Болест либерализма у арапском свету
Демонстранти извикују слогане током протеста против владе у центру Бејрута, Либан, 22. октобра 2019. (Ројтерс)
Главне борбе у арапском свету данас – у Либану, Ираку, Јордану, Египту, Алжиру, Тунису, Судану, Мароку и другде – су борбе против неолибералне економије те сиромаштва и репресије које је створила.
То су борбе за економску демократију и против економске диктатуре, за ослобађање [арапских] народа као и њихово ослобађање од сиромаштва. То је лош предзнак за политичке, економске и интелектуалне елите које су подржавале и имале корист од овог система на уштрб већине арапских народа.
Kако је ситуација у арапском свету постала тако страшна, поготову кад су од 1950-их до 1970-их сви кључни економски индикатори показивали велика достигнућа која су потом нестала?
Економска независност
Док су овим раним периодом доминирали прогресивни идеали и политике националног ослобођења, данашњи доминантни дискурс је дискурс либерализма. И ослобођење (енг. liberation) и либерализам (енг. liberalism) су изведени из речи слобода (енг. liberty), али у колонијалном и постколонијалном арапском свету, као другде, та два појма су имала различите историје, циљеве и достигнућа.
Могли бисте да поделите њихове ефекте на период непосредно након стицања независности од 1940-их до средине и позних 1970-их, и на период од 1980-их до данас.
Први период је био надахнут идеалима националног ослобођења, који су доминирали народним политичким покретима и елитним интелектуалним трендовима, док су идеали либерализма надахњивали други период и доминирају пољем елитне интелектуалне продукције и политичког активизма.
Принципи националног ослобођења су делегитимисани у корист новог језика ког карактерише либерализам
Од 1950-их до 1970-их, арапски интелектуалци и политички покрети су подржавали пројекат ослобођења од колонијализма и остварење не само политичке, него и економске независности.
Језик националног ослобођења је постао бојни поклич режима који тек што су ушли у процес деколонизације, на челу са бившим египатским председником Гамалом Абдел Насером али укључујући Сирију и Ирак, захватајући чак и конзервативне режиме у Тунису и Јордану, као и антиколонијалне покрете од Алжира преко Палестине до Омана и остатка заливског региона.
Циљ економске демократије, схваћене као парцијалне редистрибуције богатства и развоја којим управља држава са циљем смањења доходовног јаза и окончања сиромаштва, био је од највишег значаја за време овог периода.
Постепено, након рата из 1967. и све више до средине 1970-их, принципи националног ослобођења су били делегитимисани у корист новог језика ког је карактерисао либерализам, и где су либерали почели да приказују национално ослобођење као опресивно, сугеришући да све што је оно донело је политичка диктатура, економске и војне катастрофе.
Лична слобода
Либерализам је, насупрот томе, обећао да ће остварити личну слободу, регионални мир и индивидуални просперитет, као и политичку демократију, путем „слободних“ избора.
Kако се ова фаза арапског либерализма појавила са настанком неолибералне економије, арапски либерали из периода након 1970-их, као и либерали другде, одбацили су економску демократију као супротну „ослобађању“ прилика за лично богаћење, чак иако су неки критиковали неумереност неолибералне економије и настојали да ублаже њене последице.
Ако је пројекат националног ослобођења био заснован на идеји народне, плебисцитарне политичке демократије као пратиоца економске демократије, либерализам сада инсистира на изборној „репрезентативној“ демократији која осигурава економску диктатуру, у мери у којој би економску политику требало да диктира тржиште а не народ или државне институције које га представљају.
Политички циљеви националног ослобођења нису били специфичност арапског света. Са њим су га делиле многе земље у Азији и Африци које су биле у процесу деколонизације од 1950-их до позних 1970-их. Нити је усвајање вредности Западног либерализма, који је почео да доминира арапским светом позних 1970-их надаље, изолован феномен, већ је као такав распрострањен широм Азије, Африке и Латинске Америке, а да не говоримо о Источној Европи, након 1990.
Успон националног ослобођења и социјализма у арапском свету подударио се са одржавањем Афро-азијске конференције у Бандунгу средином 1950-их, и убрзо потом оснивањем покрета несврстаних, да би затим средином 1960-их уследила Триконтинентална конференција у Kуби, која је глобализовала ову иницијативу против колонијалних и неоколонијалних сила.
Пројекат је у арапском контексту довео до покушаја остваривања јединства и федерација између арапских земаља – покушаја који су се такође дешавали и у подсахарским афричким земљама на челу са Ганом, и карипским нацијама Западноиндијских острва које су недавно започеле процес деколонизовације.
Империјалне махинације
Иако су се САД жестоко бориле против пројекта за федерализацију и јединство и он је до 1963. поражен у сва три контекста захваљујући комбинацији империјалних и интерхих фактора, замах „арапског социјализма“ је настављен пуном паром уз импресивне економске и политичке резултате, а са циљем одвајања локалних економија од империјалних махинација.
Бивши египатски председнк Анвар Садат се 1977. рукује са бившим израелским премијером Менахемом Бегином, годину дана пре потписивања Споразума из Kемп Дејвида (АФП)
Присуство Источног блока је највише помогло у одбијању, за неко време, покушаја империјалне рестаурације status quo ante. Одбијање је, ипак, на крају пропало.
Почевши са пучем против Мосадека и рестаурације Шаха у Ирану 1953, збацивањем председника Хакоба Арбенза у Гватемали 1954, и свргавањем Јорданског премијера Сулејмана Набулсија 1957, империјални пучеви су током 1960-их између осталих срушили Сукарна у Индонезији, Kваме Нкрумаха у Гани, Патриса Лумумбу у Kонгу и Жоао Гулара у Бразилу.
За разлику од арапског социјализма, нови либерализам и неолиберализам артикулишу своје циљеве у смислу индивидуалног, не колективног, идентитета.
Покушај збацивања Насера је пропао, иако је Израел, по налогу САД, 1967. инвазијом и поразом Египатске армије извршио цоуп-де-граце његовог режима. Његова смрт 1970. је обележила почетак краја доба независности и националног ослобођења.
Током 1950-их, 60-их и 70-их, не само да су арапске „социјалистичке“ екомоније забележиле рапидни раст до нивоа без преседана, него је и смртност новорођенчади значајно пала, социјализована здравствена заштита је постала доступна читавом становништву, повећано је очекивано трајање живота и остварена је уједначенија дистрибуција прихода, и програми земљишне реформе и инвестиција у тешку индустрију су трансформисали локалне економије на начине без преседана.
Та достигнућа су остварена, као што је показао аутор Али Kадри, упркос постојећој империјалистичкој претњи и ратним тензијама са Израелом које су за резултат имале велике војне буџете, који су ограничили али нису жртвовали друштвене и економске циљеве.
Рат и мир
Са успоном неолиберализма у 1970-им и његове консолидације током 1980-их па надаље, све ово се економски променило, али и политички и културално. То што је Споразум из Kемп Дејвида ово формализовао тешко да је случајност.
Иранци протестују 1953. у знак подршке бившем премијеру Мохамеду Мосадеку (АФП)
У том контексту, и са слабљењем утицаја и накнадним распадом Совјетског Савеза, исте политичке снаге које су у претходном периоду одиграле прогресивну улогу, посвећене националном ослобођењу и друштвеној и економској правди, промениле су савезништва и прешле на страну нових локалних економских елита – нове класе либералних интелектуалаца и њихових империјалних спонзора, који су сви до једнога били посвећени друштвеној неједнакости и економској диктатури.
Увећано сиромаштво за већину и огромно богатство за елите били су непосредни и трајни резултати
Током периода који је уследио након рата из 1967, либерали су заступали мишљење да је ратно стање са Израелом исцрпло државне ресурсе, док би мир обогатио све Египћане, наравно и све Арапе.
Египатско Муслиманско братство, које је захваљујући либералној трансформацији и одрицању од насиља током 1970-их добило место за столом председника Анвара Садата, укључило се у политичку утакмицу на страни либералних секулариста а против насеровског политичког и економског наслеђа и у корист неолибералног капитализма.
До позних 1980-их, политичка и економска доктрина коју су заговарали египатски режим и египатски либерали у потпуности је усвојена од стране нове класе арапских интелектуалаца. Либерални и неолиберални палестински интелектуалци и политичари су обећали да ће „мировни процес“ спонзорисан од стране САД трансформисати Западну обалу и Газу у нови „Сингапур“.
Јордански либерали и неолиберали су, сукцесивно, предвидели да ће мир са Израелом, закључен 1994, за резултат имати неизмерно богатство, праћено новом неолибералним економским политикама. У оба случаја, као што се десило у Египту, пораст сиромаштва за већину и неизмерно богатство за елите били су непосредни и трајни резултати.
Ширење корупције
За разлику од арапског социјализма, нови либерализам и неолиберализам артикулишу своје циљеве у односу на индивидуалне, а не колективне, идентитете; кроз индивидуална политичка права, а не колективна економска права; и кроз осуду историје прошлости и њену реинтерпретацију као либерални политички и економски неуспех, уместо као темеља економски и политички демократскије будућности.
Док су борци за национално ослобођење испунили своја обећања о бесплатном универзалном образовању и здравственој заштити, делимичној редистрибуцији богатства и увећаној продуктивности, неолиберални режими које су подржали либерални интелектуалци или су помогли да до њих дође угушили су политичку демократију, проширили корупцију и вратили унатраг сва претходна економска достигнућа.
Унутрашњи сукоби између секуларних и исламистичких либерала нису вођени због питања економске демократије, права на образовање и бесплатног здравства, или због редистрибуције богатства, већ због политичке моћи у служби неолибералне економије и око културних политика.
Данас је већина људи у региону лишена већине својих економских права и, као резултат издаје политичке демократије од стране секуларних либерала који су подржавали пучеве против исламистичких либерала у Алжиру, Западној обали и Египту, у међувремену нису добили никаква политичка права или „људска права“.
Док је национално ослобођење под „арапским социјализмом“ - упркос његовој репресији либералних политичких права – ослободило људе од економске диктатуре, сиромаштва, неписмености и болести, нови неолиберални режими и њихова либерална интелигенција су ослободили арапске народе само од арапског социјализма и пристојног животног стандарда.
Џозеф Масад је професор савремене арапске политике и интелектуалне историје на Универзитету Kолумбија у Њујорку. Он је аутор многих књига и академских и журналистичких чланака. Међу његовим књигама су: Kолонијалне последице: Стварање националног идентитета у Јордану, Жудни Арапи, Истрајност палестинског питања: Есеји о ционизму и Палестинцима, и најновија: Ислам у либерализму. Његове књиге и чланци су преведени на десетине језика.
