Dragi dnevniče: šta se još dogodilo tokom proleća 2013.

INFOTEKA u Inex filmu (april-maj 2013)

Sa dva gostovanja iz inostranstva i još nekim manje oglašavanim događajima, INFOTEKA brzo postaje The Mesto. Obe tribine, sa prijateljima iz Grčke (27. IV; njihovo iskustvo sa skvotovima i društvenim centrima, odlično objašnjeno, malo starija i iskusnija ekipa) i ona sa Silvijom Federiči (23. V), bile su sjajne. To je velikim delom bilo i zbog ekipe iz Infoteke. To im zaista ide. Ništa im nije teško, sve rešavaju za čas, a opet ništa ne rade usiljeno ili uštogljeno, kako je to već uobičajeno kada se rade "tribine" i slični programi. Oba puta, odlična poseta. Na otvaranju je, naravno, sve vrvelo od raznog sveta, zbog raznih programa koji su se odvijali okolo, ali kada je bila Silvija, sve je bilo dupke puno (na samoj tribini), iako Infoteka nije tako mala, i uprkos užasnom vremenu. Velika pažnja, mnogo pitanja, diskusija. Silvija u dobrom raspoloženju, iako sigurno umorna od duge turneje po Evropi; odlično izlaganje i objašnjenja – ne mora da znači da se slažemo u svemu, ali trebalo je čuti i videti kako se to radi. I svaki put dobra klopa. Konačno nešto što ima smisla. Tek će se pokazati koliko je otvaranje ovakve Infoteke važno i dobro. 

Mislim da malo zanemaruju neke prateće stvari, naročito dokumentaciju o događajima koje bi vredelo zabeležiti (odlični su u pokretu, ali malo klecaju u poslovima koji se obavljaju sedećki: obrada nekog materijala, pisanje, prevođenje, fotkanje). Ali, sve je tek počelo. Za sada, kada je reč o ovakvim događajima, ako nekog vredi pozvati u Beograd i dovesti ga na neko mesto, onda ga sigurno vredi dovesti u Infoteku i tu organizovati tribinu, razgovor, druženje, šta god. 

Ima samo jedna stvar koja me čudi: na većanju koje su imali o nazivu Infoteke, jedan od predloga koje su sami izneli – dakle "Infoteka" (i dalje bez konkretnog naziva) – nije prošao, tako da je zvanično to i dalje "Infošop". Ali, za mene je to Infoteka, na šta, koliko vidim, ljudi iz šireg okruženja baš dobro reaguju. Infošopova ima svuda, ali Infoteku nema niko! Takođe, to "šop", koje se u nekom trenutku, niko više ne zna kako, uvuklo u anarhistički milje, ne emituje dobru poruku. Ništa ne insistiram, ali ipak skrećem pažnju.

KALIBAN I VEŠTICA (jun)

Prevod sam završio 11. juna i prosledio ga Burevesnicima. Još ću se time baviti, kada oni unesu sve ispravke i predloge. Ali, to je gotovo i tokom leta slede priprema i prelom, a onda i štampa (sve u izvedbi Burevesnika). Mislim da će se knjiga pojaviti kao što je bilo i planirano, za ovogodišnji ZAF (11–12. oktobar). Izuzetna knjiga, od početka do kraja. Nema padova, Silvija samo gruva, u sve jačem tempu, osim što ima stvari s kojima se može polemisati. Ipak, ni to nije primarno: knjiga je pre svega podsticajna, jedna od onih iz kojih se uči i koje trajno menjaju perspektivu, ako se ranije niste sreli sa izloženim činjenicama i kritikom. Ako jeste (ja jesam, ali samo delimično, bez specifično ženske i još specifičnije Silvijine perspektive), onda vas knjiga vodi još dalje.   

Pored toga, na inicijativu prijateljske redakcije Trećeg programa Radio BG, onaj duži odlomak predstavljen u Žurnalu od 21. II,  emitovan je od 17–21. juna, u pet emisija. To su sve dobri znaci.

(Pre početka te serije emitovanja, 20. VI,  čitan je i tekst Tima Ingolda, "O društvenim odnosima kod lovaca-sakupljača". Nastavljam sa Ingoldom – ali, posle još malo dade.)

BOJAN RADEJ u Rexu (14. jun)

Ovo bi zapravo trebalo da bude posebna tema. Bojan Radej (Ljubljana) je veliki prijatelj anarhije/ blok 45 – to pre svega – a onda i ekonomista, posebne vrste; jedan od retkih koji ekonomiju ne vide kao čisto ekonomski već kao društveni fenomen i koji je ne uzdižu u nebesa (ne bi je uzdizao ni do kolena, ali ona se sama nameće, vrlo agresivno, pa je onda moramo registrovati). Predsednik je Slovenskog društva evaltorjev, nezavisnog stručnog tela koje sagledava društvene posledice zvanične makroekonomske politike. Ali, u Beograd je došao drugim povodom. Naime, više ili možda radije nego ekonomijom, Bojan se bavi opozicionim društvenim pokretima i pokušava da u metežu i kakofoniji koji tu postoje razazna tačke dodira i prostor za komunikaciju, makar na nivou mogućnosti. O tome je, s još dvoje saradnika, prošle godine objavio i knjigu, "Kompleksna družba v radikalni sredini", koju je tog dana u Reksu ukratko predstavio. Izlaganje je nužno bilo malo šematsko, ali opet iznenađujuće, u nizu zapažanja i primera kojima je Bojan ilustrovao svoju analizu. Ali, u finalu i u debati koja je usledila, moglo se čuti nešto što se ne samo ređe čuje nego je i čista jeres za one na koje se jednim delom odnosi. 

Prepričavam to u obliku Bojanovih teza, na koje se onda malo nadovezujem. Bojan, uvek tako skroman i ljubazan, kaže da je to ionako pokupio iz Porodične biblioteke i od Landauera – njega je stavio i u podnaslov svoje prezentacije – ali njegove formulacije sve prikazuju u još oštrijem svetlu:

1. Aktivisti apsolutno precenjuju značaj institucija kao što su WTO, IMF, WB. 
2. Treba da znamo šta te institucije rade i kako to funkcioniše, kao i šta rade lokalni i regionalni režimi. Ali – to više nije presudno.
3. Presudno je ono što ćemo uraditi MI. Bilo je dosta igranja uloge večite žrtve. (Sve Bojan, doslovno.) Mi to jesmo, kaže dalje Bojan, ali ne treba da od tog stanja još pravimo i identitet. 

Aktivisti fiksirani na te eksterne instance, iscrpljuju se analizama postojećeg stanja i institucija, odnosno, u simboličnim protestima protiv njih – ali, kako ih napasti?, gde su one?; one nisu nešto dostižno i opipljivo; šta zaista možemo učiniti protiv njih, a da to ne bude samo simbolično ugađanje sopstvenoj savesti? – i ne rade ništa na stvaranju novih, neposrednijih odnosa, oblika saradnje, aktivnosti, života. 

Ne nastaje ništa novo. Šta je tu onda "radikalno" ili "subverzivno"? Svojim ritualima, aktivisti (ta vrsta mentaliteta, koja razdvaja "akciju" od "življenja"), militantni ili lojalistički, samo reprodukuju postojeće, u celom nizu praksi i koncepata, "ostaju u okvirima nametnute nepravde" (Bojan), umesto da stvaraju i povezuju elemente "nove normalnosti". (opet Bojan, ovog puta iz kasnije prepiske) 

To smo toliko puta videli i to se nastavlja. Sve je lakše od promene ponašanja, prelaska na drugačije odnose, od drugačijeg svakodnevnog života: sve te parole i proglasi, strateške spekulacije, "ozbiljne" analize uloge IMF ili WB (na osnovu uvek istih prepisanih izvora), fascinacija ekonomijom (opet spoljašnji, tehnički faktor, kada se razmatra kao mogući činilac promene), planiranje i izvođenje beskrajno trapavih akcija u militarističkom stilu (vrlo retko ili nikako, makar kod nas; preovlađuje fascinacija takvim akcijama koje se dešavaju negde drugde), sporadični, simbolični protesti, stalna komunikacija sa autoritetima (negativna, kritička, potražujuća, ali opet komunikacija), čime se vlast neprekidno afirmiše kao odlučujuća instanca  – sva ta bezidejnost i "nedostatak kreativnosti ispod pompeznog plašta radikalizma" (Landauer, "Prvi maj", 1909). Na to treba stalno ukazivati. 

Presudno je ono što ćemo uraditi mi. Ako prestanemo da se iscrpljujemo SAMO stvaranjem pritiska NA sistem (klasičan oblik političkog opozicionog delovanja, kako je to, u tom delu na temu "pritiska", objasnio Bojan) i počnemo da stvaramo nešto svoje, dakle, da iz njega "ispumpavamo" pritisak i supstancu – nas same – onda će i težina tog sistema doći u pitanje. Ili bi mogla doći u pitanje. U suprotnom, ostaju nam samo frustracije i protesti nezadovoljnih korisnika, "večitih žrtava sistema". (Bojan)

Sve ovo je, ovako grubo prepričano, vrlo uopšteno, ali mislim da dovoljno dobro ukazuje na drugačiju, mnogo poželjniju orijentaciju.