Socijalistička armatura Čilea

Izdvaja se jedan izrazito odvratan slučaj. Samo dva dana nakon što je Čile pogođen razornim zemljotresom, kolumnsta Wall Street Journal-a, Bret Stivens (Bret Stephens) je upoznao svoje čitaoce/teljke da "duh [Miltona Fridmana] sasvim sigurno lebdi nad Čileom", zato što je, "uglavnom zahvaljujući njemu, zemlja pregrmela tragediju koja bi na drugom mestu bila apokalipsa... Nije slučajno što su Čileanci živeli u kućama od cigle - a Haićani u kućama od slame - onda kada je vuk došao da ih oduva."

Sudeći prema Stivensu, radikalne slobodno-tržišne mere koje je Milton Fridman zajedno sa svojim "Čikago bojsima" prepisao čilenaskom diktatoru Avgustu Pinočeu (Augusto Pinochet) razlog su zašto je Čile prosperitetna nacija sa "jednim od najstriktnijih građevniskih zakona."

Međutim postoji jedan znatno veći problem u vezi sa ovom teorijom: moderni seizmički građevinski zakon Čilea, čiji nacrt je pisan sa borbom protiv zemljotresa na umu, usvojen je 1972. Te godina je veoma važna zato što je to bilo godinu dana pre nego što je Pinoče uz pomoć SAD, krvavim pučem došao na vlast. To znači da ako postoji jedna osoba koja zaslužuje priznanje za taj zakon, to nije Fridman, već Salvador Aljende (Salvador Allende), demokratski izabran socijalistički predsednik Čilea. (Istina je da mnogi Čileanci i Čileanke zaslužuju priznanje pošto je usvajanje zakona bilo odgovor na istoriju zemljotresa, a prvi zakon je usvojen 1930-ih).

Izgleda da je važno, ipak, to što su zakoni doneti čak iako je zemlja bila usred parališućeg ekonomskog embarga ("nek ekonomija zaciči" zarežao je Ričard Nikson (Richard Nixon) nakon što je Aljende 1970. pobedio na izborima). Zakon je kasnije dopunjen tokom devedesetih, dobrano nakon što su Pinoče i Čikago bojsi konačno bili skinuti sa vlasti i demokratija ponovo uspostavljena.

Gotovo da ne čudi: Kao što ističe Pol Krugman (Paul Krugman), Fridman je imao ambivalentan stav prema građevinskim zakonima, pošto ih je doživljavao kao još jedno kršenje kapitalističkih sloboda. A što se tiče argumenta da su fridmanovske mere razlog zašto Čileanci i Čileanke žive u "kućama od cigle" a ne od "slame", jasno je da Stivens ništa ne zna od Čileu pre puča. Čile iz 1960-ih je imao najbolji zdravstveni sistem na kontinentu, kao i živ industrijski sektor i rapidno šireću srednju klasu. Čileanci su verovali u svoju državu, i zato su izabrali Aljendea da taj projekat pogura još dalje.

Nakon puča i Aljendeove smrti, Pinoče i njegovi Čikago bojsi su učinili najbolje što su mogli razbucaju javnu sferu Čilea, rasprodaju državna preduzeća i iskasape finansijske i radne propise. Tokom ovog perioda stvoreno je ogromno bogatstvo ali za to je plaćena ogromna cena: do početka osamdesetih, Pinočeve mere koje je prepisao Fridman dovele su do rapidne deindustrijalizacije, desetostrukog porasta nezaposlenosti i eksplozije izrazito nestabilnih nehigijenskih naselja. One su takođe dovele do korupcione i dužničke krize koja je bila tako ozbiljna da je, 1982, Pinoče bio primoran da otpusti svoje ključne savetnike među Čikago bojsima i da nacionalizuje velike deregulisane finansijske institucije. (Zvuči li vam poznato?)

Na sreću, Čikago bojsi nisu uspeli da ponište sva Aljendeova dostignuća. Nacionalna valjaonica bakra, Kodelko, ostala je u rukama države, pumpajući bogatstvo u javne kase i sprečavajući Čikago bojse da u potpunosti potope čileansku ekonomiju. Oni takođe nikada nisu uspeli da unište Aljendeov čvrsti građevinski zakon, što je ideološki propust za koji bismo svi mi trebali da im budemo zahvalni.

Hvala CEPR za  podatke o poreklu građevinskog zakona Čilea.