Muzički dinar i monopolski milioni

Muzička industrija je još jedna od oblasti u kojima vladaju nepravda, pljačka i prinuda.

Od radio i TV stanica, preko uvoznika računarske opreme, do kafića i frizerskih salona, svima se uzima nemilosrdan harač poznat pod eufemizmom "muzički dinar". Muzički porez kafićima, zanatskim radnjama, frizerskim salonima i drugim prostorima u kojima se sluša muzika, kreće se između 50 i 150 eura mesečno. „Neprofitne“ organizacije, SOKOJ i OFPS, godišnje uberu između 7 i 8.000.000 EUR, dakle skoro milijardu dinara!

Rad ovih organizacija, sa monopolskim ovlastima, nažalost niko ne kontroliše. Iako su podaci o raspodeli novca "poslovna tajna", srpski pirati su otkrili da je OFPS u 2010. godini prisvojio 66% ukupne sume za plate svojih zaposlenih (prosek plate 1.000 EUR). Prema podacima Piratske partije, tzv. Pink kartel, koji čine City Records, Grand produkcija, Gold i Centroscena, dobije preko polovine preostale sume (57% u 2007. godini).

Od silnih miliona uzetih na ime autorskih prava, najmanje para vide sami autori. Raspodela se vrši po nejasnim kriterijima, koji ne moraju imati veze sa slušanošću. SOKOJ je 2009. godine, na vrhuncu popularnosti pesme Buđav lebac, isplatio grupi SARS svega 16,5 (šesnaest i po) dinara, dok je iznos sa mnogo nula više dobio popularni muzičar Mlađan Dinkić.

Novac koji monopolske organizacije (SOKOJ, OFPS i PI) uberu na ime autorskih prava većim delom ode njima u džep. Ostatak se razdeli velikim "kartelima" i politički podobnima.

Većina autora od famoznog "muzičkog dinara" ne dobije apsolutno ništa.

Posle niza štrajkova i protesta protiv muzičkog harača, skupina entuzijasta pokrenula je projekat FairShare radi povezivanja samih autora sa krajnjim korisnicima. Projekat su zasnovali na iskustvima otvorenog softvera i Creative Commons licenci, koje omogućuju besplatnu muziku slušaocima, i direktan dogovor sa komercijalnim korisnicima. Ubrzo, nekoliko muzičara se povezalo sa nekoliko kafića po Srbiji, ustupivši im svoju muziku po daleko povoljnijim uslovima nego SOKOJ i OFPS. Kada su haračlije došle da uberu "muzički dinar", bili su više nego zbunjeni. Rečeno im je: "Ovde se ne sluša muzika iz repertoara SOKOJ-a".

Iako čitav pokret još uvek ima minijaturne razmere, odgovor države je brutalan. Kafići koji su otkazali usluge monopolskim organizacijama izvedeni su pred sud, jer navodno moraju platiti uslugu koju niti su tražili, niti je korišćena. Istovremeno, Javni tužilac je podigao tužbu protiv društva Fairshare. Predviđene kazne ovom udruženju, za obavljanje navodno "nedozvoljene delatnosti" su drastične, od 300.000 do 3.000.000 dinara. Prvo ročište je zakazano za sredinu novembra.

Javni tužilac će, izgleda, pokušati da dokaže da autori nemaju pravo da slobodno raspolažu svojom muzikom.

Nasuprot njemu, Zakon o autorskom i srodnim pravima izričito kaže da autor ima isključivo pravo da drugome uskrati ili dozvoli emitovanje i javno saopštavanje svoga dela na javnim mestima, restoranima, putem radija, sa interneta, nosača zvuka i slično (članovi 28, 29, 30, 32, 33). Zakon predviđa da autori mogu ostvarivati svoja prava neposredno ili preko zastupnika:

"Individualno ostvarivanje autorskog i srodnih prava može se vršiti neposredno ili preko zastupnika na osnovu odgovarajućeg punomoćja. Zastupnici u individualnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava mogu biti fizička ili pravna lica." (član 151)

U čemu je problem, gospodo? Zakon dozvoljava samostalno raspolaganje svojom muzikom. Takođe autorima dozvoljava delovanje preko zastupnika. Šta je tu onda "nedozvoljena delatnost"?!

[caption]Problem?[/caption]

Izvor: e-novine