Zbogom Marcose, živeo Subcomandante Galeano!

Nema više Subcomandante Marcosa. Viva el Subcomandante Insurgente Galeano!

„U 2:08 ujutru 25. maja 2014, u severozapadnoj borbenoj zoni EZLN, poglašavam da onaj koji je bio poznat kao Subcomandante Insurgente Marcos više ne postoji“, rekao je on u enigmatičnom – kao i obično – komunikeu tokom svog prvog pojavljivanja u javnosti od 2009.

Mediji su odmah od toga napravili priču: „Subcomandante Marcos više nije lider EZLN-a.“ Nije ih ni zanimalo da pročitaju ostatak kominikea, niti ih je bilo briga da iole istraže situaciju. Naslov je bio tu, nedvosmislen i možda pogodan takođe: „Subcomandante Marcos se povukao… “

„Znači, više ga... nema? Ono... nema ga zauvek?“, prijatelji su odmah počeli da me zapitkuju.

Pa… ne znam. Zapatisti, i sam Subcomandante Insurgente Marcos, nikada nisu prestali da nas iznenađuju. Ipak, ono što znam je da su njihove reči, kao i njihovi postupci, uvek bile pomalo enigmatične i trebalo ih je dešifrovati.

To ću pokušati da uradim sa ovim člankom.

Sve je počelo 2. maja 2014. Pripadnci paravojne organizacije CIOAC-Histórica, koju je organizovala i finansira regionalna i nacionalna vlada, planirala je i izvršila kukavički napad na autonomnu zapatističku zajednicu La Realidad. Oni su uništili autonomnu školu i bolnicu i, znajući da će compas iz obližnjeg caracola pojuriti da ih spreče, postavili su im zasedu. Petnaest zapatista je ranjeno, a jedan od njih, Jose Luis Solis Lopez, nastavnik u Escuelita Zapatista avgusta 2013 i decembra/januara 2014, brutalno je ubijen. On je sam sebi nadenuo nadimak „Galeano“, poput autora Otvorenih vena Latinske Amerike.

Ovaj napad je bio poslednja kap u nizu sličnih napada na zapatističke zajednice koji se dešavaju od kako je vlada Enriquea Peña Nieta stupila na dužnost – što je znak onoga što predsednik namerava da uradi sa zapatizmom i zapatistima.

Još od toga dana, organizovana je međunarodna kampanja u znak solidarnosti sa zapatističkim zajednicama, koja je dostigla vrhunac 24. maja na caracolu La Realidada sa javnim dešavanjem na kom je Comandancia General EZLN-a takođe odala počast Galeanu i postarala se da pravda bude zadovoljena.

Subcomandante Insurgente Marcos je takođe bio prisutan, prvi put se pojavivši u javnosti od 2009, na svom konju, ovog puta sa piratskim povezom preko svog desnog oka. Na tom skupu on nije mnogo govorio. EZLN se obraćao putem svog drugog glasnogovornika, Subcomandante Insurgente Moisésa. Ipak, u 2:08 ujutru, on [Marcos] je pročitao kominike na zapatističkom radiju, oprostivši se sa personom Subcomandantea Insurgente Marcosa, u kominikeu koji je potpisao kao Subcomandante Insurgente Galeano.

„Mi smatramo da jedan od nas mora umreti da bi Galeano mogao da živi“, rekao je. „Da smrt ne bi uzela život već ime.“

Usvajanje nom de guerre palog druga nije ništa novo u revolucionarnoj istoriji Meksika, niti u istoriji same EZLN. To je zapravo tradicija, da pali drug ne bi bio zaboravljen već da „nastavi da živi“ kroz usvojeno nom de guerre. Ne zaboravimo, na primer, da je pravo ime Pancha Ville – kad govorimo o meksičkoj revoluciji iz 1910. – bilo Doroteo Arango. Pancho Villa je bio njegov pali drug, kog su ubili seoski gardisti, a Doroteo je usvojio ime svog prijatelja da bi on i u smrti nastavio da živi.

Nom de guerre „Marcos“ je upravo takav primer. Mario Marcos je bio član FLN-a, matične organizacije EZLN, takođe je bio dragi prijatelj Subcomandantea, i sudeći po Supovom svedočenju, čovek koji ga je podučavao meksičkoj istoriji tokom njihovih dugih tajnih putovanja. Marcos je ubijen 1983. u Puebli, a njegov prijatelj i drug – koji se do tada zvao „Zacarias“ – usvojio je njegovo nom de guerre i postao onaj koji je do 25. maja 2014. bio poznat kao Subcomandante Insurgente Marcos. I ko će od sada biti poznat kao Subcomandante Insurgente Galeano.

Ipak, ako pročitamo poslednji Marcosov kominike – i prvi Galeanov – videćemo da se promena ne tiče samo imena. Takođe se menja strategija i sadržaj.

Kada je 1. januara 1994 EZLN zauzela pet opština u Čjapasu, svet je upoznao maskiranog Subcomandante Insurgente Marcosa kao njenog glasnogovornika. To, međutim, nije bio plan. EZLN nije nameravala da svet vidi da je mestizo, Meksikanac mešane krvi, na čelu urođeničke armije. Zbog toga, odabran je autohtoni zapatista da bude glasnogovornik. Nažalost, on je umro ubrzo nakon napada i Marcos je preuzeo ulogu glasnogovornika, sa ogromnim uspehom. Videvši fascinaciju meksičkih i internacionalni medija misterioznom personom Marcosa, EZLN je odlučila da to iskoristi i da „upotrebi“ tu privlačnost za privlačenje sve veće i veće pažnje i da bi ostala u centru pažnje.

Ta strategija je, ipak, imala svoju cenu. Katapultiranje Marcosa u prvi plan zapravo je stvorilo bumerang efekt: pokret je postao personalizovan u Marcosovoj personi, i najveće dostignuće Zapatisma kao takvog – autonomne zajednice bez vođa – ostalo je u senci. EZLN je shvatila da je „pokret postao Marcos“ i da je „Marcos postao pokret“, i oni su dugo pokušavali da pronađu način da se izbore s tim – do mere da su čak namerno širili glasine koje su kružile tokom poslednjih par godina, o tome kako je Marcos ozbiljno bolestan. U jednom od poslednjih kominikea o budućem Zapatista dešavanju (koje je otkazano zbog Galeanovog ubistva) Subcomandante Moisés je napsao da bi i Subcomandante Marcos bio tu „da mu to zdravlje dozvoljava“.

I 25. maja 2014, bio je tu, na svom konju, da kaže svoje zbogom samom Marcosu.

„Naše je uverenje i naša praksa da nam za pobunu i borbu ne trebaju ni vođe, ni caudillos, ni mesije, ni spasioci. Da bismo se borili, treba nam samo malo srama, solidna količina dostojanstva i puno organizacije. Ostalo je ili korisno za kolektiv ili nije“, piše u poslednjem kominikeu.

I izgleda da je to pravi razlog zašto je Subcomandante Insurgente Marcos odlučio da prestane da postoji. Jer sada, u Čjapasu, ima ljudi koji su naučili kako da upravljaju sami sobom na autonoman, horizontalan način. Ima dece koja su učila u autonomnim školama, pacijenata koji su lečeni u autonomnim bolnicama, žena koje se više ne smatraju inferiornim u odnosu na muškarce. I svet bi za sve to trebalo da zna i da mu pažnja ne bude odvraćena Marcosovom personom.

Pa šta će sada da radi Subcomandante Insurgente Galeano? Koja će biti njegova uloga u pokretu? Pa… niko to ne zna, osim EZLN i samog Subcomandante Galeana. I kada odluče da to otkriju, znaćemo i mi.

Pa… Subcomandante Insurgente Marcos odlazi, a sa njim idu i Don Durito i Stari Antonio, da mu prave društvo.

„On neće nedostajati deci koja bi se – u to vreme – okupljala da slušaju njegove priče; sada to odrasli ljudi, sada imaju svoje mišljenje, sada mogu da se bore baš kao i svi drugi za slobodu, demokratiju i pravdu, što je zadatak svakog Zapatiste i Zapatistkinje.“

Zbogom Subcomandante Insurgente Marcos!

Hasta nunca… o hasta siempre!

P.S.1 Neka od te dece nisu mogla da dođu čak do tvoje zemlje ali su uprkos tome čitala sve tvoje priče, prevedene na druge jezike, noću u svojim krevetima, takođe su odrasli ljudi i sada se bore za demokratiju, slobodu i pravdu. U nekim drugim zemljama, i možda na nekim drugim jezicima, ali takav je zadatak svakog zapatiste i zapatiskinje.

P.S.2 Ipak… njima ćeš nedostajati.