Kontrapunkt

Možda nikada niste čuli za Henryja I. Millera, ali upravo sada on pokušava da odredi budućnost ishrane u ovoj zemlji. On, takođe, ima ogromnu finansijsku podršku.

Gons. Miller je glavno lice i glas kampanje „No on Prop 37“ u Kaliforniji. Upravo u ovom trenutku, Monsanto i druge kompanije koje proizvode pesticide troše više od milion dolara dnevno da bi ubedile glasače i glasačice u Kaliforniji da nije u njihovom najboljem interesu da znaju da li je hrana koju jedu genetski modifikovana. A Henry I. Miller je njihov čovek.

Ukoliko danas živite u Kaliforniji, teško ćete ga promašiti. Vidite ga na TV reklamama, čujete ga u radio spotovima, njegovo lice je na skupim lecima koji vam se stalno nezvani pojavljuju u sandučetu.

U početku, reklame su predstavljale Millera kao doktora sa Stanforda. Ali on to nije. On je istraživač saradnik u konzervativnom tink tenku (Institut Hoover) koji ima kancelarije u Stanfordovom kampusu. Kada je ova obmanjivačka taktika razotkrivena, reklame su povučene i potom prerađene. Ali u njima se i dalje pojavljuje Miller koji pokušava da ubedi javnost da Predlog 37 „nema smisla“, i da je to „prevara etiketiranjem hrane smišljena od strane advokata koji se nadaju da će profitirati ukoliko on postane zakon.“

Zapravo, Predlog 37 savršeno ima smisla ukoliko želite da znate šta je u hrani koju jedete. Napisali su ga ljudi koji se zalažu za javno zdravstvo, i ne pruža nikakve ekonomske motive za podnošenje tužbi.

[caption align=right]Henry Miller, Monsantov lažov[/caption]

Ko je, onda, Henry I. Miller, i zašto bi trebalo da mu verujemo kada nam kaže da je genetski modifikovana hrana savršeno bezbedna za nas?

Da li je važno to što je isti ovaj Henry Miller vatreni zagovornik [upotrebe] DDT-a i drugih toksičnih pesticida? Da li je važno to što reklame „Ne za Predlog 37“ primarno finansiraju kompanije koje proizvode pesticide, iste one kompanije koje su nam rekle da su DDT i Agent Orange bezbedni?

Teško mi je da se otmem utisku da je Henry Miller glavni korporativni promoter. On je jedan od osnivača front grupe koju podržava Philip Morris koja je pokušala da diskredituje postojanje veze između duvanskih proizvoda i raka. Nakon topljenja jezgra nuklearnih reaktora u Fukušimi, on je zastupao stav da bi izloženost radijaciji koja je oslobođena zahvaljujući ovoj katastrofi zapravo mogla da bude dobra za zdravlje. On smatra da bi farmaceutske kompanije, a ne FDA (Food and Drug Administration, tj. Uprava za hranu i lekove, federana agencija zadužena za bezbednost hrane i lekova, prim. prev.), trebalo da budu odgovorne za testiranje novih lekova. On je takođe i član odbora Instituta George C. Marshall koji je, finansiran od strane naftnih i gasnih kompanija, poznat po svom poricanju klimatskih promena.

Dakle, on nam priča da bi trebalo da glasamo protiv Predloga 37 zato što, kaže on, zakon o etiketiranju sadrži određena izuzeća koji su uvedena „zbog posebnih interesa“. Kao da korporacije ispred kojih stoji nisu najveći od svih „posebnih interesa“. I uzgred, izuzeća u Predlogu 37 su u skladu sa onima koja se nalaze u zakonima o etiketiranju GMO u 61 zemlji širom sveta, uključujući i Evropsku Uniju, u kojoj je već obavezno etiketiranje hrane koja je genetski modifikovana.

Izuzeća koja pominje autor odnose se na ono što pobornici kampanje "Ne za 37" smatraju nedoslednošću Predloga 37. Naime, oni se pitaju zašto zahtev za etiketiranjem namirnica koje sadrže GMO nije sveobuhvatan i dosledan, već u određenim slučajevima pravi izuzetke, sugerišući pri tom da se to radi zbog određenih "posebnih interesa", bilo da su u pitanju domaći proizvođači organske hrane, ili pak nelojalna strana konkurencija (npr. kineski proizvođači koji neće biti u obavezi da na isti način etiketiraju svoje proizvode). Pro-GMO propagandisti su postavili pitanje zašto se ne etiketira meso životinja koje jedu GM krukuruz ili soju, na primer. Svojim kritikama oni su faktički, paradoksalno, zahtevali oštriji predlog zakona iako su se prethodno bunili da je Predlog 37 suviše restriktivan.

Međutim, razlog za ova izuzeća leži u činjenici da su se autori Predloga 37 ugledali na postojeću evropsku i svetsku praksu, smatrajući da Kalifornija ne treba "iz cuga" da preskoči Evropu, već da svoj 15-godišnji zaostatak treba da nadoknadi postepeno. Zbog toga Predlog 37 ostaje "na površini" i ne uzima u obzir moguće posledice koje su rezultat tovljenja životinja GM usevima; a kako za sada nema genetski modifikovanih krava, svinja i peradi, u ovom prvom koraku ne bi trebalo da bude ni etiketiranja proizvoda životinjskog porekla. Dok, sa druge strane, sojino mleko, kupovna pileća pita i tofu će verovatno sadržati GM soju ili kukuruz. Dalje, neki od izuzetih slučajeva se odnose na razliku između upakovane i pripremljene hrane (npr. zaleđena pica i pica iz picerije). Ali, kako ne postoji praksa etiketiranja hrane pripremljene u ugostiteljskim objektima, onda i za Predlog 37 važe isti kriterijumi i besmisleno je od njegovih autora zahtevati više. Na kraju, izuzeće piva, vina i žestokih pića u odnosu na sokove pravda se prostom činjenicom da su alkoholna pića regulisana drugim zakonom. Tako, na primer, Ocean Spray limunada mora da ima etiketu sa navedenim nutritivnim vrednostima svog sadržaja, dok Jack Daniels limunada ne mora, i Predlog 37 samo sledi postojeću zakonsku regulativu.

S. T.

Miller i kampanja „Ne za 37“ kažu da će etiketiranje povećati porodične račune za hranu za više stotina dolara godišnje. Interesantno, studija koju citiraju da bi opravdali ovu tvrdnju je plaćena od strane same kampanje „Ne za 37“. To je rad firme za odnose sa javnošću iz Mejna, Northbridge Consulting, koja nema ekonomsku ekspertizu, ali je zato radila za Coca-Colu i Pepsi što je bilo u suprotnosti sa zakonima koji nalažu recikliranje flaša za gazirane sokove.

Da li će usvajanje Predloga 37 zaista povećati cene koje potrošači plaćaju za hranu? Henry Miller nepokolebljivo objavljuje da hoće. Ali sudeći po jedinoj potpuno nezavisnoj ekonomskoj analizi Predloga 37, koju su pripremili istraživači sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Ejmoriju, „potrošači verovatno ne bi videli nikakvo povećanje cena zbog ponovnog etiketiranja“ koje nalaže zakon.

Nekako stičem utisak da Henry Miller možda nije čovek koga želite da poslušate kada je u pitanju vaše zdravlje. Ali Monsanto i njegovi saveznici se staraju da lice ovog čoveka i njegova uverenja danas budu svuda po Kaliforniji. Jedan televizijski gledalac u San Francisku je izvestio da je video reklame na kojima se nalazi Miller ne manje od 12 puta u toku jednog dana.

U drugoj „Ne za 37“ reklami pojavljuje se lekar, Ronald Kleinman, obučen naravno u obavezni beli mantil. Iako to reklame ne pominju, Dr Kleinmanovi etički principi izgleda ga ne sprečavaju da bude visoko plaćeni zastupnik interesa kompanija koje proizvode junk food. Dok je radio za Coca-Colu, zagovarao je „bezbednost … šećera, veštačkih boja i nenutritivnih zaslađivača u dečijoj ishrani.“

Nije im bilo dosta što su pogrešno predstavile Univerzitet Stanford (tri puta), kompanije koje proizvode pesticide i junk food i stoje iza kampanje Ne za 37 takođe su:

1. Obmanule glasače u državnom vodiču za glasanje pogrešno tvrdeći da najveća svetska organizacija prehrambenih profesionalaca, Akademija za ishranu i dijetetiku (Academy of Nutrition and Dietetics), smatra da je GMO hrana bezbedna.

2. Nelegalno udarile zvanični pečat US FDA na propagandni materijal svoje kampanje, i pripisale FDA izmišljeni citat, lažno implicirajući da je FDA zauzela stav protiv Predloga 37.

Nažalost, ova poplava obmana izgleda da ostvaruje uticaj. Iako su ankete u početku pokazivale da više od 80% kalifornijske javnosti želi da genetski modifikovana hrana bude etiketirana, novije ankete pokazuju bukvalno mrtvu trku u pogledu Predloga 37, dok advertajzing bujica samo dobija na intenzitetu.

Neke dnevne novine u Kaliforniji doprinose ovom nesrećnom trendu istupanjem protiv Predloga 37, sa editorijalima koji prenose čitave paragrafe direktno iz saopšenja za štampu kampanje „Ne za 37“. Da li možda to ima ikakve veze sa činjenicom da danas novinama primarni izvor prihoda od reklama obezbeđuju kompanije koje se bave preradom prehrambenih proizvoda? I da je lobi tih kompanija, Udruženje proizvođača prehrambenih namirnica, nazvala poništavanje Predloga 37 svojim isključivo najvišim prioritetom ove godine?

Čuveni autor koji piše o hrani, Michael Pollan, napisao je nedavno da je predlog 37 lakmusov test za utvrđivanje postojanja ili nepostojanja prehrambenog pokreta u ovoj zemlji. Aktivistkinja za javnu zdravstvenu zaštitu Stacy Malkan dodaje da to takođe može biti lakmusov test [kojim se može proveriti] da li je išta ostalo od demokratije u ovoj zemlji.

To su dobre primedbe. Prehrambeni pokret ne postoji ukoliko Monsanto radi sa nama šta hoće. I nema demokratije bez obaveštenih građana.

Pitanje koje se sada postavlja je da li ćemo dopustiti da posebni interesi diktiraju šta nam je dopušteno da znamo u vezi sa hranom koju nam prodaju.

U ovom slučaju, neznanje nije blaženstvo. Ono predstavlja pokornost Monsantovoj i agendi drugih kompanija koje proizvode pesticide. Bez etiketiranja, mi jedemo u mraku, sa potencijalno katastrofalnim posledicama.

Ono što ostaje da vidimo je da li će građani Kalifornije, 6. novembra, dopustiti Monsantu i njegovim saveznicima da kontrolišu ono što nam je dopušteno da znamo o hrani koju jedemo.

Izvror: alternet.org
Originalno objavljeno na Care2 Causes.