UK daje zeleno svetlo za fraking

U potrazi za džepovima prirodnog gasa, za razliku od Francuske i Bugarske gde je pod pritiskom građana zabranjeno hidraulično frakturisanje, u ruralnim predelima Engleske, uprkos protivljenju lokalnih zajednica i ekoloških organizacija, započeće se sa sistematskim ubrizgavanjem smeše visoko toksinčnih hemikalija u utrobu zemlje.

Da podsetimo, hidraulično frakturisanje (fraking) je proces ekstrakcije prirodnog gasa iz Zemljine kore tokom kojeg se u bušotinu (i do 5 km dubine) pod pritiskom ubrizgava ogromna količina smeše vode, peska i hemikalija. Pod pritiskom ove eksplozivne smeše dolazi do pucanja stena i oslobađanja prirodnog gasa koji se sa delimičnim uspehom „hvata“ na provršini. Ostatak odlazi u atmosferu i direktno doprinosi procesu globalnog zagrevanja dok, sa druge strane, toksična smeša koja je ubrizgana u Zemljinu koru – mnogo pre nego što se ranije mislilo – može da dospe do podzemnih voda i izađe na površinu.

[caption align=right]Hidraulično frakturisanje[/caption]

Pokret za slobodu je nedavno kontaktirao svoje saradnike iz Bugarske, i zamolio ih da sa njima podele svoja iskustva i uvide, uključujući i ona koja se tiču političke mašinerije koja forsira ukidanje već donesene zabrane i radi na propagiranju ove prljave tehnologije.

Na njihovu molubu je odgovorila Ana Pelova sledećim pismom:

Sitna štampa:

Ima skrivene štete koju zaboravljaju da pomenu.

Metodom hidrauličnog frakturisanja, 11 do 19 miliona litara sveže vode pomešane s peskom i do 900,000 litara rastvora od preko 600 hemikalija, od kojih su neke visoko toksične, ubrizgava se do 4 milje duboko u zemlju da bi se ekstrahovao škriljni gas. Opasni fluid se onda vraća na površinu, ali skoro 30 do 40 posto toga ostaje trajno pod zemljom.

Vazduh: „Proizvedena voda“ koja se vraća odlaže se u bazene i ostavlja da ispari u atmosferu. U Sjedinjenim Državama 2010.-2011. organizacija pod nazivom Nadzornik globalne zajednice (Global Community Monitor) pokrenula je program za kontrolu kvaliteta vazduha u blizini hidrauličnih bušotina u Nju Meksiku i Koloradu. Ukupno 22 toksične hemikalije otkrivene su u 9 uzoraka vazduha, uključujući 4 poznata karcinogena, toksine za koje se zna da oštećuju nervni sistem, i respiratorne iritante. Nivoi hemikalija, uključujući benzen i akrilonitril, bili su od 3 do 3,000 puta viši od nivoa za koje je ustanovljeno da nose povećani rizik od ozbiljnih zdravstvenih posledica i izazivaju rak pri dugotrajnom izlaganju.

Voda: Samo par inča cementa, koji lako mogu pući, štite zalihe vode od hidrauličnog fluida. Pijaća voda može biti trajno zagađena čak i ako najmanja količina hemikalija korišćenih za ekstrakciju škriljnog gasa dospe u bunare. Zapravo, zemljoposednici iz oblasti bušotina škriljnog gasa već su prijavili odvratne mirise u slavinskoj vodi. U nekim slučajevima, voda iz česme se čak može zapaliti (videti film Gasland)! Takođe, u vreme kad zalihe sveže pijaće vode bivaju sve veća retkost, milioni litara sveže vode traće se na mešanje sa stotinama hiljada litara hemikalija. To onda postaje „otpadna voda“. Gde sav taj fluid odlazi? Skoro polovina toga ostaje pod zemljom, a druga polovina se mora deponovati. Korporacije, „eksperti“ i lobisti tvrde da su tehnologije sad dovoljno uznapredovale da osiguraju zaštitu životne sredine. Ali, zagađenje tolike količine vode radi ekstrakcije fosilnih goriva samo uvećava naše trenutne ekološke probleme. Kako je onda ta tehnologija uznapredovala?

Zemljotresi:

1. U Velikoj Britaniji, na obali Flajd, blizu Blekpula, Lankašir, zabeležena je serija manjih zemljotresa za koju je dokazano da je u vezi sa upotrebom hidrauličnog frakturisanja. Firma, Cuadrilla, koja je koristila metod hidrauličnog frakturisanja, čak je i priznala krivicu.
2. Severoistočni Ohajo, koji je već poznat po deponovanju otpadnih voda iz naftnih i gasnih bušotina, skoro je sigurno od prošlog proleća u oblasti Jangstaun prouzrokovao seriju od 11 manjih zemljotresa. Slane otpadne vode, prosute u bunare, potiču iz operacija bušenja, uključujući i takozvani proces hidrauličnog frakturisanja. Poslednji i najveći zemljotres bio je jačine 4.0 stepena sudeći po zvaničnicima koji su bili ubeđeni da je ubrizgavanje otpadnih voda blizu linije raseda stvorilo pritisak dovoljan da izazove seizmičku aktivnost. Na nesreću, još zemljotresa se očekuje u Jangstaunu.
3. Oklahoma je zabeležila desetostruki porast broja zemljotresa na preko 1,000 od 2009.
4. U centralnom severnom Teksasu, polja Barnet Škriljca imaju nekih 14,000 bušotina prirodnog gasa i bar 200 bunara za odlaganje otpadnih voda. Poslednjih godina, serija malih, ali osetnih i merljivih zemljotresa pogodila je Kleburn, Irving, i područje Dalasa/Fort Vorta. Fort Vort Biznis Pres (10.6.2009.) piše: „Jasno je da je obim zemljotresa porastao kako je i proizvodnja Barnet Škriljca porasla u poslednje dve decenije“.
5. Od oktobra 2010. grad Gaj u Arkanzasu iskusio je stotine malih, ali osetnih zemljotresa, ponekad i učestalosti od tri ili četiri po minutu. Seizmički istraživači iz Arkanzaskog Geološkog Zavoda (AGS) ispitivali su taj „roj“ zemljotresa, od kojih su najveći bili onaj „umerene“ jačine 4.0 stepena od 11. oktobra i, u skorije vreme, onaj jačine 4.3 stepena od 18. februara 2011.

U poslednjih 6 godina, skoro 3,700 bunara prirodnog gasa bilo je bušeno i hidraulički lomljeno u fejetvilskom škriljnom polju u Arkanzasu, od kojih se većina nalazi u oblasti četiri okruga čiji je skoro strogi centar grad Gaj. Ima bar 6 otpadnih bunara u zoni od 500 kvadratnih milja oko Gaja. U neke od tih otpadnih bunara izveštava se da je poslednjih godina svakog meseca ubrizgavano po više od 10.5 miliona galona hidrauličkih otpadnih voda.

Bilo je sa hidrauličkim frakturisanjem povezanih zemljotresa i u Nju Jorku, i Zapadnoj Virdžiniji, a verovatno i drugde (ali ovaj e-mail bi ispao predugačak kad bih ih sve pobrojala).

Za ove zemljotrese veruje se da su prouzrokovani potrebom za odlaganjem miliona galona zagađenog fluida ekstrahovanog iz svake bušotine, bilo radi reciklaže ili radi prevoženja na drugu lokaciju gde će biti upumpan duboko pod zemlju. Pritisak izazvan vodom potisnutom duboko ispod površine na duži period vremena povezan je sa porastom seizmičke aktivnosti, jer voda prodire u pukotine i podmazuje linije raseda, što može izazvati zemljotrese i na mestima gde ih inače nema (kao što je Blekpul u Velikoj Britaniji).

Zdravlje: Nepotrebno je i reći da zagađenje vazduha, zagađenje vode, i zemljotresi mogu imati razorne posledice po ljude i životinje. Postoje rizici kao što su neurološke i respiratorne bolesti, čak i rak. Kao rezultat hidrauličnog frakturisanja u Niderzaksenu, u Nemačkoj, skoro trećina domaćinstava obolela je od raka. To su čitave porodice bolesne od raka. Je li to slučajnost?

Zatim, javnost će u dogledno vreme saznati o tome, i biće mnogo brige za životnu sredinu. Formiraće se diskusije i pokreti, i biće protesta i mnogih pitanja na koje će ove korporacije i lobisti sada morati da odgovore. Reakcija gasnih kompanija i lobista biće kao što sledi:

• a. „Mi samo hoćemo da istražujemo. Hoćemo da utvrdimo koliko tog bogatstva vaša zemlja ima. Šta je loše u tome?“
• b. „Nesreće? Kakve nesreće? To su samo izolovani slučajevi. Osim u Vajomingu, bušenje škriljnog gasa još nije prouzrokovalo nijedan potvrđeni slučaj zagađenja podzemnih voda. Naša tehnologija je danas vrlo napredna, i mi smo proračunali rizik po vašu životnu sredinu. Naravno da ćemo zaštititi vašu predivnu prirodu“! A kad ih neko pita jesu li metodi istraživanja i ekstrakcije škriljnog gasa bezbedni, uvek odgovaraju sa nečim nalik na: „Šta je u današnje vreme bezbedno? Ako putujete avionom, još uvek postoji šansa da se srušite. Ništa nije 100% sigurno“.
• c. „Okej, postoji rizik po životnu sredinu, ali obećavamo da ćemo to srediti“.

Sitna štampa:

• a. Da li bi kompanije uložile toliko novca u istraživanje za nešto što ne planiraju da pretvore u profit kasnije? Verovatno ne. Sem toga, isti metod hidrauličnog lomljenja koristi se i za istraživanje i za ekstrakciju. To znači da mogu da nastave da „istražuju“ godinama, dok u stvari ekstrahuju škriljni gas (kao što se već dogodilo u Pensilvaniji).
• b. Te nesreće nisu nikako izolovani slučajevi. Prva „sitna štampa“ je to već dokazala.
• c. Čak i uz regulacije, ovaj metod je previše opasan za korišćenje. Ima samo nekoliko inča cementa koji razdvajaju hidraulični fluid od zaliha vode. Prema Džošu Foksu, stvaraocu Zemlje Gasa, taj beton bi lako mogao pući, i industrija već decenijama pokušava da reši taj problem oblaganja bunara, samo da bi zaključila da nema načina da ga reši. Tokom trajanja jednog gasnog bunara, 50% bunarskih obloga će popustiti, po navodima same industrije. Druga činjenica je da su sve hemikalije korišćene u metodu hidrauličnog lomljenja poslovna tajna, i da njihov potpuni spisak još nije objavljen (iako su gasne kompanije zamoljene da to urade).

Na kraju bi i vaša zemlja mogla zabraniti istraživanje i ekstrakciju škriljnog gasa. Ali lobisti neće stati tu. Evo šta se dogodilo nakon što su bugarski zakonodavci zabranili eksploataciju škriljnog gasa, usled masovnih protesta i brojnih ekoloških skandala:

Trenutno se naša vlada suočava sa pritiskom lobista i nekih političara koji hoće da zabrana bude ponovo razmotrena. Ti lobisti tvrde da naša zabrinutost za životnu sredinu potiče od manjka informacija – tehnologija je nova i nepoznata, i zato izaziva nerazumni strah. Oni troše dosta novca da nas predstave kao ludake koji ne znaju o čemu govore, iako među nama ima više od 60,000 ljudi koji razmenjuju vesti, naučne izveštaje, članke, dokumentarce, i tako dalje, na temu ekstrakcije škriljnog gasa. Mi nismo eksperti, ali svakog božjeg dana razmenjujemo važne informacije. Kako možemo ne znati o čemu govorimo kad neki od nas svakog dana čitaju o tome? Lobisti su takođe upravo osnovali svoj sopstveni „Pokret za energetsku nezavisnost“. Naši mediji su preplavljeni jednostranim argumentima, a „energetska nezavisnost“ im je postala glavna uzrečica. Hoćemo li mi zaista biti energetski nezavisni? Sasvim sigurno ne, jer kompanije poput Chevrona nisu zainteresovane za našu energetsku nezavisnost. One su zainteresovane za profit, i zato, kad jednom počnu da ga ostvaruju, cene škriljnog gasa će otići nebu pod oblake. Sem toga, po čemu je otkupljivanje naših sopstvenih resursa od jedne strane kompanije nezavisnost? Okej, recimo da hipotetički i postanemo energetski nezavisni. Ali po koju cenu? Hidraulično lomljenje dovodi u opasnost nezavisnost naše hrane i vode, što će sigurno dovesti do nemogućnosti da se pouzdamo u naše osnovne prirodne resurse – hranu i vodu!

Do sad se već verovatno pitate može li se običan narod izboriti sa tim profitabilnim, manipulativnim korporacijama koje kontrolišu vladu i medije. Ali nada postoji, a zajednička borba je naš jedini izlaz. Da, te korporacije kontrolišu vladu i medije, i troše dosta novca na reklamu. One troše dosta novca i pokušavajući da nas naprave ludima, i ubeđujući narod da ne znamo o čemu govorimo. Ali, mi na svojoj strani imamo nešto naročito, što ljudi često potcenjuju. Naše najmoćnije oružje jeste internet, koji nam daje mogućnost da delimo informacije jedni sa drugima, i da se učimo na tuđim greškama. Naše najmoćnije oružje je naša ljubav – ljubav prema prirodi, i strast prema pravdi. Naše najmoćnije oružje je naše jedinstvo, naša vera, naš snažni duh. Naše najmoćnije oružje je naša kreativna inteligencija. Ako dobro iskoristimo ta oružja, možda i možemo pobediti.

Sada bar znate protiv čega se borite. A to je dobar početak. I setite se da uvek možemo pomoći jedni drugima.

Srdačni pozdravi,

Ana Pelova

anna.pelova@gmail.com

prevod: Vladimir Bogićević, Pokret za slobodu