblastima nakon raspada Sovjetskog saveza“, napisao je.

S obzirom na Otporove veze sa moćnim frakcijama u vladi SAD, možda ne iznenađuje to što se Popović osećao komotno dok je držao predavanje na akademiji vazduhoplovnih snaga u maju 2010, i prisustvovao sastanku Nacionalnog bezbednosnog veća u decembru 2009.

Moćna osoba koja je u ranoj fazi lobirala vladu SAD da da novac Kanvasu bio je Majkl Mekfol (Michael McFaul), sadašnji ambasador stejt departmenta SAD u Rusiji i neko ko je „blisko sarađivao sa“ Popovićem dok je radio kao viši saradnik na njihovoj desničarskom Insitutu Huver (Hoover Institute) na univerzitetu Stanford.

Kritičari se slažu, Popović odgovara

Marjam Al Kavaja, direktorka bahreinskog Centra za ljudska prava, kaže da je poznavala Popovića nekoliko godina kao aktivistu i ništa nije znala o njegovim eksternim odnosima pre nego što je Vikiliks objavio Stratforove imejlove.

„Srđa je neko koga sam srela više puta. On je pužao svesrdnu podršku bahreinskoj revoluciji, podržavao je borbu za ljudska prava“, rekla je Alkavaja u telefonskom intervjuu. „Kada mi je dao njihove informacije, to je ono što me je najviše inzenadilo.“

Alkavaja je to rekla u trenutku kada nije bila svesna koja vrsta firme je Stratfor, ali je odmah postala sumnjičava nakon što je pročitala pitanja koja je Stratfor namenio njoj. Ona se nikada nije dopisivala sa Stratforom zbog, kako je smatrala, sumnjive prirode imejlova koji su stizali iz te firme.

„Bio je to niz stvarno čudnih pitanja koja izgledaju kao da ih postavlja obaveštajna agencija, s obzirom da su znali da radim u grupi za ljudska prava. Oni su postavljali pitanja poput, ko finansira partijsku koaliciju, koliko članova imaju, pitanja za koja čak ni neznam odgovor“, rekla je. „Činjenica da su postavljali takva pitanja, navela me je da preispitam motiv koji stoji iza imejla koji sam dobila. Zato nikad nisam odgovorila.“

„Kad god dobijemo imejlove poput tog ili nas kontaktiraju ljudi koji su naizgled veoma zainteresovani da postavljaju pitanja koja podsećaju na obaveštajnu agenciju, mi ih obično blokiramo, zato što znamo da verovatno rade za vladu“, nastavila je Alkavaja. „Novinari poznaju onu vrstu rada koji mi obavljamo tako da oni ne bi ni postavljali ta pitanja. Meni je taj imejl bio veoma čudan i zato zapravo nikada nisam odgovorila.“

U intervjuu putem Skajpa, jedan od otporovih suosnivača, koji je napustio pokret i koji je tražio da ostane anoniman, rekao da je glavni problem u imejlovima koji su objavljenih na Viiliksu to što Popović odaje informacije o aktivistima trećim stranama bez njihovog (aktivista, prim. prev.) prethodnog pristanka.

Popović je u jednom intervjuu pevao drugu pesmu o Kanvasu. On je izjavio: „Mi definitivno ne bismo ugrozili bezbednost ni jednog od naših aktivista, tako da mi uvek sledimo njih i nikada ih ne otkrivamo bilo kome bez njihove prethodne saglasnosti.“

Popović je takođe rekao da bi Kanvas razgovarao sa bilo kim – bez ikakve diskriminacije – o nenasilnoj direktnoj akciji.

„Kanvas će pokazati bilo gde – onima koji su posvećeni aktivizmu i nenasilnoj borbi, ali takođe onima koji još uvek žive u eri hladnog rata i misle da tenkovi i avioni i nuklearne bombe oblikuju svet, a ne obični ljudi koji vode narodne pokrete“, rekao je.

„Ako možemo da ubedimo bilo kog donosioca odluka na svetu, u Vašingtonu, Kremlju, Tel Avivu ili Damasku da je nenasilna borba ono što bi trebalo da prihvate i poštuju – a ne vojne intervencije iz inostranstva, ili tlačenje sopstvenog stanovništva – mi bismo to uradili.“

Ipak, s obzirom na Popovićev dosadašnji učinak – a posebno, da je zarađivao za život tokom duge profesionalne karijere u aktivizmu – kritičari kažu da se Popović savršeno uklapa u Stratfor.

„Grupa Srba ne može da vodi protestni pokret bilo gde drugo sem u Srbiji, ali bez obzira na to njegove tehnike su bile vreoma važne za pomaganje ostvarivanja određenih političkih ciljeva“, rekao je profesor Sasman u jednom intervjuu. „On takođe služi za prikupljanje obaveštajnih podataka tokom tog procesa – podataka koji su od koristi privatnim i državnim obaveštajnim agencijama. To je ono što je Stratfor video u njegovoj upotrebi.“