Radovi na sajtu su u toku. Moguće su različite tehničke greške.

Magazin

Македонско питање у Југославији

Изворни документ: CIA Reading Room, CIA-RDP83-00415R004300550001-2

17. фебруар 1950.

Македонско питање, болна и осетљива тачка свих влада старе Југославије, постало је још болније и осетљивије за владу „маршала“ Тита. Постало је главна брига комунистичке власти. Разлике по питању македонског питања између Совјетског Савеза и маршала Тита поново су доказале маршалове националистичке идеје.

Совјетски Савез је желео да створи „Македонску Републику“ од југословенске Македоније (данашње Народне Републике Македоније), Пиринске Македоније (данас у Бугарској) и грчке Македоније. Ова република је требало да формира део Бугарске. На тај начин је Совјетски Савез желео да ојача Бугарску комунистичку партију која није сама дошла на власт нити се пуно борила за њу, већ су је совјетске оружане снаге довеле на власт. Њен утицај на бугарске масе је слаб, пуно слабији од утијаца Југословенске комунистичке партије на југословенске масе. Њена снага је искључиво заснована на сили. Добијањем Македоније, Бугарска комунистичка партија би стекла престиж у народу и консолидовала своју власт. Из међународне тачке гледишта, тј. из угла гледања светског пролетаријата, није важно да ли ће Македонија бити у Бугарској или Југославији. Требало је да се одреди где су интереси партије јачи (Убрзо потом, када ће морати да се ојача престиж Италијанске комунистичке партије, Москва ће захтевати да се Трст врати Италији. Белешка из 99). Након ослобођења ова гласина је пустила корење у Македонији.

Македонски комунисти су прихватили гласину и посвојили је. Сви људи, односно комунисти, различитих идеја уклоњени су са водећих позиција. Македонци не показују свој став. Они су тихи, чекају одговарајући тренутак да остваре своју идеју. Они се плаше Београда, зато што Централни комитет Југословенске КП има другачија гледишта. Он сматра да би македонска република требало да остане у Југославији. Комунисти са другачијим ставовима су издајници партије.

Пре свега, македонска република је национализована одмах по ослобођењу. Банкарске установе, индустрија, продавнице, занатске радње прешле су из приватног власништва у национално власништво. Национализација села је започета одједном са стварањем земљишних задруга - колхоза. Прелазни период је спорије текао у другим републикама. У Србији, Хрватској и Словенији република још увек није била затворена за гране индивидуалног привређивања.

Нове власти су заплениле имовину свих Срба који су током рата, односно бугарске окупације, напустили Макединију и побегли у Србију. Не само да су били лишени своје имовине, већ им је чак и забрањено да се врате својим кућама. Није донет никакав декрет, они једноставно нису добили никакву потврду пребивалишта. Такав је случај браће ГАЛИЋ, познатих трговаца из СКОПЉА који су Македонци и поседују имање у Македонији, или Милорада РИСТИЋА, бившег генерала Југословенске војске. Он се доселио у СКОПЉЕ након Првог светског рата и изградио четири куће: две за своје ћерке, за сина и себе по једну. Сви су они одрасли, имају пуно деце. Они сада живе у Београду и није им допуштено да се вате у СКОПЉЕ. Још један пример је случај инг. Михајла КРСТИЋА. Он је, пре Другог светског рата, наследио од својих родитеља познати хотел „Белвил“ у ОХРИДУ (поред језера). Он је осуђен од стране ОХРИДСКОГ суда на једногодишњи губитак националне части и заплену хотела. Његови родитељи су заправо из БИТОЉА, док је он рођен у Београду. Последично, ако је неко био одговоран за овај случај био је то суд у Београду. У међувремену, суд у Београду уопште није разматрао ово питање. КРСТИЋ није знао за пресуду и, сходно томе, није могао на време да се жали. Такав став нових власти према људима који су окренути ка Београду, може се схватити само ако се зна да су македонски комунисти који су на власти - про-бугарски оријентисани. Власти су симњичаве и не воле да дају дозволе за повратак људима који су, из оправданог страха од бугарских репресалија из 1941, напустили Македонију. Ништа није другачије ни у случају Банета АНДРЕЈЕВА, члана Централног комитета Југословнске комунистичке партије и министра централне владе. Он је био постављен за секретара Македонске комунистичке партије зато што се сматрало да је про-београдски оријентисан. Иако је и сам комуниста, македонски комунисти су сматрали да је про-српски оријентисан (аутор писма је школски друг Банета АНДРЕЈЕВА чије име је у предратној Југославији било АНДРЕЈЕВИЋ. Он и аутор су студирали на техничком факултету у Београду. Белешка из ‘99.). Након објављивања Резолуције, Бане АНДРЕЈЕВ је заузео совјетски став у погледу македонског питања. Пошто се за то сазнало у београдској јавности, Бане АНДРЕЈЕВ је приморан да демантује ове вести у дневној штампи и декларише се против Резолуције, као и да изјави лојалнот Титу. Али, не треба много веровати његовој изјави.

Резолуција је са радошћу усвојена од стране комунистичких власти у Македонији. Македонски парламент (Народно собрање) био је спреман да прогласи цесију Народне Републике Македоније са Југославије и њено инкорпорирање у Бугарску. Комунистичке власти у Македонији су веровале да је дошло време за остварење њихове идеје и жеље. Догађаји који су уследили су показали да је било прерано за то. Маршал Тито и његов Централни комитет Југословенске комунистичке партије још увек су били јаки. Епизода је закључена сменом неколико министара македонске владе, редовним суђењем у Скопљу, разрешењем свих осумњичених комуниста. Неки од њих су побегли у Бугарску, међу којима је било и комунистичких посланика из македонског парламента. Други, који су јавно подржали Резолуцију, су ухапшени. Сепаратистичка идеја, иако није остварена, тајно је негована од стране владајућих македонских комуниста. У повољном тренутку појавиће се поново (такве су изјаве инж. ХАРАЛАМОВИЋА, који је запослен у фабрици поред СКОПЉА; Методија БОШКОВИЋА, дипломираног правника, начелника одељења Извршног народног одбора СКОПЉА. Обојица су Македонци и поуздани људи).

Београдски Македонци (око 30.000 људи) који су годинама радили и чезнули за „македонском државом“, нису отишли у новоформирану Македонију. Њима је она остала страна и непозната. Они је се плаше. Њихова емигрантска концепција Македоније је била другачија. Типичан пример става београдских Македонаца према македонском питању је Онуфрије КОСТИЋ, власник бифеа и газда СТАЉИНГРАДСКЕ УЛИЦЕ. Пошто је емигрирао у САД, вратио се у Југославију знатно пре рата, донео је пуно долара и купио блок кућа од кафане ГИНИЋ до Радничког дома. Он је живео ту са два брата, пуно деце, рођака и других чланова породице. Отворио бифе у једној од својих радњи. Његов бифе је био центар окупљања Македонаца. Когод да је дошао из Македоније, прошао је кроз бифе Чика Онуфрија. Сви који су чезнули за македонском државом су дошли да виде Чича Онуфрија. Чича Онуфрије је имао много невоља због своје Македоније - много је пропатио. Стара Југославија га је затварала у логору БИЛЕЋЕ. Његов пријатељ Др Иван РИБАР је био затворен са њим. На крају су комунисти остварили сан Чика Онуфрија, они су створили македонску републику. Ипак, Чика Онуфрије није ишао у Македонију, иако је много патио због ње. Македонци су се опет окупили у Онуфријевом бифеу. Нове власти то нису дозволиле. Комунисти су поново ухапсили Чика Онуфрија. Он је осуђен на 8 месеци принудног рада. Али његов пријатељ Др Иван РИБАР, председник президијума југословенске републике, није га заборавио. Казна му је преиначена у новчану. Ипак, властима се није свиђао бифе, који је био центар окупљања Македонаца. Бифе је затворен. Ипак, Македонци који су пролазили кроз Београд звали су Чика Онуфрија да чују када ће овој држави доћи крај.

Они су направили македонски језик. Сва презимена су промењена. Књиге су штампане на македонском, који Македонци не разумеју. Многи комунисти се противе новом језику. Чеда МИНДЕРОВИЋ, генерални секретар Удружења књижевника Југославије, био је одлучно против македонског језика као директор издавачке организације Србије, „ПРОСВЕТА“, и одбио да штампа књиге на македонском. У међувремену је преовладала идеја да македонски језик треба направити и да се управо ствара (Македонци говоре језиком који поседује више старих словенских речи од српског. То је прелазни облик између српског и бугарског језика, али је више повезан са бугарским. Овај језик никада није записан у књигама, пошто се македонска интелигенција школовала или у Бугарској или у Југославији. Они су научили српско-хрватски језик и учинили га својим књижевним језиком. Након Првог светског рата, српски писац македонског порекла, Глигорије БОЖОВИЋ, написао неколико дела на македонском који је, као писац, створио сам. Данашњи македонски језик је створен декретима комунистичког режима. Белешка из ‘99.).

Основана је Македонска опера. Јоца СРКУЉ, бивши директор Београдске опере, позван је да организује нову институцију. Македонски министар просвете је захтевао да све опере буду певане на македонском. Залуд је СРКУЉ износио аргументе зашто је такав подухват тежак и беспотребан труд. Он је тврдио да је због кадра и других опера у земљи далеко боље да се пева на српско-хрватском. Ипак, „Cavalleria Rusticana“ је певана на македонском. СРКУЉ је, на крају, одбио да се свађа око новог језика, упркос великој плати која му је понуђена и вратио се за Београд. Ипак, усташки пуковник и бивши вођа борбене групе, Ловро МАТАЧИЋ, ПАВЕЛИЋЕВ директор Загребачке опере, прихватио је македонски језик са „великим жаром“. Он је сада диригент Македонске опере. У Македонију је отишао право из затвора.

Тито је мислио да ће стварањем македонског језика придобити македонски народ, пре свега слабу македонску интелигенцију која је углавном образована у Бугарској и била про-бугарски опредељена. У почетку се чинило да је потпуно успео, и да је Народна Република Македонија његова највернија република. Таква је била ситуација све док је македонска интелигенција, користећи права која им је доделио Тито, мислила да ће се удаљити/побећи од Срба, од Београда. Био је то тренд ка независности. Са Резолуцијом Коминформа, ипак, иста македонска интелигенција је веровала да је дошло време да покаже своје право лице и спроведе следећи корак - да инкорпорира Македонију у Бугарску. Што се тога тиче, настојања Југословенске комунистичке партије у погледу Македоније су била неуспешна. Комунистички покушај да се створи „македонска репубилика“ су се показали неуспешним. Они су створили републику без републиканаца, социјалистичку републику, без социјалиста. Они су створили комунистичку власт без политички образованих комуниста. Они су створили језик који нико не разуме. Они су направили државу, страну њеним грађанима. Грађани су се бојали своје државе, они је мрзе. Само је име стварно, остало је превара. Македонци стога нису поздравили нову републику. Они су се повукли и чекају. Они мисле да је садашња ситуација само прелазни период.

Нема републиканаца у Македонији. Премало је било времена да се они формирају. Народ Македоније је био подељен на просрпски и пробугарски опредељене. Нешто више од 30 година је прошло од како је земља ослобођена од Турака. Трагови ропства су још увек јасно видљиви. Људима је република нешто ново.

Још је мање социјалиста. Они се могу формирати из демократске атмосфере, у будућој македонској републици. Нема стварно образованих комуниста. Македонска комунистичка власт је пробугарски опредељена. Далеко је више националистичка него комунистичко-пролетерска. Она нагиње ка Софији. Она је сумњичава према свему што долази из Београда. Таква власт није комунистичка власт, људи који су на власти нисту комунисти. Они се претварају да су комунисти.

Македонска република је најнестабилнија Титова република. Њени комунисти су пробугарски оријентисани. Њихов поглед на македонско питање је проруски. Њихове кутлурне везе са Софијом су јаче него оне са Београдом. Први јачи потрес ће одвојити Македонију од осталих република.

Македонски грађани су сумњичави према комунистичком режиму. Они га не воле. Активности владе им се не допадају. Оне су стране и неразумљиве. Они желе да се у погодном тренутку реше владара.

Они не верују ни Совјетском Савезу. Они не очекују ништа од њега.

Македонски грађани желе да се реше сваке власти, сваке диктатуре, пре свега комунистичке. Они желе да нараве македонску републику од садашње Народне Републике Македоније, ПИРИНСКЕ Македоније у Бугарској и грчке Македоније. Та Македонска Република би се придружила великој Балканској Федерацији.

Док је слаби слој интелигенције повезан са Бугарском и Совјетским Савезом, македонски народ, обични грађани, повезан је са Америком. Током више деценија они су емигрирали у Америку. Многе куће у Македонским селима су изграђене новцем из Америке. То су видљиви знаци америчке моћи. Данас Македонци шапућу међу собом да Америка жели да створи такву Македонску Републику. Наравно, привлачност те гласине је јака.


Македонија - вечита јабука раздора

ГЕОГРАФСКИ ОБАВЕШТАЈНИ МЕМОРАНДУМ
ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА
КАНЦЕЛАРИЈА ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ И ИЗВЕШТАЈЕ

Изворни документ: CIA Reading Room, CIA-RDP79-01006A000100110001-4

19. новембар 1958.

„Македонско питање“ поново је искрсло као иритант у југословенско-бугарским односима. У говору од 12. септембра 1958. Димитар Ганев, члан Политбироа и партијски теоретичар, оптужио је југословенску владу да покушава да денационализује македонско становништво у Југославији. Оптужбе у албанској штампи током септембра да је Југославија прогонила своју албанску мањину указивале су на то да је бугарски напад био део шире антититоистичке кампање Блока. Југославија је протестовала и против албанских и против бугарских оптужби. Дана 5. октобра 1958. Југославија је објавила формирање полунезависне Македонске православне цркве у оквиру своје Народне Републике Македоније.

Питања националног идентитета, верског ауторитета, супарничких територијалних захтева и интереса „Блока“ сви су укључени у сложено македонско питање, које већ многим генерацијама оптерећује балканске односе. Термин Македонија, како се обично схвата, односи се и на нејасно дефинисано географско подручје на Балканском полуострву и на концепт нације македонских словенских народа.

Језгро Македоније је опште признато и прихваћено, али њене спољне границе не могу се одредити са било каквом тачношћу, јер то подручје није хомогена физичка, економска ни социолошка целина са јасно дефинисаним границама1. Граница приказана на приложеној карти обухвата језгро које прихвата већина ауторитета. Тако ограничено подручје приближно се поклапа са Народном Републиком Македонијом у Југославији (Вардарска Македонија), Благоевградским округом у Бугарској (Пиринска Македонија) и регионом Македонија у Грчкој (Егејска Македонија)2. Чини га груб планински терен испресецан низом плодних котлина кроз које протичу обимни речни системи Вардара (Аксиос), Алиакмона, Струме (Стримон) и Месте (Нестос). Вардарска долина заједно са Моравском долином на северу чини готово непрекидан северно-јужни коридор кроз Македонију, који повезује Београд на Дунаву са луком Солун (Солуник) на Егејском мору. Мањи пут кроз Македонију је Струмски коридор на истоку, који повезује егејско приморје у Грчкој са Софијском котлином у Бугарској. Историјски, постојање ових коридора учинило је Македонију регионом транзита између средње Европе и источног Медитерана и олакшало њену контролу споља. Осим главних северно-јужних коридора, хаотично смењивање планина и котлина тежило је да омета локалну комуникацију и развој јаке локалне политичке организације.

Уопште узев, Македонија није богата природним ресурсима. Котлинска подручја су углавном плодна и подржавају релативно густо пољопривредно становништво, док планине обично имају сиромашна земљишта, оскудну вегетацију и ретко становништво, углавном заступљено у сточарству. Налазишта минерала и горива довела су до малих рударских операција на разним локалитетима, а шумарство се обавља у вишим планинама, посебно у бугарској Македонији.

Осим било какве унутрашње вредности као „некретнине“, географски положај Македоније чини је важном и за Југославију и за Совјетски блок. Југословенска Македонија је потенцијално ваздушни коридор и, у мањој мери, копнени мост између изложене Албаније и остатка Совјетског блока. Док је Југославија остајала лојални сателит, интереси Блока у том региону били су заштићени; међутим, после Титовог избацивања, Албанија је остала као изолована енклава. За Југославију је Народна Република Македонија у непосредним послератним годинама служила као магнет за који се Тито надао да ће привући и бугарску и грчку Македонију, чиме би Југославија добила излаз на Егејско море и знатно увећала своју сферу утицаја на Балкану.

Иако је прокламована национална свест Македонских Словена важан аспект „Македонског питања“, Македонија није регион етничке хомогености. Поред Македонских Словена, друге етничке групе које се сада налазе у региону јесу Бугари, Срби, Грци, Албанци, Турци и Власи (полуномадски народ који говори румунски). Чак и групе које деле исто расно или национално порекло могу се разликовати по језику или верској припадности. Већина становништва су источно православни хришћани; али Турци, многи Албанци и мали делови других етничких група су муслимани.

Постоји извесно питање да ли Македонски Словени заиста чине засебну етничку групу различиту од Бугара и Срба. Они говоре словенски дијалект који је прелазан између српског и бугарског. Југославија тврди да је то засебан језик, којим говори око 69 одсто становништва Југословенске Македоније, и да су Македонски Словени стога засебна етничка група. Бугарска сматра да Македонски Словени деле заједничку историју и културу са Бугарима и да та два народа говоре само незнатно различите дијалекте заједничког језика. Македонски Словени и Бугари заједно чине 80 до 95 одсто становништва бугарске Македоније; али однос Македонских Словена према Бугарима не може се утврдити. Грчка не признаје македонску националност; али под термином „славофони“ Македонски Словени у Грчкој сматрају се језичком мањином која се различито процењује на 3,5 до 12 одсто укупног становништва грчке Македоније.

Чини се да сами Македонски Словени нису имали мало или никакво осећање националног идентитета пре Балканских ратова (1912–1913) и Првог светског рата. Међутим, од тог времена, пошто су им се наизменично удварали и угњетавали их Срби и Бугари, а Унутрашња македонска револуционарна организација их подстицала, Македонски Словени су изгледа постепено развили националну свест и тежње за политичку независност.

Бугарско-југословенско ривалство за хегемонију у Македонији углавном се вртело око покушаја сваке стране да загосподари лојалношћу свих Македонских Словена. Ти покушаји ишли су од културног и верског образовања до тероризма и војне контроле. После Другог светског рата, Титови планови предвиђали су укључивање и бугарске и грчке Македоније у Народну Републику Македонију и федерацију остатка Бугарске са Југославијом. Бугарска је, с друге стране, тражила стварање аутономне македонске државе у којој би бугарски, југословенски и грчки део били спојени у лабаву федерацију комунистичких балканских држава. Пошто је прво одобрила Титов план, Москва је касније променила став — неколико месеци пре раскида Југославије са Информбиром 1948. Информбиро је тада, изгледа, усвојио бугарски став о Македонском питању. Током кратког зближавања Југославије и Совјетског блока (1955–1958), план да се бугарска Македонија припоји Југославији наводно је оживео, али очигледно нису предузети никакви конкретни кораци ка његовом остварењу.

Свака од три владе покушава да економски и културно развија своју македонску територију како би учврстила лојалност свог становништва, поразила сваку иредентистичку пропаганду својих суседа и (у случају Бугарске и Југославије) повећала привлачност сопствене иредентистичке пропаганде.

Југославија је уложила знатне напоре у развој индустрије и побољшање пољопривреде у Народној Републици Македонији, која је један од најмање развијених региона земље. У последњих 10 година изграђено је око 65 фабрика, што одражава настојање да се искористе локални ресурси и хидроенергија. Међу производима тих фабрика су хром, бихромат, феро-легуре, украсни метали, карбид, цемент, стакло, порцелан, фурнир, прерађена храна, као и вуна и памучне тканине. Хидроелектрана је такође у изградњи у северозападној Македонији. Међутим, чак и сада само око 23 одсто запосленог становништва ради у индустрији — што је други најнижи проценат међу републикама Југославије. Иако Македонија заостаје за другим југословенским републикама у пољопривредним приносима, она је важна у националној економији као први произвођач памука, дувана и мака. Већина инвестиција у пољопривреди посвећена је пројектима наводњавања и одводњавања.

Велика пажња посвећена је и друштвеном и културном развоју у Народној Републици Македонији. Вероватно најважнији културни програм који је предузет било је званично признање македонског језика и топонима и с тим повезано оснивање школа, библиотека, штампарија, друштава, позоришта и радио-станица ради подстицања развоја тог званичног језика и сузбијања неписмености уопште. Југословенска влада очигледно је чинила и извесне покушаје да прошири свој званични македонски језик на Македонске Словене у бугарској Македонији, на велико негодовање Бугарске. Недавно, у вербалном спору између две земље, један бугарски званични представник тврдио је да се македонско становништво у Југословенској Македонији приморава да се одрекне матерњег језика и прихвати вештачки обликован, снажно србизован језик. Југословенски програм давања Македонским Словенима ограничене политичке и културне аутономије унутар ширег оквира југословенске државе изгледа да је подстакао жељу Македонаца за још већом аутономијом. Њихова недавна жеља за потпуно независном Македонском православном црквом — иако није у потпуности остварена — била је једна од таквих манифестација.

Бугарска Македонија, са само 1,6 одсто бруто индустријске производње Бугарске 1956. године, најмање је развијен део те земље. Ипак, она има извесне природне ресурсе који јој дају одређену економску важност. Струмичкка долина, отворена ка утицајима топле средоземне климе на југу, развија се као подручје интензивне ратарске производње — специјализовано за воће, поврће и индустријске културе као што су кикирики, мак и сорте дувана и памука које се не могу широко гајити у другим деловима Бугарске. Неколико малих система за наводњавање и хидроелектрана које користе обилне водне ресурсе високих Пирина и Риле изграђено је као део регионалног развојног програма. И шумарство и експлоатација лигнита проширени су последњих година. Резерве четинарских шума међу највећим су у Бугарској.

Грци, иако нису укључени у садашњи спор, природно су осетљиви на свако покретање Македонског питања. Грчка Македонија обухвата Солун, други највећи град и луку Грчке, као и неке од најважнијих пољопривредних, минералних и енергетских ресурса земље. Регион производи више од половине дуванског рода Грчке, главног извозног производа земље. Економски развој у региону знатно је напредовао после Другог светског рата. Радови на одводњавању и наводњавању, започети 1920-их, још се проширују. Изграђена је хидроелектрана и проширена енергетска мрежа. Спроводе се планови за развој налазишта лигнита Птолемаида, једног од најважнијих потенцијалних извора енергије у Грчкој. После Грчког грађанског рата (1946–1949) влада је предузела обнову неких пограничних села која су њихови бивши славофони становници напустили када су побегли или били одведени на север у комунистичке земље. Та села су насељена етничким Грцима. Предузети су и разни други пројекти руралног развоја с циљем побољшања живота у пограничним селима. Делом је тај програм вођен да се супротстави развоју на бугарској страни границе. Бугари су снабдели своја погранична села струјом и текућом водом, наводно да би импресионирали суседне Грке удобностима живота иза Гвоздене завесе.

Иако вербална размена између Југославије и Бугарске изгледа као пука пропагандна битка, она указује на чињеницу да, упркос деценији тишине, Македонија остаје потенцијално жариште. Чак и ако спор око Македоније остане у статусу „хладног рата“, изражавање забринутости — било искрене или измишљене — за интересе Македонских Словена одлично је оружје у вођењу таквог рата.

1

Види „Границе Македоније“, Map Research Bulletin, бр. 12, децембар 1949. за потпунију дискусију на ову тему.

2

Овај појам је словенског (вероватно Југословенског) порекла и тај концепт је вероватно осмишљен са очигледном политичком намером да замени појам „грчке Македоније“.

Magazin

Želimo da pobedimo

Marks je za Parisku komunu iz 1871. godine rekao da je ona „konačno pronađeni“ politički oblik emancipacije radničke klase. To je svakako tačno ako radničku klasu ne…

Magazin

Освешћена империја

Предстојеће стапање борбе за друштвену правду и неоконзервативизма

Magazin

Server nazvan Paranoja

Dvadeset pet godina, italijanski hakerski kolektiv gradio je komunikacionu infrastrukturu dizajniranu da preživi cenzuru, nadzor i policijske racije. 26. avgusta,…