ЦИА чита француску теорију: о интелектуалном раду на уништењу културне левице
„Апарат“ у Паризу: агент ЦИА и челник Се-се-ефа Мајкл Џоселсон (у средини) на радном ручку са Џоном Клинтоном Хантом и Мелвином Ласкијем (десно)
Често се претпоставља да интелектуалци имају мало или нимало политичке моћи. Смештени у привилегованој кули од слоноваче, одвојени од реалног света, уплетени у бесмислене академске расправе о ситним детаљима, или пак лебде у облацима неразумљивих високоумних теорија, интелектуалци су често приказани не само као одсечени од политичке реалности већ и као неспособни за било какав смислени утицај на њу. Централна обавештајна агенција (ЦИА) мисли другачије.
Заправо, агенција која је одговорна за државне ударе, циљана убиства и тајно манипулисање страним владама не само да верује у моћ теорије, већ је посветила значајне ресурсе да би имала групу тајних агената који ће помно разматрати оно што неки сматрају најнеразумљивијом и најкомпликованијом теоријом која је икада створена. Јер у интересантном истраживачком раду написаном 1985. године, који је уз мање редакције недавно објављен на основу Закона о слободи информисања, ЦИА открива да су њени оперативци проучавали комплексну француску теорију која у међународним оквирима диктира трендове и која је се везује уз имена Мишела Фукоа, Жака Лакана и Ролана Барта.
Слика америчких шпијуна који се окупљају у париским кафићима да би марљиво проучавали и упоређивали белешке о високом свештенству француске интелигенције могла би да шокира оне који претпостављају да су у тој групи интелектуалаца лучоноше чија мистична префињеност никада не би могла да буде ухваћена у тако вулгарну мрежу, или, пак, који претпостављају да су то шарлатани који шире неразумљиву реторику без готово икаквог утицаја на реални свет. Ипак, то не би требало да изненађује оне који су упознати са дуготрајним и текућим инвестирањем Ције у глобални културни рат, укључујући пружање подршке његовим најавангарднијим облицима, што је добро документовано од стране истраживача попут Франсиса Стонор Саундерса, Жила Скот-Смита, Хјуа Вилфорда (а и сам сам дао допринос томе у Радикалној историји и политици уметности).
Томас В. Брејден, бивши супервизор културних активности у ЦИА, објаснио је моћ културног напада те агенције у искреном инсајдерском извештају који је објављен 1967. године: „Сећам се да сам се пуно обрадовао када је симфонијски оркестар Бостона [ког је подржавала ЦИА] добио у Паризу више похвала за САД него што би то Џон Фостер Далес или Двајт Д. Ајзенхауер могли да постигну са стотинама говора.“ То ни у ком смислу није била мала нити неприметна операција. Уствари, као што је Вилфорд оштроумно установио, Kонгрес за културну слободу (CCF, Се-се-еф), којем је седиште било у Паризу и за ког је касније откривено да је током културног хладног рата био параван организација ЦИА, био је међу најважнијим покровитељима у историји света, који је финансирао невероватан распон уметничких и интелектуалних активности. Имао је канцеларије у 35 земаља, објављивао је десетине престижних магазина, учествовао је у индустрији књига, организовао је међународне конференције високог профила и уметничке изложбе, координисао је перформансе и концерте, и давао је велика финансијска средства за разне културне награде и удружења, као и параванске организације попут „Фондације Фарфилд” (Farfield Foundation).
Обавештајна агенција разуме да су култура и теорија суштински важно оружје у општем арсеналу које се стратешки користи с циљем перпетуирања интереса САД широм света. Недавно објављени истраживачки рад из 1985. године, под насловом „Француска: Одметништво левичарских интелектуалаца“, разматра – несумњиво са циљем манипулације – француску интелигенцију и њену фундаменталну улогу у обликовању трендова који генеришу политичка начела. Сугеришући да је постојала релативна идеолошка равнотежа између левице и деснице у историји француског интелектуалног света, рад истиче монопол левице у непосредном послератном периоду – чему се, знамо, агенција жестоко противила – због кључне улоге комуниста у борби против фашизма и напослетку извојевању победе у рату против њега. Иако је десница била страховито дискредитована због свог директног доприноса нацистичким логорима смрти, као и због своје опште ксенофобничне, антиегалитарне и фашистичке агенде (судећи по опису саме ЦИА), неименовани тајни агенти који су направили нацрт истраживања са очигледним задовољством су приказали повратак деснице негде од раних 1970-их.
Kонкретније, тајни културни ратници аплаудирали су ономе што су видели као двоструки покрет који је допринео томе да интелигенција окрене свој критички фокус од САД ка СССР. На левици, дошло је до постепеног раста инетелектуалног незадовољства стаљинизмом и марксизмом, прогресивним повлачењем радикалних интелектуалаца из јавне дебате и теоријским одмаком од социјализма и социјалистичке партије. Даље удесно, идеолошки опортунисти су називани новим филозофима и интелектуалци нове деснице су покренули жестоку медијску кампању блаћења марксизма.
Док су други пипци светске шпијунске организације били укључени у збацивање демократски изабраних лидера, обезбеђивање обавештајних података и финансијских средстава фашистичким диктаторима, те пружање подршке десничарским одредима смрти, централни ескадрон париске интелигенције је прикупљао податке о томе како је померање теоретичарског света удесно директно користило иностраној политици САД. Лево оријентисани интелектуалци из периода непосредно после рата отворено су критиковали империјализам САД. Жан-Пол Сартров медијски утицај као нескривеног марксистичког критичара и његова запажена улога – као оснивача „Либерасиона“ (Libération) – у разоткривању капетана ЦИА у Паризу и десетине тајних оперативаца, помно је праћен од стране агенције и сматран за веома озбиљан проблем.
Насупрот томе, антисовјетска и антимарксистичка атмосфера неолибералног доба у настанку скренула је пажњу јавности и обезбедила одличну камуфлажу за прљаве ратове ЦИА чинећи „веома тешким било коме да међу интелектуалним елитама мобилише значајну опозицију политици САД у Централној Америци, на пример“. Грег Грандин, један од водећих историчара латинске Америке, савршено је сажео ову ситуацију у Последњем колонијалном масакру: „Поред тога што је извршила видно катастрофалне и смртоносне интервенције у Гватемали 1954., Доминиканској Републици 1965., Чилеу 1973., и Ел Салвадору и Никарагви током 1980-их, Сједињене Државе су пружале тајну и сталну финансијску, материјалну и моралну подршку убилачким антигерилским терористичким државама. […] Али чудовишност Стаљинових злочина је осигурала да такве ужасне историје, ма колико тешке, фасцинантне или осуђујуће, не наруше темеље погледа на свет који је посвећен егземпларној улози Сједињених Држава у одбрани онога што знамо као демократију.“
У овом контексту су маскирани мандарини поздрављали и подржавали немилосрдну критику којом се нова генерација антимарксистичких мислилаца попут Бернар-Арни Левија, Андреа Глаксмана и Жан-Франсоа Ревела обрушила на „последњу клику комунистичких интелектуалаца“ (коју су чинили, судећи по анонимним агентима, Сартр, Барт, Лакан и Луј Алтисер). С обзиром да су у младости ови антимарксисти били лево оријентисани, они су пружили савршен модел за изградњу преварног наратива који амалгамише тобожњи лични политички раст са даљим протоком времена, као да су и индивидуални живот и историја једноставно били ствар „одрастања“ и признања да је суштинска друштвена трансформација ствар – личне и историјске – прошлости. Овај патерналистички, свезнајући дефетизам није само служио за дискредитацију нових покрета, посебно оних које је су предводили млади, већ је и погрешно окарактерисао релативно успешну контрареволуционарну репресију као природан ток историје.
Француски антимарксистички филозоф Рејмон Арон (Raymond Aron) (лево) и његова жена Сузан (Suzanne) на одмору са тајним оперативцем ЦИА Мајклом Џоселсоном (Michael Josselson) и Денијем де Рожмо (Denis de Rougemont)
Чак су и теоретичари који се нису толико противили марксизму попут ових интелектуалних реакционара значајно допринели атмосфери разочарања у трансформативни егалитаризам, незаинтересованости за социјалну мобилизацију и „критичко истраживање“ које је лишено радикалне политике. Ово је изузетно важно за схватање Цијине опште стратегије у њеним широким и темељним настојањима да се уништи културна левица у Европи и другде. Схвативши да ће тешко моћи у потпуности да је укине, најмоћнија шпијунска организација на свету је настојала да левичарску културу помери од резолутне антикапиталистичке и трансформативне политике ка реформистичким позицијама левог центра које мање отворено критикују међународну и унутрашњу политику САД. Уствари, као што је то детаљно показао Саундерс, агенција је у послератном добу радила иза леђа Макартијем инспирисаног конгреса да би директно подржавала и промовисала левичарске пројекте који су одвајали ствараоце и потрошаче културе од непоколебљиво егалитарне левице. У цепању и дискредитовању потоње, она је такође настојала да фрагментише левицу уопште, остављајући оно што је остало од левог центра само са минималном моћи и јавном подршком (као и у позицији потенцијално дискредитоване захваљујући њеном саучествовању у десничарској политици, што је питање које наставља да мучи данашње институционализоване партије на левици).
У овом светлу морамо разумети приврженост обавештајне агенције конверзији наратива и њено дубоко поштовање према „реформисаним марксистима“, што је лајтмотив који се протеже уздуж и попреко овог истраживачког рада о француској теорији. „Чак још ефикасније у подривању марксизма“, пишу кртице, „били су они интелектуалци који су се као прави верници латили примене марксистичке теорије у друштвеним наукама али су завршили преиспитивањем и одбацивањем читаве традиције.“ Они посебно наводе велики допринос историографске школе анала и структурализма – посебно Kлода Леви-Строса и Фукоа – за „критичко уништење марксистичког утицаја у друштвеним наукама.“ Фуко, који се назива „најдубокоумијим и најутицајнијим мислиоцем Француске“, посебно је величан због његове похвале интелектуалцима нове деснице који су подсетили филозофе да су „‘крваве‘ последице“ (…) „проистекле из рационалистичке друштвене теорије просветитељства 18. века и револуционарне ере.“ Иако би била грешка свести нечије политичке ставове или учинак на једну позицију или суд, Фукоово антиреволуционарно левичарење и његово непрекидно понављање претње гулага – то јест тврдња да експанзивни радикални покрети који имају за циљ дубоке друштвене и културне промене само васкрсавају најопасније традиције – савршено су у складу са општим стратегијама психолошког рата ове шпијунске агенције.
Цијино читање француске теорије би требало да нас наведе да застанемо, потом, да размотримо сјај радикалног шика који је пратио велики део њене англофоне рецепције. Судећи по фазној концепцији прогресивне историје (која је обично слепа за њену имплицитну телеологију), рад личности попут Фукоа, Дериде и других помодних француских теориетичара често је интуитивно повезан са оним обликом дубоке и комплексне критике који по свој прилици далеко превазилази било шта што се могло наћи у социјалистичким, марксистичким или анархистичким традицијама. Несумњиво је тачно и вреди истаћи да је англофона рецепција француске теорије, као што је Џон Мекумбер вешто приметио, имала важне политичке импликације као стожер отпора лажној политичкој неутралности, безбедним техникалијама логике и језика, или директном идеолошком конформизму који је на делу у од Макартија подржаним традицијама англо-америчке философије. Ипак, теоретичке праксе личности које су окренуле леђа ономе што је Kорнелиус Kасторијадис назвао традицијом радикалне критике – тј. антикапиталистичком и антиимперијалистичком отпору – сигурно су допринеле идеолошком отклону од трансформативне политике. Судећи по самој шпијунској агенцији, постмарксистичка теорија је директно допринела Цијином културном програму придобијања левице за скретање удесно, док је дискредитовала антиимперијализам и антикапитализам, те на тај начин стварајући интелектуалну атмосферу у којој са њиховим империјалним пројектима могу наставити неометани озбиљним критичким разматрањима од стране интелигенције.
Kао што знамо на основу истраживања о Цијином програму психолошког ратовања, та организација није само пратила и настојала да примора појединце [на одређено понашање], већ је увек била посвећена разумевању и трансформисању институција културне производње и дистрибуције. Наравно, њено проучавање француске теорије указује на структурну улогу универзитета, издавачких кућа и медија коју они имају у формирању и консолидовању колективног политичког етоса. У описима који би, попут остатка документа, требало да нас подстакну да критички размишљамо о актуелној академској ситуацији у англофоном свету и шире, аутори овог извештаја у први план истичу начине на које прекаризација академског рада доприноси уништавању радикалне левице. Ако јаки левичари не могу да обезбеде материјална средства за свој даљи рад, или ако смо мање или више суптилно натерани да се повинујемо да бисмо се запослили, објављујемо оно што пишемо или да имамо публику, онда су ослабљени структурни услови за постојање непоколебљиве левичарске заједнице. Занатизација вишег образовања је још једно средство за постизање тога и пошто му је циљ да трансформише људе у техно-научне шрафове капиталистичког апарата, а не да буду аутономни грађани који располажу са поузданим инструментима друштвене критике. Теоријски мандарини Ције стога величају настојања француске владе да „нагна студенте на пословне и техничке курсеве“. Они такође истичу допринос великих издавачких кућа као што је „Grasset“, масовних медија и општу праксу америчке културе у промовисању њихових постсоцијалистичких и антиегалитарних платформи.
Kоје поуке можемо извући из овој извештаја, посебно у садашњем политичком амбијенту са текућим нападима на критичку интелигенцију? Пре свега, то би требало да је убедљив подсетник да ако неко претпоставља да су интелектуалци немоћни, и да наша политичка опредељења нису важна, организација која је била један од најпотентнијих мешетара моћи у савременој светској политици се не слаже с тим. Централна обавештајна агенција (Central Intelligence Agency), као што њено име иронично сугерише, верује у моћ интелигенције и теорије, и ми то требало озбиљно да схватимо. Погрешно претпостављајући да је интелектуални рад мало или нимало привлачан у „реалном свету“, ми не само да погрешно представљамо практичне импликације теоретичарског рада, већ такође ризикујемо опасно превиђање политичких пројеката чији несвесни културни амбасадори можемо лако постати. Иако је тачно да француска национална држава и културни апарат интелектуалцима пружају далеко значајнију јавну платформу него што је то случај у многим другим земљама, преокупираност Ције мапирањем и манипулисањем теоријском и културном продукцијом на другим местима требало би свима да нам послужи као позив на буђење.
Друго, данашњи мешетари моћи су изузетно заинтересовани за култивисање интелигенције чија је критичка проницљивост ослабљена или уништена потпомагањем институција које су засноване на пословним или техно-научним интересима, изједначавањем левичарске политике са антинаучношћу, корелисањем науке са исказаном – али лажном – политичком неутралношћу, промовисањем медија који етер испуњавају са конформистичким брбљањем, склањањем јаких левичара из главних академских институција и ван медијске пажње, и дискредитовањем било ког позива на радикалну егалитарну и еколошку трансформацију. У мери у којој је то могуће, они настоје да одгаје интелектуалну културу која, ако је левичарска, онда је неутралисана, имобилисана, млитава и задовољна са дефетистичким увртањем руке, или са пасивним критиковањем радикално мобилисане левице. То је један од разлога због ког бисмо могли желети да интелектуалну опозицију радикалној левици, која преовладава у академским круговима САД, сматрамо за опасно политчко становиште: не саучествује ли она широм света директно у империјалистичкој агенди Ције?
Треће, да би се супротставили овом институционалном нападу на културу одрешите левице, изузетно је важно одупрети се прекаризацији и занатизацији вишег образовања. Подједнако је важно креирати јавне сфере истински критичке дебате, које ће пружити ширу платформу онима који схватају да је другачији свет не само могућ, већ неопходан. Ми, такође, треба да се повежемо да бисмо дали свој допринос или помогли развоју алтернативних медија, различитих модела образовања, контра-институција и радикалних колектива. Од виталног је значаја да се негује управо оно што тајни културни ратници желе да униште: култура радикалне левице са широким институционалним оквиром подршке, екстензивном јавном подршком, претежним медијским утицајем и експанзивном моћи мобилизације.
На послетку, интелектуалци света би требало да заједно схвате које су наше моћи и да их се чврсто држимо не би ли смо учинили све што је у нашој моћи да бисмо развили системску и радикалну критику која је егалитарна и еколошка али и антикапиталистичка и антиимперијалистичка. Позиције које неко брани у учионици или јавно важне су за одређивање услова дебате и мапирање поља политичких могућности. У директној супротности са културном стратегијом шпијунске агенције: фрагментирај и поларизуј, путем које је она настојала да покида и изолује антиимперијалистичку, антикапиралистичку левицу, док ју је истовремено супротстављала реформистичким ставовима, требало би да се повежемо и мобилишемо на темељу схватања важности заједничког рада – широм читаве левице, као што нас је Kианга-Јамахта Тејлор недавно подсетила – за култивацију истински критичке интелигенције. Уместо проглашавања или јадиковања због немоћи интелектуалаца, требало би да искористимо могућност да моћницима кажемо истину у очи, при том радећи заједно и мобилишући наше капацитете зарад колективног креирања институција које су неопходне за свет културне левице. Јер једино у таквом свету, и у средини у којој ођекује реч критичке интелигенције коју тај свет ствара, изговорене истине би се заиста могле чути, и на тај начин променити саму структуру моћи.
