Čavezova smrt: Niti žalimo, niti slavimo, vreme je da društvene borbe postanu autonomne!

Kada oboljenje postane ozbiljno, kada medicinska pažnja postane sredstvo za kratkovide, politički motivisane odluke i kada pacijent postane opijen vlašću, jedino se i može završiti na ovaj način. Moćnik je umro, i time je započeo značajnu promenu na venecuelanskom političkom terenu.

Ono što je bila najveća snaga režima odjednom se pretvorilo u njegovu najveću slabost: Čavez je bio sve, i bez njega jedino rešenje jeste da se fabrikuje apsolutna posvećenost sećanju na njega, i njegovim planovima za sukcesiju. Istinska krhkost države sada je postala vidljiva, države koja je pokušala da demonstrira svoj “narodni, socijalistički” karakter preko grotesknog kulta ličnosti, prakse koja je sada svedena na prazno prizivanje duhova. Pokojnik je sam kriv za ovakav ishod, pošto je tajnovitost u vezi sa njegovom bolešću bila podstaknuta istim motivacijama kao i ekstremna centralizacija vlasti oko njega, dok je nedostatak ideološke koherencije ostavio njegove sledbenike da se sada bore za mrve. Visoko pozicionirane “roho-rohito” (rojo-rojito, crveni čavezisti) birokrate i viši ešaloni vojske u najboljoj su prilici da profitiraju, dok pregovaraju o oprostu za svoju korupciju i različite prekršaje.

Desničarsku i socijaldemokratsku opoziciju, nova situacija je zatekla nesposobne da prevaziđu poraze na predsedničkim izborima 7. oktobra, i regionalnim izborima 16. decembra, dok nude “japi populizam” koji glasačima obećava zadržavanje i fino prilagođavanje klijentelističkih alata državne moći koji su bili tako korisni Čavezu. Ovo prilagođavanje podrazumeva njihovu veru u to da ih je srećna okolnost metastaze dovela na domak vlasti, od koje su ih do sada delile njihova pohlepa, greške, lenjost i nesposobnost, vlasti koju će koristiti sa sličnom glupošću i pohlepom kao i čavistička boliburžoazija.

Pozadina ovog bednog oportunizma – od strane kako Gran Polo Patriótico (čavističke koalicije), tako i Mesa de Unidad Democrática (opozicione koalicije) – jeste Venecuela, zemlja koja se suočava sa sopstvenim problemima: sa inflacijom koja je van kontrole, rastućom nezaposlenošću i radom na određeno vreme, devalvacijom valute, šokantnom ličnom nesigurnošću, krizom u snabdevanju električnom strujom i vodom, obrazovnim i zdravstvenim sistemom koji su u padu, nestašicom stambenih objekata, zastarelim ili nedovršenim javnim radovima, demagoškim pristupom koji obraća pažnju samo na najekstremniju nemaštinu koju trpe najočajniji ljudi.... i čitavim nizom drugih problema koji su jednako katastrofalni.

Ova pitanja nisu od glavnog značaja za dve bande koje se takmiče za mesto u Miraflores (predsednička palata) i sistemu eksploatacije nafte. Naš zajednički odgovor mora biti nepristajanje na njihovu ucenu: podrška na izborima u zamenu za “rešenja” koja se ili nikada ne materijalizuju, ili su suludo neadekvatna. Sada je trenutak da se nadvladaju truli centri moći, i da se odozdo izgradi stvarna demokratija jednakosti, socijalne pravde i slobode. Moramo osloboditi opšti bes uzrokovan našom patnjom, i pretvoriti ga u autonomne društvene borbe, samoupravne i široko rasprostranjene. Moramo jasno poručiti političarima na vlasti da nam nisu potrebni, ni kao posrednici, ni kao darežljivi snabdevači onoga što možemo i sami izgraditi – ujedinjeni i iz baze – bez ikakve potrebe za “čistim rukama” ili “crvenim beretkama”.

Urednički kolektiv EL LIBERTARIO