Naslov originala: Woke Imperium - The Coming Confluence Between Social Justice & Neoconservatism

Jun 2022.

Сажетак

Хегемонистичко, интервенционистичко крило спољнополитичког естаблишмента Сједињених Држава – тзв. „Блоб“ – има другу историју употребе владајућих моралистичких трендова као идеолошких оправдања за експанзионистичке и ратнохушкачке политике. Од председника Вилијама Мекинлија [William McKinley] и Вудроа Вилсона [Woodrow Wilson] до милитантног промовисања демократије од стране администрације Џорџа В. Буша [George W. Bush], овај процес је често мутирао да би се прилагодио du jour склоностима и укорењеним предрасудама класе твораца политике. Најновија итерација овог процеса је усвајање идеала и реторике друштвене правде као изричитих циљева спољне политике Сједињених Држава. Таква употреба и претварање језика борбе за правду у оружје са циљем остваривања циљева спољне политике либералног атлантистичког Блоба посебно је евидентна у случају региона и земаља за које Запад сматра да активно доводе у питање статус кво либералног међународног поретка (ЛМП) или тамо где на нормативним основама покушава да оправда војне и економске интервенције.

Уместо координисане завере која се усмерава из централне организације или чак свесне жеље учесника, овај процес усвајања, инкорпорисања и култивисања нових образложења са циљем одржања идеалистичке и интернационалистичке стратешке културе у Сједињеним Државама постао је рутинизован. Ову укорењеност системског морализма у америчком апарату националне безбедности потпомаже и макар делимично храни, изразито компетитивна професионална класа која се такмичи за обезбеђивање позиције у систему служећи се сигнализовањем врлине да би показала класну солидарност са надређенима. Овај миметички механизам подстиче испитивање граница и јурење за стварима које су у тренду (нормативна мимикрија) – али то чини увек у служби империјалне потребе државе у којој се експанзионизам и примат посматрају као тријумф универзализоване америчке концепције врлине над оним снагама које се посматрају као неко ко је „на погрешној страни историје“. Под таквим моралистичким условима, промишљеност, умереност и уже схватање интереса – што су услови реализма – буквално могу бити оцрњени као нешто што омогућава тлачење и неправду.

Садашња вокистичка инкарнација америчког глобалистичког евангелизма настоји не само да промени владе других нација, већ и да осмишљава саме њихове културе у складу са Западним прогресивним моделом. Њено универзалистичко формулисање људских вредности лако се може употребити за кршење или подривање суверенитета другачијих политичких или културних система и правдање тих интервенција „моралном одговорношћу“ пред домаћим јавностима Запада.

Овај реферат настоји да разјасни често скривене процесе и механизме који су довели до консолидације ове „освешћене империје“ моралистичког космопилитанизма: њених историјских корена, садашњих трендова и могуће будуће еволуције. Такође је урађен с намером да буде водич за заступнике реализма и уздржаности: да помогне реалистима да разумеју природу отпора са којим ће се вероватно сусрести од стране одређених сектора спољнополитичког естаблишмента и њихових симпатизера док буду покушавали да са ограниченијим и конкретнијим националним интересима престроје циљеве спољне политике САД.

Кључни налази

• Поборници америчког примата унутар спољнополитичког естаблишмента Сједињених Држава ослањају се на преовлађујуће идеолошке трендове датог доба да би оправдали интервенционизам у иностранству. Ново „освешћено“ лице америчке хегемоније и пројеката империје осмишљено је тако да пројектује САД као међународну моралну полицију а не као конвенционалну велику силу – и резултат је неоимперијализам са моралним лицем.

• Ово је понављајући и системски процес са унутрашњом логиком, ког не контролише глобална кабала: када старије рационализације за примат, хегемонију и интервенционизам изгледају застарело или више нису уверљиве, замењују се и усваја се ново објашњење које боље одражава норме владајуће класе дате епохе. То је зато што је нова шема корисна за одржавање постојећег система власти.

• Успон „освешћене“ политике коју предводе активисти и која је оријентисана ка друштвеној правди – посебно међу припадницима академске заједнице, медија и професионалне управљачке класе – донео је најновије идеолошко оправдање за интервенционизам и спољнополитички естаблишмент САД га је лако усвојио. Ове групе сада имају још већи ниво симбиотичког односа са државним актерима.

• Професионална селекција и напредовање под овим условима захтевају да елита сигнализује лојалност „прогресивном“ универзализму као државно санкционисаној идеологији у тренду, што врши додатни притисак у правцу интервенционизма. Ова комбинација чинилаца подстиче успостављање новог институционалног и консензуса елите око шиболета који су у тренду.

• Новонастали хегемонистички став и његов морални империјализам у су супротности са трезвеним и реалистичким проценама интереса САД на светској сцени, пошто они стварају неодрживе, максималистичке и утопијске циљеве који се сударају са конкретном реалношћу на којој велика стратегија САД мора бити заснована.

• Тенденција либералних атлантиста да глобално форсирају морализам и социјални инжењеринг има огроман потенцијал да створи повратну реакцију у страним, посебно незападним, друштвима која ће идентификовати читав Запад са нишом позно модерних прогресивних идеала – те на тај начин мотивишући нове облике антизападњаштва.

Увод

У класичном роману Томазија ди Лампедузе [Tomasi di Lampedusa], Леопард, принц Танкреди објављује оно што ће бити водећа тема спољне политике САД: „Ако желимо да све остане исто, онда све мора да се промени“. Док смо током последњих неколико година видели на унутрашњој америчкој сцени запањујућу појаву политичког радикализма, творци спољне политике су се показали савршено способним за кооптирацију и каналисање ових трендова без одступања од својих дугогодишњих норми и пракси.

Текући трендови у медијима, невладиним организацијама (НВО) и владиним институцијама у вашингтонском спољнополитичком комплексу наговештавају да се реторика северно-атланског интервенционизма помера од општег пост-хладноратовског приступа који је првенствено вођен (либералном) изузетношћу и финансијском глобализацијом ка оном који је усредсређен на приче о промоцији људских права и глобалне друштвене правде. Овај заокрет најбоље показује успон НВО које се баве људским правима и блиско су повезане са државом, што су наговестили маневри Бушове и Обамине администрације са заокретом ка промоцији демократије и изградњи нације [nation building] након почетног периода „рата против тероризма“ и преобликовања авганистанске мисије у односу на њену првобитну усредсређеност на потеру за Ал Каидом.

Док је током већег дела раздобља које се протеже од позних 1990-их до позних 2010-их либерално-атлантистички спољнополитички естаблишмент тежио политичким пројектима промене режима, нови консензус је за свој главни циљ поставио обликовање културе [culture-forming] засновано на Западним нормама и обичајима. У непосредној будућности, реторика која се тиче ствари као што су тлачење жена и мањинских група, неуспех афирмисања самопроглашених идентитета, као и противљење страним културним праксама, попут дечијег брака и присилних родно заснованих правила облачења, вероватно ће бити употребљени за оправдавање санкција и интервенција у оним деловима света које политички и економски естаблишмент северног Атлантика сматра стратешки важним.

Ова промена се у суштини своди на даље идеологизовање и учвршћивање неоимперијализма од ког зависе конвенционални либерални интернационалистички циљеви. Као такви, чланови естаблишмента енглеског говорног подручја рутински настоје да представе своју геополитичку амбицију као део праведне и универзалне мисије ослобађања света од тлачења. У том смислу, они ослушкују пуританске културне корене Плимутске стене, уместо трезвених упозорења Џорџа Вашингтона [George Washington] да се спољна политика води на основу опрезних прорачуна који избегавају теолошке или расправе о унутрашњој политици страних земаља.¹

Више од координисаног настојања самосвесне кабале, ипак, овај нови интернационалистички активизам предводи професионална и корпоративна управљачка елита унутар дисперзираног и децентрализованог система моћи који обухвата владе, индустрије и академске заједнице. Групе из естаблишмента које предводе овај безлични комплекс – тј. империју – искрено верују у нормативне трендове који су актуелни унутар њихове класе и желе да их глобализују као једину Праву аксиолошку парадигму које ће се држати сви – често превиђајући и одбацујући субјективну, историјску и релативну природу њихових вредности.

Да ли свесно или подсвесно, овaj слив елита из различитих домена заступа политике које би, уколико би биле успешне, биле равне глобалној хомогености под једним (северно атланским) системом вредности – који је сродан историјским империјалним пројектима са врхунца британске и америчке епохе мисионарског експанзионизма. Такви пројекти су снажили и одржавали империјално ширење чак и након што је његова даља економска пожељност постала мање уверљива, практично проналазећи посао бирократији растуће империје док су пребацивали богатство од обичних грађана ка империјалној елити.² У међувремену, социјални инжењеринг у иностранству – као што су, између осталог, показали Авганистан, Ирак и Либија – често може да ојача најреакционарније локалне елементе.³

Док, на први поглед, можда изгледа изненађујуће да би позно-модерне прогресивне идеологије – тј. „вокизам“ [Wokeism] – могле да подрже и ојачају (често изразито милитаризоване) интервенционистичке и експанзионистичке политике, ова тенденција у много аспеката није ни нова ни посебно мало вероватна. Дакле, да бисмо разумели зашто, неопходно је истражити и историју и садашњу преовлађујућу структуру стварања спољне политике САД широм и владиних и невладиних институција.

Историјска еволуција комплекса

Одређени идеалистички и моралистички елемент у англо-америчкој култури датира из времена успона пуританизма у 17. веку. Премда је често покриће за скривене мотиве, упркос томе што представља искрено веровање – оно које доприноси истрајности саме те културе. Овај поглед на свет, који избегава партикуларно и смешта универзалистичке наративе у центар људске историје, изданак је тумачења хришћанства које је, у овом или оном облику, преживело од времена Оливера Кромвела [Oliver Cromwell].⁴

Секуларизована верзија овог погледа на свет прво се појавила у раним Сједињеним Државама са Томасом Џеферсоном [Thomas Jefferson] и његовим веровањем у узорни пример „Царства слободе“ које ће попут светионика обасјати друге непросвећене нације света.⁵ Иако обуздане крхким стањем младе републике, идеје које су претходно биле скривене испод одређених секташких трендова почеле су, временом, да улазе у политички мејнстрим. До краја 19. века, таква гледишта су постала још утицајнија. Док је колонијална експанзија до које је дошло након Шпанско-америчког рата била краткотрајна и контроверзна, већ је Мекинлијева [McKinley] администрација прогласила да ће се облик колонизације који спроводе Седињене Државе разликовати од других сила, тврдећи да је америчка хегемонија служила као „Божије оруђе“.⁶

Са председништвом Вудроа Вилсона [Woodrow Wilson] (1913-1921.), овај културни тренд (или „цивилна религија“⁷) је инкорпориран у обликовање политике. Вилсон је Први светски рат видео као прилику за ширење америчких политичких вредности и универзални оквир за разумевање унутар-државних послова након што се Сједињене Државе укључе у сукоб.⁸ Овај покушај да се промени међународни поредак довешће до оснивања Лиге народа (из које ће се, захваљујући непопустљивости конгреса и активног противљења председника Ворена Хардинга [Warren Harding], Сједињене Државе на крају повући), али Вилсонови контрадикторни ставови⁹ и империјални интереси најнеоштећенијих послератних сила (односно Британије, Француске и Јапана) фатално су подрили пројекат одбране националног суверенитета као идеала.

Сједињене Државе такође нису успеле да прошире принцип самоопредељења на колонизоване народе ван Европе.¹⁰ Додатно, новонастале државе у Европи су брзо кренуле међусобно да се сукобљавају око спорних граница и самим тим често су биле недовољно снажне да послуже као бедем против сила које су поново биле у успону – тј. Немачке и Совјетског Савеза – тако да је пројекат изградње новог америчког интернационализма био краткотрајан и брзо је избледео. Ипак, идеја да би Сједињене Државе могле да американизују свет и да глобализују своје вредности са мало обзира за вредности других цивилизација управо је имала светски деби.¹¹

Са крајем Другог светског рата видели смо појаву две глобалне суперсиле заједно са обновљеном приликом да се глобализује свет под америчким поретком, са Уједињеним Нацијама које су постајале реконституисана верзија Лиге нација. Овог пута, Сједињене Државе би биле један од оснивача, што ће обезбедити снагу која је претходно недостајала Лиги. Ипак, овај успешнији заокрет ка интернационализму је зависио више од готово апсолутног ауторитета ког су уживали победници Другог светског рата него од идеалистичког модела космополитанизма. Са брзим спуштањем сенке хладног рата на послератни поредак, реалности политике велике силе приморале су Сједињене Државе да умање истицање изузетности и да се уместо тога усредсреде на супротстављање совјетском утицају са било којим партнерима које су могле наћи. Глобални изазов совјетског марксизма, чинило се, могао би за обузда мисионарски нагон у самопоимању Америке.

Међутим, брзина и неочекиваност совјетског слома који је започет позних 1980-их, достигавши врхунац падом тог режима 1991. године, заједно са надмоћном војном победом САД и савезничких снага у Првом заливском рату произвео је огромни осећај еуфорије који ће одговарати новој ситуацији једнополарности. Сједињене Државе су сада биле једина светска суперсила. Овакав развој догађаја одмах је поставио питања како би требало користити ову позицију моћи и утицаја без преседана. Клинтонова администрација – прва чији ће се мандат потпуно преклопити са новим једнополарним поретком – била је пуна интерних неслагања око усвајања хуманитарне интервенције. То питање је коначно решено током слома Југославије, пошто се изричито позивала на људска права да би се оправдала војна интервенција против покушаја Србије да задржи бивше југословенске територије које нису признате као део саме Србије и као одговор на злочине које су на тим територијама починиле Милошевићеве снаге против припадника других националности. У изјави која најбоље одсликава расположење тог времена, тадашња државна секретарка Медлин Олбрајт [Madeleine Albright] је у једном тренутку питала Колина Пауела [Colin Powell]: „Која је поента имати ову врхунску војску о којој увек причате ако не можемо да је употребимо?“¹²

Свега неколико месеци након терористичких напада од 11. септембра, Бушова администрација је направила заокрет од конкретне мисије лова на Ал Каиду и њене савезнике ка објави глобалног рата против тероризма – упустивши се у утопијски пројекат пацификовања глобалних жаришта кроз „изградњу нације“ (почевши од Авганистана).¹³ Те мере су често правдане изричитим позивима за промоцију демократије. Религијском нијансом тог настојања и оних претходних администрација САД¹⁴ такође су били обојени приоритети, попут развојне и са СИДА-ом повезане образовне помоћи афричким земљама зависним од образовања које пропагира искључиву апстиненцију, али дат је и велики повод верској десници за културни рат у домаћој политици.¹⁵ Ти програми су били великим делом узалудни и често контрапродуктивни.¹⁶

Истина, најозлоглашенија акција Бушове администрације, рат против Ирака, у почетку је представљен као нужни одговор чврсте моћи на критичну безбедносну претњу – ону коју представља Садам Хусеин који наоружава исламистичке терористе са хемијским и биолошким оружјем. Ипак, пошто се показало да су предвиђања обавештајних агенција о ирачком оружју за масовно уништење и везе са Ал Каидом била погрешна, Буш се вратио на стари сценарио покушавајући да оправда рат у смислу изричите промоције демократије. Већ тада, либерални интернационализам Клинтоновог доба је показао да би брзо могао да направи заокрет ка хришћанском интернационализму и да се онда поново врати када то пропадне. Такве моралистичке рационализације су се могле смењвати чак и ако би мере које су проузроковале и оправдале често опстајале готово непромењене.

Прелазак на изградњу нације није био ограничен само на Ирак већ је постао основа америчке политике диљем ширег Блиског истока.¹⁷ То није спречило повратну реакцију у широј јавности против циљева Бушове интервенционистичке спољне политике. Док је суданска држава клизила у грађански рат и секташке свађе, покушаји разних НВО и медијских кућа да издејствују подршку за војну интервенцију у области суданског Дарфура обустављени су растућим незадовољством према спољној политици неоконзервативаца који су великим делом усмеравали политику ирачке администрације.¹⁸ Дакле, са предношћу ретроспективног погледа, резултати ових политика су постали још израженији. Након катастрофалног експеримента у Авганистану, да не спомињемо мучне околности у којима су се након повлачења САД нашле многе од претходно „ослобођених“ земаља, идеја да је либерални интервенционизам благодат за реципијенте америчке дарежљивости може се с лакоћом одбацити.¹⁹

Са пропашћу евангелизма Бушове ере и доласком декларисаног реалистичког става Обамине администрације, Американци су гласали за одбацивање месијанског мишљења и политике промене режима као одговарајућег одговора на претње двадесет првог века. Ипак, уместо напуштања утопијских политика из прошлости, нова влада је једноставно још једном променила образложење за такве политике. Након протеста „арапског пролећа“, Сједињене Државе и њихови савезници прешли су на покретање војних операција у Либији и Сирији под изговором хуманитарног интервенционизма.

Теоријски оквир за овај идеолошки мамац био је концепт „Одговорности за заштиту“ или Ар-ту-пи [R2P, Responsibility to Protect] – што је умотворина Саманте Пауер [Samantha Power] чије увођење у Обамину администрацију се подударило са удаљавањем од реализма који је обећао Барак Обама ка конвенционалнијем приступу који је карактерисао политику САД у доба једнополарности. Верни следбеници ове доктрине су сматрали да само бављењем људским правима и изградњом одређених типова влада у иностранству Сједињене Државе и њихови савезници могу дугорочно да се носе са проблемима као што су пропале државе и тероризам.²⁰ Противтероризам је еволуирао у мере против побуњеника које су саме посматране за нужну последицу изградње нације, где је овај први сматран за све прецизнији и чак „хуманији“ – иако се ова интерпретација коси са емпиријским резултатима.²¹

Ипак, последице војне акције у Либији показују да је доктрина Ар-ту-пи упропастила ту земљу. Наравно, интервенција је ту земљу претворила у пример пропасти државе након пада централизоване власти.²² Она тренутно нема делатну националну владу, упропашћена је грађанским ратом различитих фракција, има проблем са бујајућим тероризмом који претходно није постојао и сада се у њој организују пијаце робова које нескривено раде на улици.²³ У случају Сирије, где је интервенција била више тајна и спроведена путем посредника уместо директних операција НАТО, џихадистичке групе су добиле огромне количине војне помоћи која је била намењена тобожњим „демократским“ антивладиним опозиционим групама. Савезничке нације су биле на озбиљним искушењима због смера и сврхе интервенције и зато што је резултат, поново, био пропаст државе а не успешна изградња нације.²⁴

Права последица Ар-ту-пија и њеног катастрофалног утицаја на стране нације било је непрекидно продужавање и погоршавање проблема које је требало да реши, што је заузврат овековечило системско насиље и – што је можда најважније – створило нове прилике за будуће хуманитарне интервенције након што пропаст државе постане реалност. Стварањем и погоршавањем услова који би је можда учинили неопходном, хуманитарна интервенција тако постаје нека врста вечитог casus beliја за зачарани круг кризе.²⁵

Истовремено са овим политикама које спроводи Вашингтон дошло је до снажног заокрета у медијским и НВО канцеларијама. Патриотски џингоизам после 11. септембра и савезничка жеља, која је делимично стимулисана месијанизмом²⁶, да се на силу спроведе економска интеграција „одметничких“ земаља постепено је замењена либерално-космополитском забринутошћу за права људи који су се затекли у зонама сукоба. Практично, ове идеологије су се показале као веома компатибилне са интервенционизмом а да при том стварају ново плодно тло нестабилности које су мејнстрим медији припремили за додатну интервенцију некритичким јачањем таквих наратива, посебно у погледу заоштравања грађанског рата у Сирији²⁷ (у то време то је било главно питање спољнополитичких коментара и то оно које је посебно било подложно морализму и лажима).²⁸

Један од најкоординисанијих и најутицајнијих примера овог хуманитарног-НВО заокрета био је „Кони 2012.“,²⁹ кампања на друштвеним медијима коју је водила група Невидљива деца, чија сврха је била да се подигне свест о активностима ратовође Џозефа Конија [Joseph Kony] и његове Божије војске отпора која је дејствовала на просторима између Централно Афричке Републике и Уганде где није било власти.³⁰ Наравно, Сједињене Државе су увећавале своје присуство у Централној Африци подударно са овом заразном кампањом.³¹ Док је стварни утицај кампање на политику био готово занемарљив, он је недељама владао медијским дискурсом и постао вирална ствар међу младим конзументима вести на начин на који јењавајући рат против тероризма све више није успевао да учини. Морално згражавање се може искористити и каналисати да би се произвела сагласност у погледу суочавања са одређеним актером или питањем, али што ситуација изгледа комплексније³², то се јавност мање може убедити да дугорочно остане огорчена.³³ Пропаст ове кампање на друштвеним медијима је стога била подједнако брза као и њен успон и кулминисала је у изразито јавном емоционалном слому главног проповедника те групе.³⁴

Упркос специфичном неуспеху кампање Кони 2012, њена огромна – премда привремена – популарност означила је заокрет у начину на који ће спољнополитички естаблишмент процењивати своје будуће планове за производњу пристанка за интервенцију у циљаним земљама као и за представљање нових прилика за професионални развој елита у компетитивном националном безбедносном екосистему.

Културни заокрет у националној безбедносној стратегији САД

Пошто је настављено са убрзањем симбиозе културно и спољнополитичких елита, обезбеђивање одговарајуће идеологије за правдање ширења империјалног утицаја претворило се у унутрашње такмичење професионалних класа у томе како да ускладе своје хегемонистичке интересе са својим моралистичком самоувереношћу и осећајем моралне уображености: како да истовремено истакну своју врлину као добри људи који су свесни борбе маргинализованиј, тако и да подмажу зупчанике ратне машинерије. Недовољно признати континуитет републиканских и демократских администрација постао је сасвим очигледан уочи избора 2016. године када су многи традиционални неоконзервативци почели да гледају на Хилари Клинтон као на кандидата који ће највероватније остварити њихове жељене спољнополитичке циљеве.

Ове све израженије асоцијације брзо су прерасле у „мејнстрим“ коалицију након неочекиване победе Доналда Трампа, што је довело до тога да су нови тинк-тенкови зближавали бивше републиканске коментаторе са руководством Демократске странке.³⁵ Бил Крисол [Bill Kristol] – горљиви неоконзервативац ког су некада за време Буша презирале демократе као главног пропагандисту за продужење рата у Ираку – чак је добио и свој једнократни сегмент на демократама наклоњеном Ем-ес-ен-би-сију као „Освешћени Бил Крисол“.³⁶ Подударност између поборника људских права и активиста који заговарају војни интервенционизам земаља НАТО у зонама сукоба на тај начин је проширена на мејнстрим коментарисање онда када се то сматрало корисним за значајно политичко престројавање. То је постало све видљивије приликом испитивања спољнополитичке реторике која се тиче не само Блиског истока и Централне Азије него и Јужне и Централне Америке такође.

Такви трендови такође леже у основи све чешће употребе помoдних израза из домена социјалне правде како би се описале нације које су приказане као ривали САД, са циљем да се подстакне веће непријатељство према њима међу америчким медијским конзументима. На пример, протесте на Куби из 2021. године левичарски, али генерално проамерички Северноамерички конгрес за Латинску Америку (NACLA) описао је првенствено као реакцију против толеранције кубанске владе према антицрначком расизму.³⁷ Непосреднији показатељ употребе ове реторике виђен је када је o екстремно десничарској влади Жанин Ањез [Jeanine Anez], која је уживала подршку САД, а пучом је дошла на власт у Боливији, у медијима на енглеском језику често говорено са одобравањем као о влади коју предводи „женска активисткиња“.³⁸ Ова влада је потом заузела ирзазито непријатељски став према народима урођеничког америчко-индијанског порекла и онима који практикују своје традиционалне религије у тој земљи пре него што је недуго затим пала с власти након пораза на изборима.³⁹ Ањез је на крају ухапшена и одведена у затвор под оптужбом за побуну и издавање наређења за масакрирање активиста.⁴⁰

У лето 2021. године, са завршетком НАТО операције предвођене Сједињеним Државама у Авганистану, ова нова реторика постала је још доминантнија у северноатлантском дискурсу. Рат у Авганистану је претходно оправдаван као противтерористичка операција а потом као подухват изградње нације. Део овог покушаја изградње нације, што су открили Авганистански документи,⁴¹ укључивао је принудно одређивање квота родне заступљености у влади⁴² и војсци те земље што је проузроковало потешкоће са авганистанским регрутима и коштало Сједињене Државе најмање 110 милиона долара пре него што се одустало од инклузивног аспекта програма.⁴³

Упркос овим програмима, током рата је дошло до смањења обима извештаја САД и глобалних медија о рату. Ипак, са падом Кабула у августу 2021, „авганистанске жене и девојке“ су одједном поново постале главна тема расправе, показујући да је овај приступ изградње нације очигледно имао барем реторичку моћ међу новинарима и креаторима политике.⁴⁴ У складу са општом стратегијом формулисања извештавања о Авганистану кроз призму унутрашњих друштвених питања и актуелних тема у Америци, западни новинари су чак истицали талибанско покривање мурала са ликом Џорџа Флојда [George Floyd] у Кабулу као конкретан пример назадовања у глобалном маршу либерализма до ког је довело повлачење Америке из те земље.⁴⁵

Утицајна професорка из УК Мери Калдор [Mary Kaldor], дугогодишња поборница либералног интервенционизма, писала је о томе како је рат против тероризма можда био неуспешан, али хуманитарна интервенција би могла да заузме његово место као водећа мисија САД и њихових савезника. Њу би могле да остваре спољне силе држећи се међународних аеродрома (и на тај начин контролишући ваздушни простор) у ратом разореним или нелибералним земљама да би могле авионима да одвезу дисиденте који траже уточиште.⁴⁶ Узимајући у обзир степен војне надмоћи над другим земљама који би захтевали такви маневри, тешко је схватити овај предлог као смислено другачији од уговорног лучког система из 19. и почетка 20. века у Кини, када су европске силе и Јапан заузеле аутономне лучке округе и железничке коридоре унутар кинеске територије као de facto колоније.⁴⁷

Како се испоставило, привремено војно присуство САД на аеродрому у Кабулу током евакуације у лето 2021. довело је до тога да су јединице које су тамо биле стациониране претворене у главне мете милитаната.

Напад бомбаша самоубице који је извршио један актер повезан са ИСИС-ом проузроковао је смрт 170 цивила и 13 војника САД.⁴⁸ Тешко је замислити како се од таквих напада успешно могу осигурати тако мале зоне контроле када су оне попут удаљених острва која су размештена дубоко унутар непријатељске територије.

Заокружујући наратив о овом сукобу, реторичке тактике која су најчешће примењиване на самом крају америчког ангажмана у Авганистану служе као пренаглашени облик моралистичког позирања које је уочено у ранијој фази рата. На послетку, обавештајне агенције су у првој деценији рата одлучиле да користе људска права и феминизам прилично отворено да би народу савезничких европских земаља оправдали заокрет политике САД у циљу изградње нације у Авганистану.⁴⁹ Са пропашћу авганистанске владе коју су подржавале САД, циљана комуникациона стратегија Западних традиционалних медија покушала је да представи хаос талибанског преузимања власти као потпуну трагедију која се у великој мери могла избећи, пре него неминовни исход најдужег рата у америчкој историји.

Raison d’Etre освешћене империје

У основи, ова последња итерација либералне интервенционистичке идеологије која је усресређена на кооптирање активизма и прогресивних идеала у корист глобалног примата САД није толико раскид са прошлошћу као што се то можда на први поглед чини, посебно ако узмемо у обзир дуго укорењену везу између академске заједнице, војне индустрије и владиних агенција. У ствари, први нацрт чувеног говора председника Ајзенхауера [Eisenhower] о опасностима „војно индустријског комплекса“⁵⁰ изворно је садржавао референцу на академску заједницу као важног зупчаника тог олигархијског односа.⁵¹ Првобитни нацрт је такође предвидео улогу коју ће идеје зачете на универзитету имати у обезбеђивању згодних и корисних оправдања за промовисање глобализма и будућих пројеката империје у име „ослобођења“.

Кумулативни учинак представљања сложених међународних питања кроз призму домаћих англо-америчких културних и идеолошких интересовања – усредсређених на глобални покрет за правду и правичност за маргинализоване групе – значи жртвовати партикуларност и суверенитет на олтару универзализма и морализма и стога поткопати било који опрезни аргумент који би могао да се противи операцијама промене режима или међународним санкцијама. Нов консензус академске заједнице и владе има за намеру промовисање концепције политичке теорије засноване на универзалном моралу и осмишљен је тако да врши притисак у правцу глобалне културне хегемоније инструментализовањем и меке и чврсте моћи.

У овом контексту, не би требало да нас изненади то што се један од најутицајнијих живих теоретичара постмодернизма и критичке родне теорије, Џудит Батлер [Judith Butler], латила писања о унутрашњој политици земаља у којима има мало мало тога да изгуби на начин који их одређује као „ауторитарце“, што је потпуно у складу са уобичајеном фразеологијом белтвејског спољнополитичког естаблишмента. Такви списи о растућој „ауторитарној осовини“ подстичу перцепцију по којој у току егзистенцијална, манихејска борба за глобалне вредности – уместо једноставног повратка историјских образаца реалполитике.⁵²

Наравно, постоје снажни унутрашњи подстицаји за промовисање онога за шта се залажу активистички покрети који су настали на универзитету као и њихово непрекидно спајање са ратоборнијим елементима одбрамбеног естаблишмента. Консолидација елитистичког и културно дефинисаног језика моћи и приступа створила је једну врсту светог лексикона за оне на средњем руководећем нивоу који се баве креирањем политика а надају се промоцији и напредовању унутар владиних агенција и невладиних институција које су препуне акредитованих кандидата. Хиперпродукција елите повећала је базен дипломаца хуманистичких наука изнад могућности друштва да их запосли.⁵³ Због тога постаје неопходно да та класа кандидата докаже своју способност рада у оквирима језика који не припада само академској заједници уопште, већ и опскурантистичком жаргону који је тако распрострањен унутар постмодернистичких филозофских школа.

Америчке обавештајне агенције, које су некада имале улогу утицаја на бившу класно засновану левичарску опозицију и њено обликовање у безбедну културну револуцију средње класе, овај процес сматрају сасвим природним.⁵⁴ Крајњи резултат је перформативни радикализам и активизам, где се жеља за реформу политике код куће може безбедно интегрисати у структуре власти и преусмерити у иностранство. Опасност коју су представљали заиста радикални и домаћи дисидентски гласови на тај начин може бити ослабљена у домаћој сфери и преусмерена да подржи војни експанзионизам у иностранству. С обзиром на хиперпродукцију елите и изразито компетитивну природу селекције унутар ових институција, ови трендови су додатно појачани сигнализирањем врлине које је неопходно да би се деловало ултрамодерно и „освешћено”, отуда и заговарање све ужих и авангарднијих циљева.

Овај исти феномен лежи у основи успона онога што би могло постати „освешћена војска“ у Сједињеним Државама. Интерни извештај Министарства одбране из 2021. године донео је неколико препорука за проширење базе кандидата за официре како би се решио и те како стваран проблем несразмерне нерепрезентативности виших ешалона у односу на општи састав војске. Упркос огромној негативној реакцији конзервативаца на овај извештај, у самом документу нема ничега што би се могло схватити као директан покушај трансформисања војске на истим идеолошким основама на којима се то тренутно дешава у Стејт департменту.⁵⁵ Ипак, с обзиром на текућу институционалну склоност да се искоришћавају циљеви борбе за друштвену правду и да се преусмеравају ка јачању ратоборније спољне политике на највишим ешалонима државе, могућност да ће Сједињене Државе једног дана продавати своје инсистирање на „разноврсности, правичности и инклузији“ као доказ своје подесности за реструктурирање других друштава путем окупације, мисија обуке, или логистичке подршке се не може одбацити. Тренутно, одређено идентитетско сигнализирање у копненој армији и морнарици је већ показало колико су идеологије које су тренутно у моди попут критичке теорије расе постале утицајне унутар бирократије САД.

Начелник Здруженог генералштаба војске САД, генерал Марк Мили [Mark Milley], оштро је бранио употребу ускостручних академских теорија попут критичке теорије расе (КРТ) у образовању војних официра, изјавивши: „Желим да разумем белачки гнев, а ја сам белац”⁵⁶, и одбацио је оптужбе да би такав фокус могао да наруши функционалност војске; међутим, критичари тврде да би овакав курс могао да покрене питања о будућој способности војске да остане усмерена на своју примарну мисију и независна од културних трендова који доминирају екосистемом америчке спољне политике.⁵⁷

Штавише, генерал Мили персонификује забрињавајући тренд културне фрагментације између командног кадра (генерали са три и четири звездице који представљају гледишта владајуће класе) и нижег официрског кора (који се најчешће регрутују из мање привилегованих и радничке класе). Даља политизација војске САД би према томе могла да поткопа институционалну кохезију и да поцепа војску САД изнутра – одражавајући тако општу поларизацију Западних друштава која супротстављају популистичке групе елитистичкој владајућој класи, и ширење идеологије широм свих институција.

Ове забринутости су додатно појачане након што је у јавност процурио нацрт стратегије копнене војске, који би војницима омогућио да поднесу захтев за премештај из савезних држава у којима се на било који начин осећају дискриминисано — што је мера која би „у пракси довела до тога да војска заузме страну у огорченом и дубоко поларизованом политичком спору”.⁵⁸ Други знаци овог типа постепене инфилтрације домаће политике у функционисање и индоктринацију војске јавили су у форми видеа Поморске дивизије за подводно ратовање у јуну 2021. који је послужио као инструктивни видео о употреби преферираних заменица на радном месту.⁵⁹

Успон помодне активистичке реторике којом се стиче углед у круговима креатора политика очигледно узима маха и поистовећује се са међународним имиџом Сједињених Држава и њиховом улогом у свету, с обзиром на статус Америке као велике силе. Овај процес такође одражава општи тренд постмодерних теорија које прожимају политички центар⁶⁰ – у ком настаје већина проинтервенционистичких политика у САД.⁶¹ Фракције које се придржавају конвенционалног постхладноратовског поимања интервенционизма јасно виде корист у претварању америчких унутрашњих питања усредсређених на душтвену правду у међународне теме, без икаквог обзира према томе колико различито питања мањинских права функционишу у културолошки и историјски другачијим контекстима. Паралела са мисионарством у државној режији је очигледна. Уколико друге нације живе другачије на начине који се сматрају неприхватљивим, оне се могу сматрати „проблематичним“.

Усвајање прогресивних говорних образаца од стране естаблишмента служи разбијању и практично ућуткавању интерног неслагања са ратоборним мерама попут санкционисања или покретања војних операција против дате „нелибералне“ земље. Ово, са друге стране, олакшава интервенционистима да се прилагоде добу које је уследило након епохе 11. септембра које је у великој мери одбацило аргументе засноване на безбедности у корист Сједињених Држава које признају и кају се због своје туробне прошлости и потом користе ту новооткривену самосвест и покајање за проглашавање да би земље које нису прошле кроз исти процес требало да усвоје историјско полагање рачуна на амерички начин.

У том светлу, проблем са говорима попут оног који је одржала Линда Томас-Гринфилд [Linda Thomas-Greenfield], представница САД у Уједињеним Нацијама, на генералној скупштини је у томе што јe настојањем да искористи „Пројекат 1619“⁶² Њујорк Тајмса у контексту спољнополитичког обраћања, она универзализовала америчко историјско искуство (што се претпоставља у том извештају) и трансформисала га у апсолутну моралистичку позицију са које треба тумачити глобалне трендове.⁶³

Заокрет ка овим темама као новом начину за издвајање ривалских држава такође се појавио на бурном самиту Вашингтона и Пекинга на Аљасци, где су обе стране оптужиле једна другу за лицемерје у погледу људских права.⁶⁴ Настављајући овај тренд, у септембру 2021, Бајденова администрација је објавила извршну наредбу којом се намећу санкције актерима који су повезани са избијањем грађанског рата у северно-етиопској области Тиграј изричито наводећи етничку природу насиља и њен утицај посебно на жене као оправдања да САД почну да се мешају у тај сукоб.⁶⁵ У комбинацији са чињеницом да је Организација Северноатлантског пакта (НАТО) организовала радионице на тему „Истраживање родног аспекта и хибридних претњи” у фебруару 2022. године, као и да су САД отказале разговоре са талибанима у вези са замрзнутим средствима због тога што је влада у Кабулу у марту 2022. године прогласила да неће поново отворити школе за девојчице⁶⁶, постаје очигледно да је ова нова фаза унутар естаблишмента националне безбедности сада увелико у току и користи се за повезивање савезничких нација у једну идеолошку рубрику као међународне заједнице предвоћене Ваншингтоном, са циљем таргетирања и „кривичног гоњења“ непријатељских држава као моралних криминалаца.⁶⁷

Упитно је да ли ове политике доприносе конкретним националним интересима САД или да ли оне функционишу као само још једно средство за међународно јачање либерално-атлантистичке владајуће класе. Ипак, кумулативни ефекат таквих промена политике, уколико се са њима настави, вероватно ће створити нов метод за делегитимизовање иностраних држава у очима Западних конзумената медија који великим делом деле слична социо-културна правила понашања. Такав идеолошки заокрет такође значи одржавање реторике конзистентном и комплементарном у значајној мери са приоритетима информативних медија што заузврат омогућава мање преиспитивања стратешке мудрости усвојених политика и њихове користи за ширу јавност. То даље сугерише да се ће нова генерација твораца политике успешније интегрисати са политичким мишљењем главног тока, још ближе усклађујући недржавне активисте са циљевима државе.

Са избијањем Руско-украјинског рата 2022. године, део ових коментара већ је почео да продире у штампу, при чему се лош биланс Украјине у погледу ЛГБТ питања позиционира као ипак супериорнији у односу на руски. Иако је ово, додуше, низак стандард с обзиром на садашње склоности Москве ка културном рату, то питање се јасно посматра као корисно и предност меке моћи у одређеним деловима штампе која је подложна интервенционизму.⁶⁸

Медијско тржиште за такве коментаре очигледно већ постоји, са генерално проинтервенционистичим „Атлантиком“ [The Atlantic] који у мају 2022. објављује чланак који заговара „деколонизацију“ Русије приказујући мултиетничку историју те државе идентичном викторијанском колонијализму па јој је зато потребна демонтажа путем смене режима.⁶⁹ Било да сукоб даље ескалира или остане замрзнут, може се очекивати да ће реторика попут ове порасти.⁷⁰

Наравно, наглашавањем идеолошке природе америчко-руског супарништва, Вашингтон подрива сопствену дипломатију занемаривањем правих безбедносних интереса који мотивишу потенцијалне савезнике у украјинској кризи⁷¹: суверенитет мањих држава које су смештене на регионалним и цивилизацијским линијама раседа.⁷² Ова очигледна суштина дипломатије готово потпуно је заборављена у журби да се спољна политика претвори у продужетак домаћих културних ратова. С обзиром на трендове, либерална империја има јасне интересе да спољна политика САД изгледа „освешћено“ док за непријатељске земље кажу да су нелибералне и против освешћености (anti-woke). Такође, те тенденције би могле да буду појачане од стране државе, медија и актера НВО.

Таква селективна употреба идеала „освешћености“ омогућава бескрајни потенцијал за интервенцију у читавом низу проблематичних места на глобалном југу док истовремено подупире унутрашњи наратив да ће интервенције бити корисне – и потпуно праведне – с обзиром на чистоћу „блобових“ уверења. Страни ривали који се противе тим политикама могу бити приказани као неко ко је „на погрешној страни историје“, „против напретка“, „дијаболичан“, и тако даље. Највероватније, Вашингтон ће истаћи те идеале када се буде бавио нацијама које САД желе да подрију или да се убаце у области у којима настоје да прошире своје војно присуство. Истовремено, акценат ће са тих истих идеала вероватно бити систематски уклањан у случајевима нација које су у савезу са САД – попут Саудијске Арабије – излажући Вашингтон и његове савезнике оптужбама за лицемерје и даље подривајући њихово полагање права на моралну врлину.

Улога културе у класе у освешћеној империји

Иако може бити примамљиво посматрати усвајање реторике борбе за друштвену правду од стране административне државе као питање идеолошке посвећености и пуританизма присталица те борбе — што је управо оно што већина медијског извештавања, као и институционално регрутовање, попут оног у Централној обавештајној агенцији⁷³, обично наглашавају — то не открива целу причу.

Идеологија сама по себи — било које врсте — не може да објасни ни широко распрострањено укључивање различитих облика прогресивног дискурса у апарат за креирање политике, нити начин на који је са самим ратнохушкачким политикама у великој мери настављено без прекида. Да бисмо то објаснили, неопходно је да погледамо како преовлађујућа структура материјалних и професионалних подстицаја обликују и искоришћавају културна правила понашања класе која ствара политику – класе која потом шири та иста правила понашања.

Још од времена када је Централна обавештајна агенција финансијски подржавала модернистичке уметнике у раном периоду хладног рата да би промовисала либералне вредности повезане са америчком изузетношћу⁷⁴, владајућа класа је била усмерена на искоришћавање преовлађујућих културних трендова на Западу да би промовисала своје спољнополитичке и безбедносне интересе прерушене у амерички национални интерес.

У пракси, институције које подржава држава користиле су систем „штапа и шаргарепе” кроз доделу грантова, професионално напредовање и усавршавање како би осигурале системско групно мишљење у бирократији, подстакле идеолошку хегемонију око либералног интернационализма и произвеле сагласност око трајне глобалне доминације САД. И мреже регрутовања и промоције у елиту су темељне како за јачање институционалног престижа, тако и за култивисање и катализовање културе стратешког консензуса, коју додатно јача и пропагира изразито видљива и медијски поткована војске активиста и заговарачких група.

Овај комплекс је рутинизовао позитивну повратну спрегу која учвршћује конформизам унутар технократске, бирократске и менаџерске класе која делује у различитим доменима, уместо да њиме једноставно доминира војска.⁷⁵ Како нове генерације професионалне класе ступају у јавну службу, медијске организације одговорне за већину извештавања о спољној политици такође су у огромној мери састављене од оних који долазе из највишег ешалона универзитетског система — те се стога придружују овом комплексу колико из класне солидарности, толико и из идеолошког убеђења.

Концептуализовање политике – укључујући спољну политику – кроз призму борбе за друштвену правду сада је мејнстрим позиција класе са универзитетским дипломама која чини већи део владе, медија и средњег руководилачког нивоа у корпорацијама. Иронично, бивши „бостонски брамани“, чије су покровитељске мреже пре више од једног века осигурале англо-саксонску и протестантску доминацију у владиним институцијама, сада су уступиле место покрету који их је наследио, оном који би номинално могао да пружи отпор таквој асоцијацији или да буде несвестан својих филозофских веза са претходним али се у пракси понаша симетрично: то је активиста за друштвену правду из професионалне менаџерске класе.⁷⁶

Баш као што углавном перформативна употреба ЛГБТ симбола или симбола покрета Black Lives Matter од стране инвестиционих банака и произвођача оружја не указује на жртвовање њиховог профита, исто тако и Ленгли и Фоги Ботом (односно, ЦИА и Стејт департмент, прим. прев.) могу јавно да сигнализирају своју посвећеност модерним облицима друштвеног прогресивизма, а да притом не одступе од својих империјалних амбиција и универзалистичких мисија.⁷⁷ Сем тога, овај облик сигнализовања може заузврат бити научен и ширен и од стране постојећег и потенцијалног особља искључиво кроз процес професионализације. То је један од начина на које потенцијални кадрови показују своју акултурацију у ове институције.

Француски социолог Пјер Бурдје [Pierre Bourdieu] је овај ресурс назвао културним капиталом, који је дефинисао као „фамилијарност са легитимном културом унутар друштва“. Ово у ширем смислу поприма облик разних врста знања, вештина, маниризама и квалификација и обележава некога као члана доминантне класе. Одређена вербална вештина баратања тропима савременог дискурса представља облик културног капитала савремене класе твораца политике.

Поента није у томе да у одређене прогресивне идеале не могу искрено веровати они који их заступају; реч је пре о томе да функционални значај ових уверења не почива на интензитету те идеолошке посвећености њихових присталица, већ на улози коју она играју у учвршћивању и овековечењу хегемонистичког престижа институција власти и класе која у њима чини кадар. То не значи ни да треба занемарити опасности од искрене вере у један такав идеалистички оквир за разумевање геополитике. Међутим, сврха је да се одржи континуитет унутар спољнополитичког естаблишмента док он ступа у ново културно окружење — односно, да се управо те културне промене искористе за пружање отпора суштинској промени парадигме у деловању САД на међународном плану, уз истовремено очување статуса кво за естаблишмент и заштиту његових темељних стратешких претпоставки.

Што је најважније за оне који би радије желели да Сједињене Државе усвоје реалистичнију и мудрију спољну политику, нови етос друштвене правде испуњава приближно исту функцију као што су то у протеклим годинама чинили промоција демократије или одговорност за заштиту (R2P): он легитимизује било који облик војне и дипломатске акције која се номинално предузима у његово име, док истовремено делегитимизује критику такве политике. Нови вокиста који долази из империје je, ипак, можда чак још већи дестабилизатор пошто тражи не само политичко реструктурисање циљаних земаља већ тоталну културну потчињеност – што би могло, временом, да додатно радикализује земље на глобалном југу против, не само Америке, већ и либерализма и прогресивизма као таквих. Нације са мало заједничких интереса сем што им је заједничко противљење мешању САД изгледа да се већ сврставају, у име државе и цивилизацијског суверенитета, против хегемонистичког глобализма либералне империје.⁷⁸

Закључак

Горе описани процеси, историјски гледано, нити су нови нити су карактеристични само за Сједињене Државе. Британска империја је у 17. и 18. веку подстицала глобалну трговину робљем из финансијских и колонијалних разлога. У викторијанско доба, са доласком индустријализације и покрета против робовласништва, ипак, борба против ропства је постала средство за обнављање ширења британске империјалне моћи као питање моралне дужности.⁷⁹ Међутим, обе ове контрадикторне фазе и даље су широм света подстицале веће нивое колонијализма. Тамо где се империја некада ширила како би пронашла више робовске радне снаге и обрадиве земље за плантаже, аболиционистички културни заокрет омогућио је поновно осмишљавање империје као некога ко искорењује трговину робљем у чијем стварању је сама учествовала.

Слична логика важи за функционисање либералне империје предвођене естаблишментом САД: хуманитарна интервенција се често дешава у областима претходних интервенција, стварајући услове на основу којих може непрестано да реагује у спирали замрзнутих и овековечених конфликата. Корисност повода за рат (casus belli) укорењених у борби за друштвену правду је очигледна онима са јастрбовским спољнополитичким диспозицијама.⁸⁰ Стога, један од начина за читање ове анализе је упозорење заговарачима друштвене правде: да је војно-индустријски комплекс савршено способан и мотивисан да асимилује њихов језик и да га пренамени зарад својих интернационалистичких или милитаризоване циљева. Освешћеност [wokeness], на послетку, је добра за империју. Да ли је добра за нацију која је њено упориште то је, међутим, сасвим друго питање.

Заступници реалистичније и суздржаније спољне политике на северноатланском простору, а посебно у Сједињеним Државама, морају да схвате да реторички заокрет ка борби за друштвену правду и људским правима представља само најновију итерацију универзализма који већ преовлађује у већини институција САД – што је неминовна идеолошка еволуција за оне који се залажу за експанзивну војну политику и ширу примену санкција. То ће бити постигнуто преусмеравањем, увећањем и универзализовањем унутрашње политике САД унутар постојеће машинерије националне безбедности САД и Западних савеза као што је НАТО.

Овај потез ће вероватно бити величан од стране медијског апарата и мреже НВО које су посвећене вечитом ширењу либералног пројекта. Оба ова домена ће уживати већи политички приступ и растућу финансијску подршку бирократије владе САД. Одређене савезничке земље – попут Британије и њених културних потомака попут Аустралије, Канаде и Новог Зеланда, као и земље попут Немачке, Холандије и скандинавских нација – такође ће по свој прилици сматрати хегемонију САД као чисто позитивну, с обзиром на њихову институционалну и културну приврженост сличим погледима на свет.

Међутим, исход таквих политика на другим местима јесте коначна подела једног иначе плуралистичког цивилизацијског међународног система на систем подељен на два табора дуж линија англоамеричких унутрашњих културних ратова — чиме се распирује нови глобални Хладни рат у ком Запад не може лако да победи. Заиста, из угла заговорника реализма и уздржаности, такво идеолошко формулисање ће изазвати – ако већ и није – нов облик међународн отпора утицају САД.

Можемо указати на демократизацијске импулсе у спољној политици САД током краја Првог светског рата и након хладног рата као преседане, али реторика „освешћености“ таргетира стране културе и не настоји само да преобликује политички и економски систем тих далеких земаља. Она настоји да подрије кључна веровања која дивергирају преко класних линија и пуно варирају од културе до културе да би форсирали нормативну и културну хомогеност.

Мешање овог типа је до те мере тоталистичко да личи на културну еугенику, која ће у сваком случају, вероватно произвести снажну повратну реакцију против земље која заговара ту интервенцију као и против самих предложених мера, иронично наношећи штету самој ствари за коју се залаже. Незападни свет ће дакле све више своју будућност одређивати у егзистенцијалном смислу пошто је на то приморан од стране Запада и доживљаваће свој колективни отпор либералним вредностима као борбу за културну аутономију и суверенитет а против моралног империјализма и страног интервенционизма либералне империје.

Иако су покушаји да се стране културе прекроје према обичајима америчке (и, у мањој мери, европске) високе буржоазије и космополитизма 21. века такође етички проблематични, они нису ништа мање непромишљени. Извориште империјалних похода са примесом борбе за друштвену правду, на крају крајева, није заједнички и критички договор о националним интересима народа, већ жеља да се постојећа структура моћи додатно учврсти и продужи.

Док се заоштрава професионално такмичење за ограничене прилике за унапређење у оквиру апарата бројних државних и НВО институција, жеља да се заговара интервенционистичка мисионарска активност у спољној политици као инструмент утицаја и увећаног престижа наставиће да јачају све док „вокистичка“ култура задржи своју доминацију над срцима и умовима елитне владајуће класе са универзитетским дипломама.

Са већом консолидацијом „освешћене империје“ током наредних година, такође се с тим у вези могу очекивати значајне унутрашње последице, нарочито зато што овај процес продубљује све већи јаз између интереса обичних грађана на Западу и интереса професионалне космополитске класе у престоницама либералног атлантизма, која се све више идентификује са статусним симболима те „освешћености”.

Да ли ће се вокизам показати као ефикаснији параван за оправдавање јастребовске спољне политике и војних интервенција у иностранству од претходних идеолошких кишобрана остаје да се види. У сваком случају, вероватно је да ће, када му корисност буде исцрпљена, „освешћени“ интернационализам такође бити замењен другим идеолошким средством и циклус ће се поновити – осим ако прагматичари, реалисти и мудри државници не схвате и активно пруже отпор темељној логици и утилитарној употреби идеологије и идеализма за подмазивање точкова ратне машинерије САД.

Али за сада, такав идеализам се изнова и изнова користи као оружје како би се створила нова — и можда патолошкија — верзија америчке изузетности, са циљем да се наставе исте оне непопуларне и опасне политике из ере након Хладног рата, али реформисане тако да буду привлачне новој генерацији. На крају крајева, они који су условљени да верују да је геополитика домен моралне извесности могу се убедити да подрже било коју акцију коју спроводи спољнополитички естаблишмент, под условом да она свира само исправне идеолошке ноте.

О аутору

Др Кристофер Мот је истраживач-сарадник на Институту за мир и дипломатију и стручњак за међународне односе усмерен на историјску геополитику, велику стратегију и пресек дефанзивног реализма и концепта суверенитета у ери све израженије мултиполарности. Свој докторат из међународних односа стекао је на Универзитету Сент Ендруз, мастер диплому из међународних односа на Лондонском метрополитен универзитету, а основне студије историје завршио је на Универзитету Ратгерс. Аутор је књиге „Безоблична империја: кратка историја дипломатије и ратовања у Централној Азији” (енгл. The Formless Empire: A Short History of Diplomacy and Warfare in Central Asia), која се бави успоном аутохтоних облика геополитичке стратегије у евроазијској степи. Такође је објавио бројне рецензиране научне радове и чланке за ширу публику на тему спољне политике и историје у различитим публикацијама. Др Мот је претходно био сарадник у организацији Defense Priorities у Вашингтону, као и бивши истраживач и референт у Стејт департменту Сједињених Држава.

Институт за мир и дипломатију (ИПД) је непрофитни и нестраначки северноамерички истраживачки центар (тинк-тенк) за међународне односе који делује у Сједињеним Државама и Канади, посвећен промоцији дијалога, дипломатије, мудрог реализма и војне уздржаности — принципа за које верујемо да представљају четири камена темељца одрживог мира у све сложенијем и динамичнијем међународном систему.

Фусноте

1. Mary V. Thompson, Morocco Archive, National Library for the Study of George Washington at Mount Vernon, retrieved 6/12/2022: https://www.mountvernon.org/library/digitalhistory/digital-encyclopedia/article/morocco/

2. Lance Davis, Susan Davis, and Robert Huttenback, Mammon and the Pursuit of Empire: The Political Economy of British Imperialism 1860-1912. Cambridge: Cambridge University Press, 1986.

3. Ben Denison, “The More Things Change the More they Stay the Same: The Failure of Regime-Change Operations,” CATO Institute Policy Analysis No. 883, January 2020: https://www.cato.org/policy-analysis/more-things-change-more-they-stay-same-failure-regime-change-operations

4. Matthew Hutson, “Still Puritan After After All These Years,” The New York Times, August 2012: https://www.nytimes.com/2012/08/05/opinion/sunday/are-americans-still-puritan.html

5. Robert W. Tucker and David C. Hendrickson, “Thomas Jefferson and American Foreign Policy,” Foreign Affairs, Spring 1990: https://www.foreignaffairs.com/articles/1990-03-01/thomas-jefferson-and-american-foreign-policy

6. Gary Scott Smith and William McKinley, Religion in the Oval Office: The Religious Lives of American Presidents, Oxford: Oxford University Press, 2015.

7. Walter McDougall, The Tragedy of U.S. Foreign Policy: How Civil Religion Betrayed the National Interest, New Haven, Ct.: Yale University Press, 2016.

8. Milan Babik, “George D. Herron and the Eschatological Foundations of Woodrow Wilson’s Foreign Policy 1917-1919,” Diplomatic History, Vol. 35 No. 5, Oxford University Press, November 2011: https://www.jstor.org/stable/44254537

9. Josh Axelrod, “The Treaty of Versailles and its Rejection of Racial Equality,” NPR, August 2019: https://www.npr.org/sections/codeswitch/2019/08/11/742293305/a-century-later-the-treaty-of-versailles-and-its-rejection-of-racial-equality

10. Krista Johnson, “Wilson’s Imperial Internationalism,” Georgetown Journal of International Affairs, August 2020: https://gjia.georgetown.edu/2020/08/19/wilsons-imperial-internationalism/

11. Lloyd E. Ambrosius, “Wilsonianism: Woodrow Wilson and His Legacy in American Foreign Relations,” Palgrave MacMillan, 2002: https://link.springer.com/chapter/10.1057/9781403970046_2

12. Kelly Beaucar Vlahos, “Remembering Powell’s revealing exchange with Madeleine Albright,” Responsible Statecraft, October 2021: https://responsiblestatecraft.org/2021/10/18/remembering-powells-revealing-exchange-with-madeleine-albright/

13. Ted Galen Carpenter, “The Imperial Lure: Nation-Building as Response to Terrorism,” The CATO Institute, Winter 2006: https://www.cato.org/sites/cato.org/files/articles/carpenter_nation-building-terrorism.pdf

14. David K Shipler, “Missionaries for Democracy: U.S. Aid for Global Pluralism,” The New York Times, June 1986: https://www.nytimes.com/1986/06/01/world/missionaries-for-democracy-us-aid-for-global-pluralism.html

15. Robert Walgate, “Bush’s AIDS plan criticized for emphasizing abstinence and forbidding condoms,” BMJ Publishing Group, July 2004: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC487767/

16. Christine Gorman, “The U.S. Blew $1.4 Billion on Abstinence Education in Africa,” Scientific American, August 2016: https://www.scientificamerican.com/article/the-u-s-blew-1-4-billion-on-abstinence-education-in-africa/

17. Thomas Carothers, “U.S. Democracy Promotion During and After Bush,” Carnegie Endowment for International Peace, 2007: https://carnegieendowment.org/files/democracy_promotion_after_bush_final.pdf

18. Harry Verhoeven, Ricardo Soares de Oliviera, and Madhan Mohan Jaganathan, “To Intervene in Darfur or Not: Reexamining the Darfur Debate and Its Impact,” Global Society, Volume 30, issue 1, November 2015: https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/13600826.2015.1093464

19. Christopher Mott, “The Unraveling of a Myth: “Nation-Build ing” and Calamity in Afghanistan,” Institute for Peace and Diplomacy, August 2021: https://peacediplomacy.org/2021/08/17/the-unraveling-of-a-myth-nation-building-and-calamity-in-afghanistan/

20. Samantha Power. A Problem From Hell: America and the Age of Genocide. New York: Basic Books, 2002.

21. Samuel Moyn. Humane: How the United States Abandoned Peace and Reinvented War. New York: Farrar, Strauss, and Giroux, 2021.

22. Dexter Filkins. “The Moral Logic of Humanitarian Interventionism,” The New Yorker, 2019: https://www.newyorker.com/magazine/2019/09/16/the-moral-logic-of-humanitarian-intervention

23. Stephanie Nebehay, “Executions, torture and slave markets persist in Libya: U.N.,” Reuters, March 2018: https://www.reuters.com/article/us-libya-security-rights/executions-torture-and-slave-markets-persist-in-libya-u-n-idUSKBN1GX1JY

24. Christopher Mott, “The Last Straw for Liberal Hegemony- Intervention in the Syrian Civil War,” Institute for Peace and Diplomacy, July 2021: https://peacediplomacy.org/2021/07/23/the-last-straw-for-liberal-hegemony-intervention-in-the-syrian-civil-war/

25. Philip Cunliffe. Cosmopolitan Dystopia: International Intervention and the Failure of the West. Manchester: Manchester University Press, 2020.

26. Mark Tooley, “Christian Influence on U.S. Foreign Policy,” Providence Magazine, February 2020: https://providencemag.com/2020/02/christian-influence-on-usa-foreign-policy/

27. Kevin Young, “How to Hoax Yourself: The Case of a Gay Girl in Damascus,” The New Yorker, November 2017: https://www.newyorker.com/books/page-turner/how-to-hoax-yourself-gay-girl-in-damascus

28. Gordon Lubold and Shane Harris, “Exclusive: McCain Hires Controversial Syria Analyst Elizabeth O’Bagy,” Foreign Policy, September 2013: https://foreignpolicy.com/2013/09/27/exclusive-mccain-hires-controversial-syria-analyst-elizabeth-obagy/

29. Fuyuki Kurasawa, “On humanitarian virality: Kony 2012, or the rise and fall of a pictorial artifact in the digital age,” June 2019: https://journals.sagepub.com/doi/abs/10.1177/1470357219851807?journalCode=vcja&

30. Adam Branch. Displacing Human Rights: War and Intervention in Northern Uganda. Oxford: Oxford University Press, 2011.

31. Mareike Schomerus, Tim Allen, and Koen Vlassenroot, “Obama Takes on the LRA: Why Washington Sent Troops to Central Africa,” Foreign Affairs, November 2011: https://www.foreignaffairs.com/articles/uganda/2011-11-15/obama-takes-lra

32. Michael Diebert, “The Problem With Invisible Children’s “Kony 2012”, The Huffington Post, May 2012: https://www.huffpost.com/entry/joseph-kony-2012-children_b_1327417

33. Daniel Sullivan, Mark Landau, and Aaron Kay, “When enemies go viral (or not)- A real time experiment during the “Stop Kony” campaign, Psychology of Popular Media Culture 5(1), 2016: https://psycnet.apa.org/record/2014-12883-001

34. Paul Harris, “Kony 2012: campaigner’s meltdown brought on by stress says wife,” The Guardian, March 2012: https://www.theguardian.com/world/2012/mar/17/kony-2012-meltdown-stress-wife

35. Glenn Greenwald, “With New D.C. Policy Group, Dems Continue to Rehabilitate and Unify with Neocons,” The Intercept, July 2017: https://theintercept.com/2017/07/17/with-new-d-c-policy-group-dems-continue-to-rehabilitate-and-unify-with-bush-era-neocons/

36. The Beat with Ari Melber, “Fat Joe and Woke Bill Kristol,” YouTube, MSNBC, December 2018:

37. Bryan Campbell Romero, “Have You Heard, Comrade? The Socialist Revolution is Racist Too,” North American Congress in Latin America, August 2021: https://nacla.org/cuban-socialist-revolution-racist-too

38. “Women’s activist Jeanine Anez takes the reigns in Bolivia,” The Australian, November 2019: https://www.theaustralian.com.au/world/womens-activist-jeanine-anez-takes-the-reins-in-bolivia/news-story/1a19c22fed8cc62aac5e43384fd447c3

39. Cindy Forster, “ Bolivia’s Post-Coup President Has Unleashed a Campaign of Terror,” Jacobin, May 2020: https://jacobinmag.com/2020/05/bolivia-coup-jeanine-anez-evo-morales-mas

40. Redacción AN / GS, “Bolivia: ordenan arrestar a la ex presidenta Jeanine Áñez y 5 de sus ministros por golpe de Estado,” Aristegui Noticias, March 2021: https://aristeguinoticias.com/1203/mundo/bolivia-ordenan-arrestar-a-la-ex-presidenta-jeanine-anez-y-5-de-sus-ministros-por-golpe-de-estado/

41. Craig Whitlock, “At War with the Truth,” The Washington Post, December 2019: https://www.washingtonpost.com/graphics/2019/investigations/afghanistan-papers/afghanistan-war-confidential-documents/

42. Gender Quotas Database, “Afghanistan,” International IDEA, retrieved February 2022: https://www.idea.int/data-tools/data/gender-quotas/country-view/44/35

43. John F. Sopko, “Support for Gender Equality: Lessons from the U.S. Experience in Afghanistan,” Special Inspector General for Afghanstan Reconstruction, February 2021: https://www.sigar.mil/interactive-reports/gender-equality/index.html

44. Jim Lobe, “Three major networks devoted a full five minutes to Afghanistan in 2020,” Responsible Statecraft, August 2021: https://responsiblestatecraft.org/2021/08/20/three-major-networks-devoted-a-full-five-minutes-to-afghanistan-in-2020/

45. Akhtar Mohammed Makoii, “The soul of Kabul’: Taliban paint over murals with victory slogans,” The Guardian, September 2021: https://www.theguardian.com/world/2021/sep/07/the-soul-of-kabul-taliban-paint-over-murals-with-victory-slogans

46. Mary Kaldor, “The main lesson from Afghanistan is that ‘the war on terror’ does not work,” The Guardian, August 2021: https://www.theguardian.com/commentisfree/2021/aug/24/lesson-afghanistan-war-on-terror-not-work

47. Catherine Ladds, “China and treaty-port imperialism,” The Encyclopedia of Empire, John Wiley and Sons LTD, 2016: https://onlinelibrary.wiley.com/doi/pdf/10.1002/9781118455074.wbeoe079

48. Eric Schmitt and Helene Cooper, “Lone ISIS Bomber Carried Out Attack at Kabul Airport, Pentagon Says,” The New York Times, February 2022: https://www.nytimes.com/2022/02/04/us/politics/kabul-airport-attack-report.html

49. Wikileaks, “CIA report into shoring up Afghan war support in western Europe,” March 2010: https://wikispooks.com/w/images/0/06/Cia-afghanistan.pdf?fbclid=IwAR1yHYWk3ZS4PVEhzdPVxo_Nax_rSlQyX-nEYOek9ZqsIShLIgWyvB4KvBo

50. President Dwight Eisenhower’s Farewell Address, January 1961, YouTube upload on Ewafa, 2015:

51. Henry A Giroux. University in Chains: Confronting the Military-Industrial-Academic-Complex. United Kingdom: Routledge, 2007: https://www.routledge.com/University-in-Chains-Confronting-the-Military-Industrial-Academic-Complex/Giroux/p/book/9781594514234

52. Judith Butler, “Why is the idea of ‘gender’ provoking backlash the world over?”, The Guardian, October 2021: https://www.theguardian.com/us-news/commentisfree/2021/oct/23/judith-butler-gender-ideology-backlash

53. Peter Turchin, “Blame Societies’ Elites as Our Society Frays,” Bloomberg, November 2013: https://www.bloomberg.com/opinion/articles/2013-11-20/blame-rich-overeducated-elites-as-our-society-frays

54. River Page, “The CIA and the New Dialect of Power,” American Affairs, Winter 2021: https://americanaffairsjournal.org/2021/11/the-cia-and-the-new-dialect-of-power/

55. Department of Defense Board on Diversity and Inclusion Report, “Recommendations to Improve Racial and Ethnic Diversity and Inclusion in the U.S. Military,” Department of Defense, June 2021: https://media.defense.gov/2020/Dec/18/2002554852/-1/-1/0/DOD-DIVERSITY-AND-INCLUSION-FINAL-BOARD-REPORT.PDF

56. Connor O’Brien, Top General fires back at ‘offensive’ military being ‘woke,’ Politico, June 2021: https://www.politico.com/news/2021/06/23/top-general-fires-back-criticism-military-woke-495703

57. Edward Chang, “Whose Army Is It, Anyway? Substack, May 2022:

https://edwardchang.substack.com/p/whose-army-is-it-anyway?s=r

58. Ibid.

59. NAVspeaks-Pronouns, Defense Visual Information Distribution Service, June 2021: https://www.dvidshub.net/video/844401/navspeaks-pronouns

60. Liza Featherstone, “Radical Academics for the Status Quo,” Jacobin, December 2019: https://jacobinmag.com/2019/12/radical-academics-judith-butler-kamala-harris-donation

61. David Klion, “Anne Applebaum and the Crisis of centrist politics,” The Nation, January 2021: https://www.thenation.com/article/politics/anne-applebaum-twilight-democracy/

62. Nikole Hannah-Jones, The 1619 Project. One World Publishing, October 2021.

63. Ambassador Linda Thomas-Greenfield, “Remarks at an UNGA Commemoration on International Day for the Elimination of Racial Deiscrimination,” U.S. Mission to the United Nations, March 2021:

64. CNN, “US-China meetings breaks into tense confrontation on camera,” YouTube, CNN channel, March 2021:

65. Presidential Actions, “Executive Order on Imposing Sanctions on Certain Persons With Respect to the Humanitarian and Human Rights Crisis in Ethiopia,” The White House, September 2021: https://www.whitehouse.gov/briefing-room/presidential-actions/2021/09/17/executive-order-on-imposing-sanctions-on-certain-persons-with-respect-to-the-humanitarian-and-human-rights-crisis-in-ethiopia/

66. Charlotte Greenfield and Jonathan Landay, “US cancels talks with Taliban over U-turn on girls’ education,” Reuters, March 2022: https://www.reuters.com/world/exclusive-us-officials-cancel-talks-with-taliban-over-bar-girls-education-state-2022-03-25/

67. North Atlantic Treaty Organization, “Deep Dive Recap: Exploring Gender and Hybrid Threats,” February 2022: https://www.nato.int/cps/en/natohq/news_191429.htm

68. J. Lester Feder. “The Fight for Ukraine is Also a Fight for LGBTQ Rights,” Vanity Fair, March 2022: https://www.vanityfair.com/news/2022/03/the-fight-for-ukraine-is-also-a-fight-for-lgbtq-rights

69. Casey Michel, “Decolonize Russia,” The Atlantic, May 2022: https://www.theatlantic.com/ideas/archive/2022/05/russia-putin-colonization-ukraine-chechnya/639428/

70. Malcom Kyeyune, Pride and American Imperialism, Compact Magazine, June 2022: https://compactmag.com/article/pride-and-american-imperialism

71. Stephen Wertheim, “The One Key Word Biden Needs to Invoke on Ukraine,” The Atlantic, June 2022: https://www.theatlantic.com/ideas/archive/2022/06/russia-ukraine-war-democracy-sovereignty-right/661231/

72. Arta Moeini, Christopher Mott, David Polansky, and Zachary Paikin, “Middle Powers in the Multipolar World,” The Institute for Peace & Diplomacy, March 26, 2022. https://peacediplomacy.org/2022/03/26/middle-powers-in-the-multipolar-world/

73. “Humans of CIA,” Central Intelligence Agency, March 2021:

74. Frances Stonor Saunders. The Cultural Cold War: The CIA and the World of Arts and Letters. New York: The New Press, 2013.

75. Israel Vargas, “How did American “wokeness” jump from elite schools to everyday life?”, The Economist, September 2021: https://www.economist.com/briefing/2021/09/04/how-did-american-wokeness-jump-from-elite-schools-to-everyday-life

76. Jonathan Wai and Kaja Perina, “Expertise in Journalism: Factors Shaping a Cognitive and Culturally Elite Profession,” University of Arkansas: Journal of Expertise Volume 1, 2018: https://www.journalofexpertise.org/articles/volume1_issue1/JoE_2018_1_1_Wai_Perina.html

77. Leo Sands, “Pride month: Kuwait criticizes US embassy over pro-LGBT tweets,” BBC, June 6, 2022: https://www.bbc.com/news/world-middle-east-61678929

78. Benjamin Norton. Venezuela and Iran sign 20-year cooperation plan, Maduro pledges “joint anti-imperialism struggle,” Multipolarista, June 2022: https://multipolarista.com/2022/06/11/venezuela-iran-20-year-agreement/?fbclid=IwAR3vzX2vFHemz0Zi8x8gtkXqN2ZJUZ_OctmaB5hYzqXTwhWbhfViC-U7C9w

79. Padraic Scanlan, “The Emancipated Empire,” Aeon, October 2021: https://aeon.co/essays/the-british-empire-was-built-on-slavery-then-grew-by-antislavery

80. Cunliffe, 2020.