Šta nije u redu sa radikalnom kritikom Narodnog klimatskog marša

Prošle nedelje, pridružili smo se 400.000 ljudi na Narodnom klimatskom maršu (NKM) da bi zahtevali akciju po pitanju klimatskih promena. Narednog dana, pridružili smo se 3.000 ljudi da bi učestvovali u akciji Poplavimo Vol strit (PVS), kojom je narušena svakodnevna rutina i imenovan kapital kao glavni krivac za klimatske promene.

U danima koji su prethodili ovim mobilizacijama, nekolicina kritičara na levici je oblikovala oštru dihotomiju između te dve vrste akcija. NKM je prikazan kao depolitizovana, prema korpocijama prijateljski natrojena prodaja, nasuprot militantnijoj direktnoj akciji, zarad čije organizacije je ubrzo nastao Poplavimo Vol strit. Kris Hedžis (Chris Hedges) je, na primer, nazvao NKM „poslednjim izdisajem liberala koji se bave klimatskim promenama“, i tvrdio da će pravi otpor doći nakon marša „od strane onih koji su spremni da probiju policijske barikade“. Otpor, sudeći po Hedžisu, jedino može biti delotvoran „kada se manemo liberalne reformističke agende i prihvatimo radikalnu agendu revolta“. Slično, Arun Gupta je optužio NKM zbog preteranog trošenja novca na reklame u podzemnoj železnici i pitao se koliko političke vrednosti može imati marš kad su se mejnstrim političari i druge elite osećali dovoljno komotno da učestvuju u njemu.

Svakako ima mesta za kritiku prošlonedeljne mobilizacije – uvek ima mesta za poboljšanje. Ali marš od prošle nedelje je bio važan korak ka izgradnji narodnog pokreta za klimatsku pravdu, koji je, opet, neophodno stanje za radikalnije akcije – poput one koju je organizovao PVS. Dihotomija između NKM-a i PVS-a je lažna. Ono što je svet video prošle nedelje u Njujorku je vibrantni ekosistem pokreta u kom su široka mobilizacija i njene radikalne margine angažovali u kritičkoj interakciji.

Oni što Hedžis previđa je kako lako direktni akti revolta mogu biti odbačeni ili ugušeni, ukoliko ih sprovodi mali broj ljudi koji nisu vidljivo povezani sa širom socijalnom bazom. Zbog toga je mobilizacija PVS-a u odnosu na NKM toliko vitalno važna. Da bismo shvatili ovaj odnos neophodno je da odbacimo dihotomno mišljenje koje suprotstavlja ovo protiv onoga i nas protiv njih – što se suviše često širi na naše najbliže saveznike – i to ograničava naše opcije na apsurdnost testa sa višestrukim opcijama.

Čak iako smo pristrasni prema eskaliranoj taktici PVS-a, jasno je da su napori i resursi koji su utrošeni u NKM bukvalno pripremili teren za radikalnu marginu da krene dalje. Na čelu radikalne margine je bila Alijansa za klimatsku pravdu (AKP), plod saradnje više od tridesetpet komunalnih i organizacija koje podržavaju pokret koje su ujedinile najizloženije zajednice. AKP je izdao poziv na akciju koji je postigao neoliko važnih stvari. Prvo, on je ubacio dublju strukturalnu analizu u mobilizaciju, imenovanjem korporativnog profita i moći kao krivaca i artikulišući kako različite zajednice – urođenički narodi, ljudi tamnije puti i belci iz radničke klase, na primer – disproporcionalno su izloženi uticaju [klimatskih promena]. Drugo, AKP je pozvala na nenasilnu taktičku eskalaciju. Naravno, Poplavimo Vol strit je iniciran kao odgovor na taj poziv. Treće, poziv je pomogao da se izgradi masovni marš koji je održan u nedelju ohrabrivanjem socijalnih baza AKP-e i njenih saveznika da prisustvuju maršu i organizuju delegacije. Insistiranjem na tome da ljudi koji su pogođeni klimatskom krizom budu uključeni u rešenja, AKP je pozitivno promenila kompoziciju, formulisanje i narativ marša.

Umesto da se pozicionira kao autsajder u odnosu an širu mobilizaciju – koju su organizovali pre svega 350.org, Avaaz-a i New York City Host Committee, što je uključilo mrežu organizacija koje se bave pitanjem radne, ekonomske i ekološke pravde – AKP je pozicionirala kao levo krilo koje je vuklo veću mobilizaciju u svom pravcu. Kasnije, PVS se pozicionirao na sličan način – ne kao „najradikalniji klinac u kraju“, već kao komplementarna operacija koja je imala nešto važno da doprinese krupnijim nastojanjima.

Za radikale koji su ozbiljni u pogledu političkih promena – koji se ne angažuju samo u samodopadljivim kritikama sa strane – bi bilo mudro da nauče nešto od strategije AKP-e i PVS-a. AKP je dodala kapacitet širim nastojanjima i obe grupe su konstituisale levi pol koji je vukao širu bazu u pravcu koji je više vizionarski. Alijansa za klimatsku pravdu je donela perspektive, učešće i liderstvo iz izloženih zajednica koje su nedostajale u klimatskom pokretu koji je više mejnstrim. Takođe, Poplavimo Vol strit je doneo taktičku inovaciju, kulturnu kreativnost, pametno političko targetiranje i spremnost na rizik.

Imati rešenja koja zvuče najradikalnije na svetu ništa ne vredi ako u ta rešenja veruje samo relativno mali broj samozvanih radikala. Mi moramo da angažujemo širu društvenu bazu tako što ćemo upoznati nove učesnike na raskršćima na kojima oni po prvi put stupaju u kolektivnu akciju. NKM je mnogim hiljadama novajlija pružio takvo raskršće. Oni među nama koji se identifikuju sa levim krajem progresivnog spektra trebalo bi da budu iskreni prema sebi što se tiče trenutnog manjka kapaciteta za samostalnu izgradnju takvog raskršća. Ako želimo da poguramo više ljudi u radikalnom pravcu – da suštinski redizajniramo korene pokvarenog sistema – biće potrebno da izgradimo i održavamo dobre odnose sa organizacijama koje imaju više resursa i veći doseg, čak iako se politički baš i ne slažu sa nama. Levi deo levog spektra mora da skupi hrabrost i razumevanje da bi ušao u saveze koji su preveliki da bismo mogli da ih kontrolišemo.

Alternativa koja vodi u ćorsokak je da radikali rade isključivo sa drugim radikalima – i da ostanu zaglibljeni u priči o šačici pravednih, čiji protagonisti hrabro biju uzvišeni boj ali uvek gube. Deo našeg problema je to što smo na kraju višedecenijskog perioda fragmentacije i propadanja široke levice koja se bori za socijalnu pravdu. Neki na levici su postali toliko naviknuti na nemoć da su joj postali privrženi. Sam uspeh postaje sumnjiv, a politika se formuliše isključivo u smislu izražavanja vrednosti i iznošenja ispravnih stavova – umesto intervencije u teren moći. Naviknutima na margine, može nam biti teško da prepoznamo koliko je naših ideja zapravo postalo popularno.

To ne značli da radikali ne bi trebalo da vrše pritisak. Ali ako radikali smatraju da su planovi za velike marševe ograničeni i usiljeni, najkonstruktivniji pritisak koji možemo da izvršimo je da planiramo kako da upotpunimo akciju i da dodamo stvari koje vidimo da nedostaju. To treba uraditi sa strategijom, principom i s brižnom ljubavlju; sa znanjem da će autonomne akcije uticati na čitavu mobilizaciju, na jedan ili drugi način – sa potencijalno negativnim ishodima. Zbog toga je Poplavimo Vol strit insistirao na postizanju jasnog dogovora o akciji kojim će se u ponedeljak rukovoditi nenasilna građanska neposlušnost. I zbog toga su i NKM i PVS bili angažovani u principijelnoj otvorenoj komunikaciji sa svim organizacionim partnerima tokom mobilizacije.

Pokret za klimatsku pravdu koji je u nastajanju jači je zbog Narodnog klimatskog marša, Alijanse za klimatsku pravdu i Poplavimo Vol strit – i zbog ukupne pozitivne interakcije između tih komplementarnih nastojanja. Širom sveta rastuća mreža zajednica prihvata strategiju koja se račva u više pravaca, da bi uputili izazov moćima koje našu planetu guraju preko ivice. Takva strategija treba da se poveže sa širokom i rastućom bazom podrške i takođe treba da bude spremna da podigne temperaturu i naruši uobičajeni red stvari. Takvo usklađivanje će, naravno, biti puno izazova. Ali to su izazovi koje je dobro imati. Hajde da zajedno suočimo sa njima.