Kontrapunkt

Uprava fabrike „Viomihaniki metaleftiki - Vio.Me.“ (Viomihaniki metalleytiki – Rudarska industrija), firme ćerke akcionarskog društva „Filkeram Džonson“ (Philkeram Johnson SA), napustila je u maju 2011. godine postrojenje fabrike i njene radnike. Radnici su reagovali septembra 2011. godine zahtevajući da im se isplate zarade i da ne izgube radna mesta i od tada su u obustavi rada i blokadi fabrike. Sindikat „Vio.Me.-a“ je organizovao oko 40 radnika i svi oni su do današnjeg dana, godinu dana nakon prestanka rada fabrike, ostali aktivni, dežuraju u smenama po fabrici, kako bi sprečili da uprava izmesti opremu ili da je neko ukrade, i održavaju redovne zborove.

Predlog sindikata za izlazak iz ćorsokaka, pošto je uprava saopštila da fabrika neće više raditi usled nedostatka sredstava, jeste da fabrika postane samoupravna, za šta je na opštem zboru glasalo 98 odsto radnika. Konkretno se zahteva da fabrika pređe u ruke radnika i da svi članovi uprave i zaposleni koji su bili članovi upravnog odbora daju ostavke, kao i da se odreknu svih potraživanja od buduće radničke samouprave u fabrici.

Što se tiče inicijalnog kapitala neophodnog za rad fabrike, predlog zaposlenih je da Oaed, nacionalni zavod za zapošljavanje, unapred isplati sumu na koju radnici u svakom slučaju imaju pravo nakon što su otpušteni.

Na kraju, radnici „Vio.Me.-a“ zahtevaju pravno regulisanje statusa kooperativa kao preduzeća, da bi zakonski bila zaštićena kako ova njihova, tako i druge kooperative u budućnosti.

Ovde bi trebalo naglasiti da je fabrika „Vio.Me.“ zatvorena pre svega zbog kredita koji je uzet sa ciljem da se pomogne matično preduzeće „Filkeram Džonson“ i koji nikad nije vraćen.

Pokretanju proizvodnje je prethodila intenzivna trodnevna mobilizacija. Mobilizacija je započela velikom skupštinom radnika i organizacija i individua koje su u solidarnosti sa njima. Diskutovalo se o daljem toku pokreta solidarnosti i svakome je pružena prilika da iskaže svoje mišljenje o radničkoj borbi.

Sledećeg dana održan je marš u centru grada, a potom i veliki benefit koncert na kome je nastupilo više poznatih folk bendova i izvođača. Među njima i Tanasis Papakonstantinou, koji jedan najznačanijih savremenih kantautora i na neki način “deo pokreta”, pošto uvek rečju i delom podržava napore samoorganizovanog društva. Posećenost je prevazišla sva očekivanja, i nažalost oko hiljadu ljudi nije moglo da uđe na koncert, pošto je stadion bio prepunjen. Vrhunac večeri je bio kada su radnici uzeli mikrofon i objasnili svoju viziju drugačijeg društva, zasnovanog na socijalnoj pravdi, solidarnosti i samoupravi. Pet hiljada ljudi je aplaudiralo, uzvikivalo parole i pevalo pesme podrške.

Sledećeg jutra mobilizacija je nastavljena energičnim maršom ka fabrici. Radnici su već bili na svojim položajima i proizvodnja je trijumfalno započeta. Organizovana je i tura po fabrici u kojoj je okupljenima objašnjen proizvodni proces.

Pred nama je i dalje dugačak put. Troškovi proizvodnje su visoki, pristup kreditima je nepostojeći, a zauzimanje mesta na tržištu u vreme krize veoma neizvesno. Radnici su ipak optimistični: sredstva prikupljena na koncertu, i od donacija solidarnih grupa i individua, biće dovoljna za prvih nekoliko meseci. Podrša društvenih pokreta znači da će mnogi proizvodi fabrike biti distribuirani kroz postojeće strukture društvene i solidarne ekonomije. Radnici trenutno istražuju nova sredstva za čišćenje, bazirana na ne-toksičnim ekološkim sastojcima. Fabrika proizvodi kvalitetni građevinski materijal, i radnici vrlo dobro znaju kako da kvalitet dodatno povećaju čak i uz smanjene troškova proizvodnje, a time i cene proizvoda. Izazov koji treba savladati jeste kako pronaći tržište za ove proizvode, bilo u Grčkoj, bilo u okolnim balkanskim zemljama.

Mi u radničkoj borbi u „Vio.Me.-u“, pored očiglednog značaja koji vidimo u svakoj borbi radnika i svakom radničkom zahtevu, vidimo i jednu dodatnu vrednost, upravo u ovom predlogu za uspostavljanje samouprave. Smatramo da su radnička blokada i njihovo ponovno pokretanje fabrika i preduzeća jedino realno alternativno rešenje protiv neprekidne eksploatacije radničke klase. Samouprava u fabrikama koje se zatvaraju je jedino što može da pokrene radničku klasu koja, usled stalnog straha od nezaposlenosti, ne vidi način na koji može da se suprotstavi eksploataciji.

U suštini, upravo primer radničke samouprave jeste način na koji se borba „Vio.Me.- a“ povezuje sa drugim borbama i, u globalu, sa društvenim kontekstom u Grčkoj. Država i kapitalisti žele da uzmu sve, a zaposleni, nezaposleni i potlačeni moraju da dođu do predloga koji će se odnositi na sve isključene, u okviru kojih će svi oni zahtevati sve za sebe. Radnici „Vio.Me. - a“ zajedno sa Inicijativom solidarnosti učestvuju u svim radničkim borbama koje se pokreću i pokušavaju da prenesu poruku otpora, samouprave i samoorganizovanja što je to više moguće.

Kada je pre mnogo meseci započeta ova borba, stvari su bile veoma drugačije. Zaposleni su bili uplašeni i osećali su se slabima. Još uvek nisu bili stupili u kontakt sa drugim radničkim pokretima i onima koji su solidarni sa njihovom borbom, da bi tako uvideli da nisu sami i skupili hrabrosti i snage da nastave ovu tešku borbu. Solidarnost je došla kao katalizator za oblikovanje jedne potpuno nove situacije. Zaključci do kojih su radnici došli, da su predstavnici državnih sindikata prevaranti, da su poslanici deo problema, a ne rešenja, otvorili su nov prostor za grupisanje u pravcu nezavisne borbe sa ciljem pokretanja zaposlenih i nezaposlenih, najpre u Solunu, a potom i celoj Grčkoj, ali i šire.

Sindikat je zajedno sa Inicijativom solidarnosti organizovao na desetine povorki demonstranata u čitavoj Grčkoj, a najveći od svih je bio veliki karavan solidarnosti. Na stotine manifestacija se održalo širom planete. Okupljanjem, demonstracijama, slanjem novca ili čak namirnica, jedan velik i raznolik pokret solidarnosti je stvoren i nastavlja da deluje i posle ponovnog pokretanja fabrike rukama samih radnika/ca.

Već smo ušli u završnu fazu borbe „Vio.Me. - a“ i u utorak, 12. februara fabrika je ponovo pokrenuta. Zaposleni su već sastavili statut sa raznim mehanizmima funkcionisanja pod kontrolom radnika/ca. Najvažniji od njih su direktna demokratija, ravnopravnost svih članova, opozivost predstavnika, izjednačavanje rukovodilaca i radnika, podrška nezaposlenima u gradu, kao i namera da se koordininišu sa drugim samoupravnim proizvodnim pogonima i podrže ih.

Završavajući ovaj kratki informativni tekst, napominjemo da smatramo da solidarnost može da se pokaže na razne načine širom planete, gde god bilo ko živi. Protesti solidarnosti, kako bi se saznalo za postojanje jedne samoupravne fabrike u Solunu, svakako pomažu razvoju pokreta. Slanje novca ili bilo kakve pomoći bilo bi od koristi u ovoj fazi borbe, naročito ako dolazi u sklopu neke otvorene manifestacije koja ima informativno svojstvo, kako bi zaposleni iz drugih zemalja stupili u kontakt sa svima koji šalju poruku samoorganizovanja. Kriza i kapitalizam nas se tiču svih podjednako, stoga bi trebalo da oblikujemo zajedničke načine da se izborimo sa zajedničkim problemima. Naravno, najbolji način solidarnosti, ukoliko je to moguće, jeste da drugovi i drugarice iz inostranstva posete prvu samoorganizovanu fabriku u Grčkoj, kako bi upoznali ljude koji su uspeli da uspostave ovakvu samoupravnu strukturu. Sa druge strane, za same radnike je veoma bitna spoznaja o tome da širom sveta postoje ljudi koji ih podržavaju i koji nastavljaju borbu. Ovo je svet otpora, solidarnosti, kreativnosti, jedan naš drugačiji svet.

Više informacija: http://www.viome.org