Hvala bogu, nismo svi Grci!

1. Novi društveni ugovor sa “ekstremima”.

Veliki deo stanovništva u Grčkoj, široka srednja klasa, već godinama bira da pristaje da posao upravljanja vrše političari. Konzumeristički klijentelistički sistem im je omogućio sumorni luksuz da ne učestvuju u bilo kakvim aktivnim, participativnim postupcima donošenja odluka.

Danas, oni se nisu pomerili (još uvek?) od svog ranijeg stanja pasivnosti. Sada kada iznenada postaju siromašniji i kada su odjednom izgubili poverenje u sistem, oni za zadatak regulacije i upravljanja imenuju “ekstremne” grupe. Veoma široki sloj ove klase, još uvek utopljen u udobnu veru u političko predstavljanje i spektakl, pronalazi anarhističke, autonomno levičarske i huliganske ulične tuče sa pandurima, molotovljeve koktele i napade na banke, policijske stanice i privatno vlasništvo, prihvatljivim, potrebnim i čak atraktivnim.

U velikoj meri, to su isti ljudi koji osećaju da ekstremno desničarske i neonacističke grupe (koje gotovo da nisu postojale ranije, a sada u porastu kroz intenzivnu podršku države) mogu obavljati posao napada na imigrante i izbeglice.

Drugim rečima, nisu svi Grci postali pobunjenici za socijalnu pravdu. Oni su samo odlučili – u, od strane medija hranjenoj konfuziji i toksičnoj inerciji – da su spremni da zamene svoj doživotni ugovor sa parlamentom drugim (možda kratkotrajnim) ugovorom sa grupama “ekstremnog političkog izraza” – sve dok slika ujedinjene Grčke ostaje netaknuta. Otpor protiv banaka i protiv imigranata predstavlja novi simbol nacionalnog jedinstva. I oni su srećni da to neko drugi radi – bilo da su u pitanju anarhisti ili fašisti…

Na suprotnom kraju, vladajuća klasa i vlada – koji moraju da se bave istinski radikalnim tendencijama koje dovode u pitanje vlast i moć, i na ulicama i kroz strukture samoorganizovanja u svakodnevnom životu (brojne lokalne skupštine i inicijative i socijalni centri) – zadovoljno promovišu ovo novo “izjednačavanje ekstrema” i čini se da vole ovu “svi smo mi Grci” retoriku. Populistička partija krajnje desnice LAOS koja učestvuje u vladajućoj koaliciji je, zapravo, punog srca proglasila svoju podršku masama demonstranata u inostranstvu koji iskazuju solidarnost sa grčkom domovinom.

Plan vladajućih klasa i vlade je da predstave ova “dva ekstrema” kao deo nacionalnog jedinstva tako da spreče cvetanje prave radikalizacije.

Veoma dobar primer ove nove taktike “izjednačavanja ekstrema” je štrajk radnika čeličane u Aspropirgosu kod Atine; štrajk koji traje veoma dugo (od jeseni)  i koji su od samog početka, širom zemlje, materijalno i politički pomagali anarhisti i autonomna levica. Ne samo da štrajkači nisu postali radikalizovani ili zainteresovani za socijalnu pravdu na bilo koji način, već su dopustili da ih vodi i kontroliše sindikat PAME, staljinističke partije KKE. PAME radnici nisu oklevali da solidarnost i podršku prime od neo-nacista iz Zlatne zore: U nedavnom otvorenom, snimljenom sastanku, radnik PAME je predstavio naciste obraćajući se radnicima frazom “Cela Grčka je na našoj strani”.

(Uzgred, ova neonacistička partija je odgovorna za napade i ubistva imigranata, a spoznorisane ankete o izborima im sada daju 3% glasova i promovišu za parlament.)

Jasno je da u ovom kontekstu pojava populističkog vorkerizma (engl. workerism) u okviru radikalnog (anarhističkog i levičarskog) pokreta ne pomaže. On je doprineo stvaranju lažne slike o društvenoj dinamici u zemlji, i lako može biti uzurpiran i apsorbovan “novim nacionalnim jedinstvom u krizi”… (Što je posebno ironično za zemlju u kojoj većinu produktivne i reproduktivne radne snage ionako čine imigranti).

2. Pražnjenje termina “direktna demokratija” i “samoorganizovanje” od radikalnog sadržaja

“Direktna demokratija” i “samoorganizovanje” su istorijski zaista lepe praktične ideje pokreta. One su u vrlo širokoj upotrebi i danas, što definitivno ukazuje na činjenicu da one zaista inspirišu ljude i da se zasnivaju na stvarnom radikalnom podsticaju. Bojimo se da bi one polako mogle biti uzurpirane i svedene na isprazne slogane koji generišu novu pasivnost i pružaju novi kulturni kapital političarima i njihovim komercijalnim savetnicima.

Veoma karakterističan primer je osnivanje nove političke partije (s obzirom na predstojeće izbore) od strane nacionalističkog desničarskog političara koji je strasno protiv MMF-a i ECB bankstera (kovanica od reči bank (banka) i gangster)), koji sebe nazivaju “Nezavisni Grci”. Odrednice te nove partije su upravo “direktna demokratija” i “samoorganizovanje”. Problem je što je ovo zvučalo tako prirodno da niko nije bio impresioniran upotrebom ovih ideja u programu partije krajnje desnice.

Drugim rečima: politički cilj stvaranja nacionalnog fronta (koji nominalno lako može biti “direktno-demokratski” i “samoorganizovani”) jeste kanalisanje delova pravih i spontanih reakcija na ono što se dešava, u zadocnelu nacionalnu mobilizaciju sličnu onoj protiv upotrebe imena Makedonija od strane susedne bivše jugoslovenske republike, koju su u 90im vodili nacionalisti i crkva.

Mnogi kažu da “mase još uvek nisu izašle na ulice”. Svi znaju da će uskoro ljudi ponovo preplaviti ulice protestvujući zbog novih teških mera esktremnog osiromašenja i ukupne devaluacije svih socijalnih usluga. A ako se rasprostranjeno razočarenje iskrivljuje i kontroliše nacionalističkim argumentima, socijalni nemiri će biti izraz “nacionalnog ogorčenja (indignacije)”

Da, pobunjenicima u Grčkoj je potrebna solidarnost
Ali nisu svi Grci pobunjenici…
I nisu svi pobunjenici Grci.

prijatelji sa svih strana