Declassified UK: Скривена „инфромациона“ политика Британије на Блиском истоку
Зграда сената у централном Лондону, УК. Током Другог светског рата, британска влада је сместила Министарство информација у овој згради, путем ког је управљала својом пропагандном кампањом. Касније је постала инспирација за Министарство истине Џорџа Орвела у роману „1984“. (Фото: WikiCommons)
Британска промоција „новинских“ служби на Блиском истоку више је била вођена обезбеђивањем комерцијалних интереса УК него геополитичким дуелом са Совјетским Савезом, показују декласифковани документи с краја 1960-их.
Британски званичници су доследно наглашавали важност доминације у етру да би контролисали енергетске ресурсе региона и одржали фаворизоване режиме на власти.
„Би-би-си“ је недавно открио да је влада УК позних 1960-их убедила новинску агенцију Ројтерс да оснује информативни програм на Блиском истоку, који је био тајно финансиран путем самог „Бибисија“. Државни емитер је у свом чланку тврдио да је разлог за ту операцију било остваривање победе у „пропагандном рату са Совјетским Савезом“.
Посредством сумњивог одељења министарства спољних послова под називом Одсек за информационo истраживање (Information Research Department, IRD; ОИИ), и уз помоћ егзекутиве „Бибисија“, британски званичници су развили префињене начине за „одржавање и проширење нашег утицаја“ путем „не-војног“ метода „информативних служби“ – које су у том региону отишле даље од хладноратовског ривалитета са Кремљом.
Шеф „Бибисијевих“ ваневропских служби, Сер Чарлс Куран (Sir Charles Curran), у обраћању колегама у новембру 1968. рекао је да је „инструмент“ за промовисање комерцијалних интереса УК било „ширење информација са циљем промовисања стабилности у нашим трговинским зонама“.
Он је додао: „То је, као што је увек био, интерес Британије да треба да постоји стабилност у што је могуће већем броју делова света, да бисмо могли да наставимо са трговањем без ометања“.
„Начин на који је то остваривано мењао се током година. Некада је то била „Источно индијска компанија“ или „Компанија Хадсон Беј“. Касније је то била Империјална војска. Све је то прошлост. Ја верујем да су услови исти, али се инструмент променио.“
Транскрипт говора који је одржао шеф Прекоморских служби Би-би-сија, Сер Чарлс Куран, у новембру 1968. (Национална архива УК)
„Велики финансијски интереси“
Жеља да се прошире британске „информативне“ службе на Блиском Истоку јавила се у време када су неки званичници УК били забринути због одлуке лабуристичке владе Харолда Вилсона (Harold Wilson) да повуче војне снаге „источно од Суеца“, посебно из заливских држава чији су владари били изразито зависни од подршке Вајтхола.
У октобру 1968, британски „информациони официр“ Едвард Хендерсон (Edvard Handerson) писао је из резиденције УК у Бахреину да „смо сада забринути због … нашег повлачења из зоне у којој имамо тако велике финансијске интересе“.
Он је додао: „Од највеће је важности да се одржи добра арапска телепринтерска служба у овом рејону. Почетак њеног рада овде је годинама уназад био највећи добитак на информационом пољу.“
УК је потрошило милион фунти за изградњу проширене писте на бахреинском аеродрому „да би се обезбедио његов опстанак као комуникацијског центра“. Британски званичник је такође саветовао диктатора те земље да „наметне визна ограничења британским новинарима“ да би се спречио излазак информација које би могле да „поремете унутрашњу сигурност“. Он је додао: „Ништа не би требало да наруши мир у Бахреину“.
Сумирајући тајне преговоре између „Бибисија“ и „Ројтерса“, бивши челник Источног сервиса „Бибисија“, Гордон Вотерфилд (Gordon Waterfield), написао је да: „Премда је постојала хитна потреба да се сачува новац, [британска влада] ће, претпостављам, узети у обзир да је посебно важно у овом тренутку да области попут Персијског залива, Саудијске Арабије, Јужне Арабије и Либије треба да добију добар сервис на арапском.“
Преговори су наишли на препреку крајем 1968, ипак, када је министарство спољних послова сазнало за „Ројтерсове“ планове оперисања изван Каира, и смањења броја сати свакодневног информативног сервиса на Арапском.
Са Египтом којим је тада владао Гамал Абдел Насер, bête noire (најомраженије личности, прим. прев.) УК на Блиском истоку ког су настојали да збаце, британски званичници су бринули да ће, у Каиру, Ројтерс бити „рањив на тајно мешање, цензуру и ометање“.
Званичници су посматрали Насера као нарочиту претњу британским интересима с обзиром на његово поседовање моћног радио трансмитера, који је користио да подстиче панарапско јединство широм региона. Један официр за информације је протестовао зато што ће кључни регионални ресурси Британије бити најпогођенији: „Управо у овим областима где [влада УК] настоји да оствари политичке дивиденде од овог сервиса (тј. у Заливу) вероватно ће доћи до приговора сервису који се емитује из Каира.“
Тадашњи председник Египта, Гамел Абдел Насер, поздравља присталице у Каиру након проглашења Компаније Суецки канал, 1. августа 1…. . Насеров независни национализам га је учинио британским bête noire на Блиском истоку (Фото: WikiCommons)
Инвестиције у Залив
Савезништво УК са САД такође је било чинилац британског планирања. Амбасадор УК у Вашингтону, Сер Патрик Дин (Sir Patrick Dean), био је забринут због тога што је „наш специјални однос зависио од наших ресурса у областима у којима смо имали посебан entrée на Блиски исток и југоисточну Азију. Да су били свесни чињенице да смо наше новинске службе стављали под египатску контролу, мислим да би их то узнемирило.“
Један британски званичник се надао да, „пошто смо толико дуго штитили огромне инвестиције САД у области Залива, не бих искључио могућност да ће [САД] бити спремне да нам помогну у финансирању новинске агенције / емитерског сервиса у Заливу“.
Официр за информације РА Бароуз (RA Burroughs) је, у међувремену, сматрао да би оптерећење требало пребацити на „нафтом богате шеике који ће изградити моћан радио трансмитер“ у Заливу „где се налази огромна већина наших интереса“, и за које би требало доделити „мастан уговор“.
Споразум са Ројтерсом је на крају постигнут почетком 1969. У замену за „отказану“ подршку владе УК која је каналисана „кришом посредством „Бибисија““, министарство спољних послова је очекивало од Ројтерса да се „повинује позадинском управљању у Лондону“. Овај утицај „би текао, на врховном нивоу, од Ројтерсове спремности да консултује и слуша изнесена мишљења о њиховом раду“.
Тек је у јануару 2020. „Бибиси“ коначно обавестио јавност о свом тајном договору, и чак и тада је уклонио све неугодне детаље интерних дискусија између званичника УК тврдећи да су „британске дипломате на Блиском Истоку … желеле ‚објективан и тачан сервис високог квалитета‘ за борбу против онога што су описали као ‚прорачунате фабрикације‘ из ‚пристрасних‘ агенција“.
У ствари, подробније читање декласификованих докумената показује да је британска „информациона“ политика на Блиском Истоку била усредсређена на одржавање интерне „стабилности“ у државама Залива и да је Британија углавном настојала да задржи приступ кључним ресурсима на којима је почивала њена глобална моћ. Борба против „совјетске пропаганде“ једва да се спомиње у документима.
Харолд Вилсон (Harold Wilson), лабуристички премијер Британије од 1964-1970. Жеља да се прошири „информациони“ сервис на Блиском истоку у време када су званичници УК били забринути због одлуке Вилсонове владе 1968. да повуче војне снаге УК из земаља „источно од Суеца“, посебно заливских држава чији владари су били дубоко зависили од подршке Вајтхола. (Фото: ВикиКомонс)
Дугорочна политика
Британска влада је већ неко време користила „информациону“ политику за промоцију својих интереса. 1995. министар иностраних послова Харолд Мекмилан (Harold Macmillan) је изјавио у вези са Блиским Истоком: „Ми треба да промовишемо интерну политичку стабилност и посебно да утичемо на појединце тако да јавно мишљење не постане до те мере непријатељки настројено према нашим нафтним компанијама да њихове комерцијалне операције [sic] постану немогуће“.
Слична забринутост је изражена четири године раније, када се УК противило настојањима Ирана да национализује своју нафтну индустрију, на челу са демократски изабраним премијером Мохамедим Мосадеком.
Званичник Форин офиса је приметио у марту 1951. да: „би било корисно мотивисати персијски сервис „Бибисија“ у садашњој фази нафтног питања“. Званичник је предложио неколико аргумената које би требало са следи „Бибиси“, „укључујући фокус на финансијске губитке, штету по међународну репутацију Ирана и штетне последице по индустрију у целини“.
Три дана касније, исте те тачке су емитоване у Ирану од стране „Бибисијевог“ персијског сервиса.
И 1978, када је британска влада губила поверење у шахову способност да се одржи на власти извештавање „Бибисија“ је постало више критички расположено према њему, британски амбасадор у Ирану Ентони Парсонс (Anthony Parsons) је у тајности захтевао да САД изврше притисак на премијера Џејмса Калахана (James Callaghan) да „Бибиси“ доведе у ред.
Још један тајни документ САД који је објављен од стране Викиликса показује да су британски званичници одвели амбасадора САД „на страну“ у новембру 1979. „и изнели му уверавања да ће наставити са стриктним надгледањем „Бибисијевог“ сервиса на персијском језику да би се осигурала апсолутна тачност“.
„Након уобичајених упозорења у погледу „Бибисијеве“ независности“, један британски званичник је „добровољно јавио“ амбасадору САД „да он озбиљно схвата наше становиште о тачности“. ДМ
Џон Мекивој (John McEvoy) је независни новинар који је писао за „Интернешнал хистори ривју“, „Канари“, „Џакобин“ и „Магазин Трибјун“.
