Ексклузивно: Тајне депеше откривају да се Британија мешала у изборе у Чилеу
Британија је ковала заверу против Салвадора Аљендеа (Фото: Octubre CCC / Flickr)
Готово 50 година пре септембарског пуча 1973. којим је збачен демократски изабрани председник Чилеа, Салвадор Аљенде (Salvador Allende), документи са којих је скинута ознака поверљивости откривају улогу Британије у дестабилизовању те земље.
За време лабуристичке владе Харолда Вилсона (Harold Wilson) (1964-1970.), тајна јединица Форин офиса покренула је пропагандну офанзиву са циљем да спречи Аљендеа, водећег социјалисту Чилеа, да освоји власт на двама председничким изборима, 1964. и 1970.
Та јединица – Информативно истраживачко одељење (Information Research Department, IRD; Ај-ар-ди) – прикупљала је информације које су осмишљене тако да нанесу штету Аљендеу и дају легитимитет његовим политичким противницима и дистрибуирала материјал утицајним личностима унутар чилеанског друштва.
Ај-ар-ди је такође делило са владом САД обавештајне податке о левичарским активностима у земљи. Британски званичници у Сантијагу су помогли медијску организацију коју је финансирала ЦИА што је био део опсежних тајних активности САД са циљем збацивања Аљендеа, што је кулминирало пучем 1973.
Било ко само не Аљенде
У планском документу Форин офиса који је написан 1964. забележено је да је Латинска Америка „битно подручје у Хладном рату и да је спречавање преузимања власти од стране комуниста подједнако важно за британске националне интересе као и преговарање о трговини и повећању извоза“.
У извештају се додаје да САД „очекују да Уједињено Краљевство учини што је могуће више на пољу пропаганде“ у Латинској Америци.
Неколико месеци пре одржавања председничких избора 1964. у Чилеу, јединица службе британске владе под називом Радна група за Латинску Америку Контра-субверзивног комитета (Counter-subversion Committee’s Working Group on Latin America), саветовала је Ај-ар-ди да „ће бити важно спречити значајне добитке екстремне левице“ у Чилеу, „сада и касније“.
У то време, Аљенде је био председнички кандидат на изборима кандидујући се као вођа Frente de Acción Popular (Фронта народне акције) против Хришћанског демократе Едуарда Фреија (Eduardo Frei), који је на крају победио освојивши 56% гласова наспрам Аљендеових 39%.
Едуардо Фреи је био председник Чилеа од 1964-70. (Фото: Biblioteca del Congreso Nacional de Chile / Creative Commons)
Ај-ар-ди је покренуо своју пропагандну офанзиву у Чилеу тајно подржавајући Фреја током месеци који су претходили изборима. Као што је Елизабет Алот (Elizabeth Allott), дугогодишња официрка Ај-ар-дија, написала убрзо након што је Фреи прогласио победу, јединица се усредсредила на „дистрибуцију нашег озбиљнијег материјала поузданим контактима и старање за објављивање одређених новинских чланака“ који критикују Аљендеа, а наклоњени су Фреију.
Алот је такође предложила „СПА [специјалну политичку акцију] са помоћним дејством САД“ зарад поделе гласова левице.
Британски планери су сматрали да су избори 1964. успешна прекретница. „Ми смо у Чилеу зацело имали ретку прилику“, написала је Алот. „Ако верујемо да је наш рад у Латинској Америци важан, онда је сигурно мало места на која је важније трошити наше ресурсе и где постоји такав распон како за наше негативне тако и за конструктивне улоге.“
Лесли Глас (Leslie Glass), помоћник подсекретара за спољне послове и бивши генерални директор Британских информативних служби, се сложио са тим. Пишући неколико дана након избора, он је приметио да је то била „победа против комуниста да се ствари поставе на своје место“ додавши да је сада постојала „влада чије мере треба подржати, уколико буду успешно спроведене, пружају нам вероватно до сада најбољу прилику на континенту да отмемо комунистима њихов raison d’être“.
Фреи је владао Чилеом наредних шест година све до 1970. ја када се поново изашло на гласање. До тада, Аљенде је већ био вођа коалиционе групације познате као Popular Unidad (Народно јединство), које је обећало да ће редистрибуирати економску моћ у Чилеу.
Аљендеова платформа је навела да ће преобликовати „садашњу економску структуру, укидајући моћ страног и националног монополског капитала и латифундија [великих пољопривредних имања] да би започели изградњу социјализма“.
Аљендеове мере национализације су представљале поприличну претњу по британске и америчке интересе, посебно у главној чилеанској индустрији, производњи бакра, чији рудници су у значајној мери били у власништву америчких компанија.
Пошто је било све изгледније да ће Аљенде доћи на власт, интензивиране су британске пропагандне операције. „Чиле је на првој линији фронта што се тиче комунизма у Јужној Америци“, приметио је 1969. један планер Ај-ар-дија.
Ај-ар-ди је послао стручног теренског официра у Сантијаго током позних 1960-их, чије операције су биле непосредно усредсређене на спречавање Аљендеове победе.
Истовремено, Министарство спољних послова је послало у Чиле аташеа за рад да би надгледао активност синдиката, иако је аташе био повучен пре избора 1970.
13. јула 1970, свега пар недеља пре избора, Алот је обавестила британског амбасадора Дејвида Хилдјарда (David Hildyard) да је „операција Ај-ај-дија… била концентрисана на спречавање савеза крајње левице да освоји власт на председничким изборима 1970, и на помагање одговарајућих организација које ће вероватно наставити да постоје шта год да се деси на изборима“.
Она је додала: „Теренски официр Ај-ар-дија… има веома блиске контакте са стручним званичницима у [чилеанском] Министарству спољних послова, [редиговано], и одређеним студентским организацијама. Као и другде у Латинској Америци ми можемо да покријемо области које су затворене за Американце.“
Алот је такође предложила шефу Ај-ар-дија Кенету Круку (Kenneth Crook) да Британија обучи чилеанску војску за „контра-субверзију“. Она се, нарочито, позвала на претходно британско обучавање Министарства спољних послова бразилске диктатуре, за које је касније откривено да је укључивало лекције у техникама мучења.
Британска настојања да се заустави Аљенде су пропала и чилеански председнички избори септембра 1970. ће довести на власт првог јавно признатог социјалисту у тој земљи који је изборима дошао на власт.
Вашингтонска веза
Британска тајна акција у Чилеу је спроведена у сарадњи са САД, чија улога у дестабилизовању те земље је откривена у потоњим деценијама. Између 1962. и 1970, ЦИА је „спровела разне пропагандне активности“ укључујући „пласман“ материјала „у радио и новинске медије“ у корист Фреија и против Аљендеа.
Она је такође против Аљендеа организовала „операције кварења“ и ангажовала се у трогодишњој кампањи између 1970. и 1973. на његовом политичком „убиству“ уливајући „милионе долара ради јачања опозиционих политичких партија“, судећи по извештају Сената САД.
Документи Ај-ар-дија показују како су, током позних 1960-их, британски планери делили стратешке савете и обавештајне податке са званичницима САД. Иако су планери Ај-ар-дија упозорили САД да „можда заузимају сувише екстреман став“ у својој антикомунистичкој пропаганди, они су упркос томе официрима САД дали списак чилеанских новинара који би могли да произведу жељени садржај.
УК и САД су размењивале и информације о левичарским активностима у Чилеу, што је договор који је потрајао барем до марта 1973, показују британски документи са којих је скинута ознака поверљивости.
Аљенде је збачен у војном пучу који је предводио генерал Аугусто Пиноче (Augusto Pinochet), 11. септембра 1973, што је наишло на општу међународну осуду. Његов режим је убрзо постао један од најрепресивнијих латиноамеричких [режима] у модерној историји пошто су хиљаде политичких противника сатеране на национални фудбалски стадион Чилеа или у тајне затворе.
Поред далеко опсежније тајне акције САД, британски официри су играли тајну улогу у припремању терена за Пиночеово преузимање власти у савезу са САД.
Октобра 1970, британски официри у Сантијагу су тајно помагали новинску агенцију коју је финансирала ЦИА, „Форум Ворлд Фичерс“ (Forum World Features; ФВФ), „да би средила специјално извештавање о ситуацији у Чилеу“. Месец дана након што је изабран Аљенде, британски секретар за спољне послове Алек Даглас-Хом (Alec Douglas-Home) је наредио амбасади у Сантијагу да „одговори на сваки предлог“ ФВФ након што је њен шеф, Брајан Крозијар (Brian Crozier), затражио помоћ око низа „закулисних“ чланака о Аљендеовом програму.
ФВФ је одиграла значајну улогу у пропагандном јуришу на Аљендеа. У децембру 1973, три месеца након Пиночеовог пуча, новинар ФВФ-а Роберт Мос (Robert Moss) објавио је књигу „Чилеов марксистички експеримент“ (Chile’s Marxist Experiment) коју је наручила ЦИА, у којој је порекао улогу Вашингтона у пучу и свалио кривицу на Аљендеа.
Пиночеов режим је купио 10.000 копија књиге „да би их поделили у склопу пропагандног пакета“ а Крозијар се касније сећао да је Мосов рад „одиграо своју улогу у неопходној дестабилизацији Аљендеовог режима“.
Званичних Министарства спољних послова Хју Карлес (Hugh Carless) се сложио, пишући у децембру 1973. да је књига „помогла да успоставимо равнотежу“ у Чилеу.
Рори Кормак (Rory Cormac), професор међународних односа на Универзитету у Нотингему, рекао за „Дикласифајд“ (Declassified): „Ови документи са којих је недавно скинута ознака поверљивости су значајни зато што откривају британско специјално политичко дејствовање изван традиционално приоритетних области. Пошто су јој ослабиле материјалне способности, Британија је прибегла тајном деловању како би помогла одржању своје глобалне улоге.“
Пиноче: „одани, прави пријатељ“ Британије
Конзервативна влада под Едвардом Хитом (Edward Heath) (1970-74.) брже боље је дала дипломатско признање новом Пиночеовом режиму. Документи Министарства спољних послова показују да су британски планери у Сантијагу и Лондону одмах кренули да остварују добре односе са војним властима док је њихова репресија расла.
До 1974, и под притиском јавности због Пиночеовог кршења људских права, Вилсонова (Wilson) влада, која се вратила на власт, увела је санкције Чилеу, укључујући и ембарго на наоружање и повлачење британског амбасадора из Сантијага. Њих је наставила следећа лабуристичка влада Џејмса Калахана (James Callaghan).
Након што је Маргарет Тачер (Margaret Thatcher) победила на изборима 1979, Британија је, ипак, обновила пријатељске односе са Чилеом, продајући му оружје које се могло користити за унутрашњу репресију док је истовремено обучавала стотине чилеанских војника. Тачер је отишла корак даље и назвала Пиночеа „оданим, правим пријатељем“ Британије.
Након пада Пиночеове диктатуре 1990, комисија за утврђивање истине је потврдила да је током његове 17-годишње владавине више од 40.000 људи је мучено, 3.200 је убијено или „нестало“ а више од 200.000 је побегло у егзил.
Иако су се разликовале лабуристичка и конзервативна политика према Пиночеу, документи са којих је недавно скинута ознака поверљивости бацају ново светло на тврдњу да су лабуристи настојали да промовишу етичку спољну политику према Чилеу. За време прве Вилсонове администрације почела је тајна британска пропагандна офанзива против Аљендеа.
Британски званичници не само да су 1973. са добродошлицом дочекали чилеанску диктатуру – они су провели деценију потпомажући стварање услова који ће је довести на власт, и одиграли су важну улогу у уништавању чилеанске демократије за једно поколење.
Џон Мекивој (John McEvoy) је независни новинар који је писао за „Интернешнал хистори ривју“ (International History Review), „Канари“ (The Canary), „Трибјун магазин“ (Tribune Magazine), „Џакобин“ (Jacobin), и „Бразил вајер“ (Brasil Wire).
Изворни чланак је објављен 22. септембра 2020.
