Occupy Wall Street: Trenutno najvažnija stvar na svetu

Volim vas.

I nisam to rekla da bi mi stotine vas uzvratile povicima „volim te“, mada je to očigledno dodatna karakteristika ljudskog mikrofona. Recite drugima ono što biste hteli da oni vama kažu, samo recite to glasnije.

Juče, jedan od govornika na mitingu koji su organizovali sindikati je rekao: „Pronašli smo jedni druge“. Taj osećaj sažima lepotu onoga što se ovde stvara. Širom otvoreni prostor (poput ideje, tako veliki da ne može obuhvatiti bilo koji prostor) u kom jedni druge mogu pronaći svi oni ljudi koji žele bolji svet. Mi smo tako zahvalni.

Ako išta znam, onda je to da 1% voli krizu. Kada su ljudi u panici i kada su očajni i čini se da niko ne zna šta nam je činiti, to je savršen trenutak da se progura njihov spisak želja prokorporativne politke: privatizovati obrazovanje i socijalnu zaštitu, osakatiti javne službe, otarasisti se poslednjih ograničenja korporativne moći. Usred ekonomske krize, ovo se dešava širom sveta.

I postoji samo jedna stvar koja može blokirati tu taktiku, i na sreću, radi se o vrlo velikoj stvari: 99%. I tih 99% izlaze na ulice od Medisona do Madrida i kažu: „Ne. Mi nećemo da ispaštamo zbog vaše krize“.

Taj slogan je prvi put upotrebljen u Italiji 2008. Rikošetirao je u Grčku i Francusku i Irsku i konačno je stigao do kvadratne milje na kojoj je kriza počela.

„Protiv čega protestuju?“ pitaju zapanjeni eksperti na TV-u. U međuvremenu, preostali deo sveta pita: „Šta vam je toliko trebalo?“ „Pitali smo se kada ćete se pojaviti.“ A pre svega: „Dobro došli“.

Mnogi ljudi su povukli paralele između „Occupy Wall Street“ i takozvanih antiglobalističkih protesta koji su došli u žižu svetske javnosti u Sijetlu 1999. Bio je to poslednji put kada je globalni, mladima predvođen, decentralizovani pokret direktno nanišanio korporativnu moć. I ja sam ponosna što sam bila deo onog što smo zvali „pokretom pokreta“.

Ali takođe ima i važnih razlika. Na primer, mi smo birali samite za svoje mete: Svetsku trgovinsku organizaciju, Međunarodni monetarni fond, G8. Samiti su po svojoj prirodi kratkotrajni, oni traju svega nedelju dana. Zahvaljujući njima i mi smo takođe bili prolaznog karaktera. Mi bismo se pojavili, probili se u udarne vesti, i potom nestali. I u pomami hiper patriotizma i militarizma koja je usledila nakon napada 11. septembra, bilo nas je lako potpuno zbrisati, barem u Severnoj Americi.

„Occupy Wall Street“, sa druge strane, je odabrao fiksnu metu. I vi ne morate da ograničite vreme svog boravka na ovom trgu. To je mudro. Korene možete da pustite samo onda kada se ne pomerate. To je suštinski važno. Činjenica je informacionog doba da suviše pokreta niče poput prelepog cveća ali brzo venu. To je zbog toga što nemaju korene. I nemaju dugoročne planove kako da se održe. Tako da kada naiđe oluja, voda ih odnese.

Predivno je biti horizontalan i duboko demokratičan. Ali ti principi su kompatibilni sa napornim radom izgradnje struktura i institucija koje su dovoljno snažne da izdrže oluje koje su pred nama. Duboko verujem da će se to desiti.

Još nešto ovaj pokreta radi kako treba: vi ste se posvetili nenasilju. Vi ste odbili da pružite medijima prizore polupanih izloga i uličnih borbi za kojima oni tako očajnički žude. I ta ogromna disciplina je značila da smo, iznova i iznova, imali prilike da vidimo sramnu i ničim izazvanu policijsku brutalnost. Što smo u većoj meri mogli da vidimo sinoć. U međuvremenu, podrška ovom pokretu raste i raste. Više mudrosti.

Ali najveća razlika za tih deset godina je to da smo 1999. govorili o kapitalizmu na vrhuncu raspomanljenog ekonomskog buma. Nezaposlenost je bila niska, imovinski potroliji su rasli. Mediji su bili opijeni lako zarađenim novcem. Tada se sve vrtelo oko pokretanja poslova, a ne oko njihovog gašnja.

Mi smo istakli da je deregulacija na kojoj je počivala ta pomama imala svoju cenu. Ona je bila štetna po radne standarde. Bila je štetna po ekološke standarde. Korporacije su postajale moćnije od vlada i to je bilo štetno po demokratije. Ali da budem iskrena, dok su dobra vremena bila na vrhuncu, teško je bilo pridobiti ljude za borbu protiv ekonomskog sistema zasnovanog na pohlepi, barem u bogatim zemljama.

Deset godina kasnije, čini se kao da više nema bogatih zemalja. Postoji samo grupa bogatih ljudi. Ljudi koji su se obogatili pljačkajući društveno bogatstvo i iscrpljivanjem prirodnih resursa širom sveta.

Poenta je, danas svako može da vidi da je sistem duboko nepravedan i da teturajući se gubi kontrolu. Neograničena pohlepa je uništila globalnu ekonomiju. I ona, takođe, uništava svet prirode. Mi prekomerno lovimo ribu u našim okeanima, zagađujemo vodu frakingom (hidrauličnim frakturisanjem, prim. prev.) i bušotinama na velikim dubinama, pretvaranjem najprljavijih oblika energije na planeti, poput uljanih škriljaca iz Alberte (Kanada, prim. prev.). I atmosfera ne može da apsorbuje onu količinu ugljenika koju izbacujemo u nju, stvarajući opasno zagrevanje. Novo normalno stanje se sastoji od niza katastrofa: ekonomskih i ekoloških.

Takve su činjenice na terenu. One su tako blatantne, tako očigledne, da je mnogo lakše povezati se sa javnošću nego što je to bio slučaj 1999, i brzo izgraditi pokret.

Svi mi znamo, ili barem osećamo, da je svet okrenut naglavačke: mi delamo kao da nema kraja onome što je zabravo ograničeno – fosilnim gorivima i atmosferskom prostoru koji treba da apsorbuje njihove emisije. I mi delamo kao da postoje striktna i fiksirana ograničenja za ono čega zapravo ima u izobilju – finansjskih resursa za izgradnju one vrste društva koja nam je potrebna.

Zadatak našeg doba je da preokrenemo to: da dovedemo u pitanje tu lažnu oskudicu. Da insistiramo da možemo da priuštimo izgradnju prijstojnog, inkluzivnog društva – dok istovremeno, poštujemo realna ograničenja onog što zemlja može da podnese.

Klimatske promene znače to da mi moramo da obavimo taj posao do određenog roka. Ovog puta naš pokret ne sme izgubiti fokus, ne sme biti podeljen, iscrpljen ili zbrisan zahvaljujući drugim dešavanjima. Ovog puta mi moramo uspeti. I ja ne govorim o regulisanju banaka i povećanju poreza za bogate, mada je i to važno.

Ja govorim o promeni temeljnih vrednosti koje upravljaju našim društvom. Teško je to uklopiti u jedan zahtev koji je podesan za medije, i takođe je teško osmisliti kako da se to uradi. Ali zato što je teško to ga ne čini ništa manje urgentnim.

To je ono što ja vidim da se dešava na ovom trgu. Način na koji vi hranite jedni druge, grejete se, slobodno delite informacije i organizujete zdravstvenu zaštitu, časove meditacije i treninge osnaženja. Na mom omiljenom trensparentu piše: „Stalo mi je do tebe“. U kulturi koja uči ljude da izbegavaju da jedni druge pogledaju u oči, koja ih uči da kažu: „Neka ih neka umru“, to je duboko radikalna izjava.

Još par završnih misli. U ovoj velikoj borbi, evo nekih stvari koje nisu bitne.

• Kako smo odeveni.
• Da li mašemo pesnicom ili pokazujemo znak mira (dva prsta, prim. prev.).
• Da li možemo da uklopimo naše snove o boljem svetu u medijske izveštaje.

A evo i nekoliko stvari koje jesu bitne.

• Naša hrabrost.
• Naš moralni kompas.
• Kako se odnosimo jedni prema drugima.

Mi smo zapodenuli borbu sa najmoćnijim ekonomskim i političkim snagama na planeti. To je zastrašujuće. I dok ovaj pokret bude dobijao na snazi, postaće još strašnije. Uvek budite svesni da će se javiti iskušenje da se preusmerimo na manje mete – poput, recimo, osobe koja sedi pored vas na ovom mitingu. Na posletku, to je bitka koju u kojoj je lakše pobediti.

Nemojte popustiti pred tim iskušenjem. Ja ne želim da kažem ne treba da prozivamo jedni druge kada neko pravi gluposti. Ali ovog puta, hajde da tretiramo jedni druge kao da planiramo da jedni pored drugih budemo angažovani u borbi koja će potrajati mnogo, mnogo godina. Zato što zadatak koji je pred nama zahteva od nas ništa manje od toga.

Hajde da se odnosimo prema ovom divnom pokretu kao da je najvažnija stvar na svetu. Zato što on to jeste. Stvarno jeste.