Центар за роњење и спасавање ратне морнарице САД може се наћи на локацији која је опскурна колико и његово име – дуж некадашњег сеоског пута у руралном Панама Ситију, који је сада просперитетно одмаралиште на југозападној превлаци Флориде, 70 миља јужно од границе са Алабамом. Комплекс центра је неупадљив као и његова локација – сива бетонска грађевина која подигнута после Другог светског рата и изгледа као школа за средњу стручну спрему са западне стране Чикага. Перионица са машина за прање рубља на новчиће и школа плеса налазе се преко пута данашње улице са четири траке.

Центар је деценијама обучавао високо квалификоване дубоководне рониоце који су, пошто буду додељени америчким војним јединицама широм света, кадри за техничко роњење не би ли учинили нешто добро – користећи експлозив Ц4 да очисте луке и плаже од крхотина и неексплодираних убојних средстава – као и нешто лоше, попут дизања у ваздух страних нафтних платформи, запушавања усисних вентила подморских електрана, уништавање устава на кључним бродским каналима. Центар Панама Ситија, који се може похвалити другим највећим затвореним базеном у Америци, био је савршено место за регрутовање најбољих – и најћутљивијих, дипломаца школе роњења који су прошлог лета успешно обавили оно за шта су добили овлашћење да ураде 260 стопа испод површине Балтичког мора.

Прошлог јуна, рониоци ратне морнарице, који су деловали под окриљем НАТО вежбе, познате као БАЛТОПС 22, која уз велики публицитет одржана средином лета, поставили су експлозив на даљинско активирање који је, три месеца касније, уништио три од четири цеви гасовода Северни ток, судећи по тврдњама извора који је непосредно упознат са оперативним планирањем.

Две цеви, који су заједно познате као Северни ток 1, више од једне деценије су снабдевале Немачку и већи део западне Европе јефтиним руским природним гасом. Други пар цеви, назван Северни ток 2, изграђен је али још није био пуштен у рад. Сада, када се руске трупе гомилају на украјинској граници и када се назире најкрвавији рат у Европи од 1945. године, председник Џозеф Бајден је сматрао да је гасовод средство које ће Владимир Путин употребити да претвори природни гас у оружје за остварење својих политичких и територијалних амбиција.

Замољена за коментар, Адријен Вотсон, портпаролка Беле куће, рекла је у имејлу: „Ово је нетачно и потпуна фикција“. Тами Торп, портпаролка Централне обавештајне агенције, написала је слично: „Ова тврдња је сасвим и потпуно лажна.“

Бајденова одлука да саботира гасоводе уследила је након више од девет месеци изразито тајне расправе која је вођена унутар вашингтонске националне безбедносне заједнице о томе како најбоље остварити тај циљ. Током већег дела тог времена, није се постављало питање да ли треба извршити мисију, него како је обавити без видљивог трага о томе ко сноси одговорност.

Постојао је витални бирократски разлог за ослањање на дипломце центрове школе роњења старог кова у Панама Ситију. Рониоци су били искључиво припадници ратне морнарице, а не чланови америчке команде за специјалне операције, чије тајне операције морају бити пријављене Конгресу а руководиоци Сената и Представничког дома – такозвана Осморка (Gang of Eight) – о њима морају бити унапред обавештени. Бајденова администрација је чинила све што је у њеној моћи да избегне цурење јер се планирање одвијало крајем 2021. и у првим месецима 2022. године.

Председник Бајден и његов тим за спољну политику — саветник за националну безбедност Џејк Саливан, државни секретар Тони Блинкен и Викторија Нуланд, подсекретар за политику — били су гласни и доследни у својој аверзији према два гасовода, који су се протезали упоредо 750 миља по дну Балтичког мора полазећи од две различите луке на североистоку Русије надомак границе са Естонијом, пролазећи близу данског острва Борнхолм пре него што стигну до крајњег одредишта на северну Немачке.

Директна рута, којом је заобиђена свака потреба за транзитом кроз Украјину, била је благодат за немачку привреду, која је уживала у обиљу јефтиног руског природног гаса — ког је било довољно за фабрике и за грејање домова, док је немачким дистрибутерима омогућавала да продају вишак гаса, са профитом, широм Западне Европе. Акција чији би траг водио до администрације прекршила би обећања САД да ће минимизирати директан сукоб са Русијом. Тајност је била суштински важна.

Од самог почетка, Вашингтон и његови антируски партнери из НАТО-а су сматрали да је Северни ток 1 претња за западну доминацију. Холдинг компанија која стоји иза њега, „Норд Стрим АГ“ (Nord Stream AG), основана је у Швајцарској 2005. године у партнерству са „Гаспромом“, руском државном компанијом која производи енормну добит за акционаре међу којима доминирају олигарси за које се зна да их Путин држи у шаци. „Гаспром“ контролише 51 одсто компаније, а четири европске енергетске компаније — једна у Француској, једна у Холандији и две у Немачкој — деле преосталих 49 процената акција и имају право да контролишу „низводну“ продају јефтиног природног гаса локалним дистрибутерима у Немачкој и западној Европи. „Гаспром“ профит дели са руском владом, а процењује се да су државни приходи од гаса и нафте појединих година износили чак 45 одсто годишњег буџета Русије.

Политички страхови Америке су били стварни: Путин би сада имао додатни и преко потребан велики извор прихода, а Немачка и остатак Западне Европе би постали зависни од јефтиног природног гаса који испоручује Русија – док би умањили европско ослањање на Америку. У ствари, управо то се догодило. Многи Немци су Северни ток 1 видели као део испуњење чувене теорије Ostpolitik бившег канцелара Вилија Бранта, која би омогућила послератној Немачкој да рехабилитује себе и друге европске нације које су уништене у Другом светском рату, између осталих иницијатива, користећи јефтини руски гас као погонско гориво просперитетног западноевропског тржишта и трговинске привреде.

За НАТО и Вашингтон, Северни ток 1 је већ био доста опасан, али Северни ток 2, чија је изградња завршена у септембру 2021. године, би, ако би га одобрили немачки регулатори, удвостручио количину јефтиног гаса који би био доступан Немачкој и Западној Европи. Други гасовод би такође обезбедио довољно гаса за више од 50 процената годишње потрошње Немачке. Тензије су непрестано ескалирале између Русије и НАТО-а, подржане агресивном спољном политиком Бајденове администрације.

Противљење Северном току 2 распламсало се уочи Бајденове инаугурације у јануару 2021. године, када су републиканци у Сенату, предвођени Тедом Крузом из Тексаса, у више наврата током саслушања за потврђивање Блинкена за државног секретара истакли политичку претњу коју представља јефтини руски природни гас. До тада је уједињени Сенат успешно усвојио закон који је, како је Круз рекао Блинкену, „зауставио [цевовод] у месту“. Доћи ће до огромног политичког и економског притиска немачке владе, на чијем је челу тада била Ангела Меркел, да се други гасовод прикључи на мрежу.

Да ли се Бајден супротставио Немцима? Блинкен је рекао да јесте, али је додао да није разговарао о појединостима ставова будућег председника. „Упознат сам са његовим снажним уверењем да је ово лоша идеја, Северни ток 2“, рекао је он. „Знам да би он желео да употребимо сваки уверљив инструмент који имамо да убедимо наше пријатеље и партнере, укључујући Немачку, да не наставе с тим.“

Неколико месеци касније, како се изградња другог гасовода ближила крају, Бајден се поколебао. Тог маја, у запањујућем преокрету, администрација је одустала од санкција против „Норд Стрим АГ“, званичник Стејт департмента је признао да је покушај да се гасовод заустави санкцијама и дипломатијом „увек био тешко изводив“. Иза кулиса, званичници администрације су наводно ургирали код украјинског председника Володимира Зеленског, који се до тада суочио са претњом руске инвазије, да не критикује тај потез.

Било је непосредних последица. Републиканци у Сенату, предвођени Крузом, најавили су тренутну блокаду свих Бајденових кандидата за спољну политику и месецима, до дубоко у јесен, одложили усвајање годишњег закона о одбрани. „Политико“ је касније приказао Бајденов заокрет по питању другог руског гасовода као „ону одлуку која је, вероватно више од хаотичног војног повлачења из Авганистана, угрозила Бајденову агенду“.

Администрација се батргала, упркос томе што је средином новембра добила предах од кризе, када су немачки енергетски регулатори суспендовали одобрење за други гасовод Северног тока. Цене природног гаса су порасле за 8% у року од неколико дана, усред растућег страха у Немачкој и Европи да ће обустава гасовода и растућа могућност рата између Русије и Украјине довести до веома нежељене хладне зиме. Вашингтону није била јасна позиција Олафа Шолца, новоименованог немачког канцелара. Месецима раније, након пада Авганистана, Шолц је јавно подржао позив за аутономнију европску спољну политику који је француски председник Емануел Макрон упутио у говору одржаном у Прагу – јасно сугеришући мање ослањање на Вашингтон и његове непредвидиве акције.

Током свега тога, руске трупе су се стално и злослутно гомилале на границама Украјине, а до краја децембра је више од 100.000 војника било спремно за удар из Белорусије и Крима. У Вашингтону је расла узнемиреност, укључујући процену Блинкена да би се тај број трупа могао „удвостручити у кратком року“.

Пажња администрације поново је била усмерена на Северни ток. Све док Европа буде зависила од гасовода да би добијала јефтин природни гас, Вашингтон се плашио да ће земље попут Немачке нерадо снабдевати Украјину новцем и оружјем које јој је потребно да порази Русију.

У овом незгодном тренутку Бајден је овластио Џејка Саливана да окупи међугенерацијску групу како би смислила план.

Све опције су биле на столу. Али испливала је само једна.

ПЛАНИРАЊЕ

У децембру 2021. године, два месеца пре него што су први руски тенкови ушли у Украјину, Џејк Саливан је сазвао састанак новоформиране оперативне групе — мушкараца и жена из Здружених начелника штабова, ЦИА-е, министарстава спољних послова и финансија — и затражио од њих препоруке о томе како одговорити на предстојећу Путинову инвазију.

Биће то први у низу строго поверљивих састанака, у обезбеђеној просторији на последњем спрату зграде Старе зграде са канцеларијама извршних власти, поред Беле куће, која је такође била дом Председниковог саветодавног одбора обавештајне службе за иностранство (PFIAB). Уобичајено чаврљање на крају је довело до кључног прелиминарног питања: да ли би препорука коју би група проследила председнику била реверзибилна – попут још једног слоја санкција и валутних ограничења – или неповратна – то јест, кинетичке акције, које се не могу поништи?

Оно што је учесницима постало јасно, судећи према извору који има непосредна сазнања о овом процесу, је то да је Саливан намеравао да група осмисли план за уништење два гасовода Северног тока — и да је он испуњавао председникове жеље.

ИГРАЧИ С лева на десно: Викторија Нуланд, Ентони Блинкен и Џејк Саливен.

Током наредних неколико састанака, учесници су расправљали о опцијама за напад. Морнарица је предложила коришћење нове подморнице за директан напад на гасовод. Ратно ваздухопловство је разматрало бацање бомби са одложеним деловањем који би се могле активирати на даљину. ЦИА је тврдила да шта год да се уради, то мора да буде тајно. Свима умешанима улог је био јасан. „Ово није дечија игра“, рекао је извор. Уколико траг напада буде водио до Сједињених Држава, „то је ратни чин“.

У то време, директор ЦИА је био Вилијам Бернс, умерени бивши амбасадор у Русији који је био заменик државног секретара у Обаминој администрацији. Бернс је брзо овластио радну групу Агенције међу чије на пречац одабране чланове је био укључен — случајно — неко ко је био упознат са могућностима дубокоморских ронилаца ратне морнарице у Панама Ситију. Током наредних неколико недеља, чланови ЦИА-ине радне групе су почели да праве план тајне операције у којој би дубокоморски рониоци били употребљени за активирање експлозије покрај гасовода.

Овако нешто је рађено и раније. 1971. године америчка обавештајна заједница је сазнала из још увек неоткривених извора да две важне јединице руске морнарице комуницирају путем подморског кабла који је закопан у Охотском мору, на руској далекоисточној обали. Кабл је повезивао регионалну команду ратне морнарице са копненим штабом у Владивостоку.

Пажљиво одабран тим оперативаца Централне обавештајне агенције и Агенције за националну безбедност окупљен је негде у околини Вашингтона, у великој тајности, и разрадио план, користећи рониоце ратне морнарице, модификоване подморнице и подморничко спасилачко возило за велике дубине, који је успео, након много покушаја и грешака, да лоцира руски кабл. Рониоци су на кабл поставили сложени уређај за прислушкивање који је успешно пресрео руски саобраћај и забележио га системом за снимање на траку.

НСА је сазнала да су високи официри руске морнарице, уверени у безбедност своје комуникационе везе, разговарали са својим колегама без шифровања. Уређај за снимање и његова трака морали су да се мењају месечно, а пројекат се одвијао без проблема читаву деценију све док га није угрозио четрдесетчетворогодишњи цивилни техничар НСА по имену Роналд Пелтон који је течно говорио руски. 1985. Пелтона је издао руски пребег након чега је осуђен на затворску казну. Руси су му платили само 5.000 долара за његова открића о операцији, заједно са 35.000 долара за друге руске оперативне податке које је прибавио, а који никада нису објављени.

Тај подводни успех, кодног назива Ајви Белс, био је иновативан и ризичан, и донео је непроцењиве обавештајне податке о намерама и планирању руске ратне морнарице.

Ипак, међуагенцијска група је у почетку била скептична према ентузијазму ЦИА-е за тајни напад у дубоком мору. Било је превише неодговорених питања. Руска ратна морнарица је интензивно патролирала водама Балтичког мора и није било нафтних платформи које би могле употребити као покриће за ронилачке операције. Да ли ће рониоци морати да оду у Естонију, одмах преко границе код руских докова за утовар природног гаса, да би се обучили за мисију? „Била би то тотална пиздарија“, речено је Агенцији.

Током „свог овог планирања“, рекао је извор, „неки људи који раде у ЦИА-и и Стејт департменту су говорили: 'Немојте то да радите. То је глупо и биће политички кошмар ако изађе у јавност.'

Ипак, почетком 2022, радна група ЦИА је поднела извештај Саливeновој међуагенцијској групи: „Имамо начин да дигнемо у ваздух гасоводе.“

Оно што је уследило било је запањујуће. 7. фебруара, мање од три недеље пре наизглед неизбежне руске инвазије на Украјину, Бајден се у својој канцеларији у Белој кући састао са немачким канцеларом Олафом Шолцом, који је сада, после извесног колебања, чврсто био у америчком тиму. На брифингу за новинаре који је уследио, Бајден је пркосно рекао: „Ако Русија изврши инвазију … више неће бити Северног тока 2. Окончаћемо га.”

Двадесет дана раније, подсекретарка Нуланд је пренела у суштини исту поруку на брифингу Стејт департмента, са којег је било мало новинских извештаја. „Данас желим да вам будем врло јасна“, рекла је она одговарајући на питање. „Ако Русија нападне Украјину, на овај или онај начин Северни ток 2 неће напредовати.”

Неколико оних који су укључени у планирање мисије [уништења] гасовода били су запрепаштени оним што су сматрали да су индиректне референце на напад.

„Било је то као да ставите атомску бомбу на земљу у Токију и кажете Јапанцима да ћемо је детонирати“, рекао је извор. „План је био да опције буду извршене након инвазије и да се не оглашавају јавно. Бајден то једноставно није схватио или је игнорисао.“

Могуће је да је Бајденова и Нуландина индискреција, ако је то оно што се десило, фрустрирала неке од планера. Али то је такође створило прилику. Према извору, неки од високих званичника ЦИА-е су утврдили да дизање гасовода у ваздух „више не може да се сматра прикривеном опцијом јер је председник управо објавио да знамо како то да урадимо“.

План за дизање у ваздух Северног тока 1 и 2 изненада је деградиран са тајне операције која захтева обавештавање Конгреса на ону која се сматрала изразито поверљивом обавештајном операцијом уз подршку војске САД. Пo закону, извор је објаснио: „Више није постојала законска обавеза да се Конгресу поднесе извештај о операцији. Све што су сада морали да ураде је да то једноставно ураде - али то је и даље морало бити тајно. Руси имају врхунски надзор над Балтичким морем.“

Чланови Агенцијине радне групе нису имали директан контакт са Белом кућом и с нестрпљењем су желели да сазнају да ли је председник мислио оно што је рекао – то јест, да ли је мисија сада покренута. Извор се присетио: „Бил Бернс се враћа и каже – Урадите то.“

„Норвешка ратна морнарица је брзо пронашла право место, у плиткој води неколико миља од данског острва Борнхолм. . .”

ОПЕРАЦИЈА

Норвешка је била савршено место за базирање мисије.

У последњих неколико година кризе Исток-Запад, америчка војска је знатно проширила своје присуство унутар Норвешке, чија западна граница се протеже 1400 миља дуж северног Атлантског океана и спаја се са Русијом изнад Арктичког круга. Пентагон је створио високо плаћена радна места и уговоре, усред неких локалних контроверзи, улажући стотине милиона долара у надоградњу и проширење објеката америчке ратне морнарице и ваздухопловства у Норвешкој. У најважније нове радове спада постављање напредног радара са синтетичком блендом далеко на северу који је био способан да продре дубоко у Русију а на мрежи се појавио баш када је америчка обавештајна заједница изгубила приступ низу локација за прислушкивање великог домета унутар Кине.

Обновљена америчка подморничка база, грађена годинама, постала је оперативна и више америчких подморница је сада било у могућности да блиско сарађује са својим норвешким колегама на надгледању и шпијунирању великог руског нуклеарног утврђења које се налази 250 миља источно, на полуострву Кола. Америка је такође знатно проширила норвешку ваздухопловну базу на северу и испоручила норвешким ваздухопловним снагама флоту патролних авиона П8 Посејдон које је направио „Боинг“ како би појачала своје далекометно шпијунирање свега што има везе са Русијом.

Заузврат, норвешка влада је прошлог новембра наљутила либерале и неке умерењаке у свом парламенту усвајањем Додатног споразума о сарадњи у области одбране (SDCA). Према новом споразуму, амерички правни систем би у одређеним „договореним областима ” на северу имао јурисдикцију над америчким војницима који су оптужени за злочине почињене изван базе, као и над оним норвешким држављанима који су оптужени или осумњичени за мешање у рад који се одвија у бази.

Норвешка је била једна од првобитних потписница НАТО уговора 1949. године, на самом почетку Хладног рата. Данас је врховни командант НАТО-а Јенс Столтенберг, посвећени антикомуниста, који је био премијер Норвешке осам година пре него што је 2014. прешао на високу функцију у НАТО-у, уз подршку Америке. Био је тврдолинијаш у свему што се тиче Путина и Русије који је сарађивао са америчком обавештајном заједницом још од Вијетнамског рата. Он од тада ужива потпуно поверење. „Он је рукавица која одговара америчкој руци“, рекао је извор.

За то време у Вашингтону, планери су знали да морају да оду у Норвешку. „Они су мрзели Русе, а норвешка морнарица је била пуна врхунских морнара и ронилаца који су имали генерацијско искуство у високопрофитабилном истраживању нафте и гаса у дубоком мору“, рекао је извор. Такође им се могло веровати да ће чувати тајност мисије. (Норвежани су можда имали и друге интересе. Уништење Северног тока — ако би Американци могли да га изведу — омогућило би Норвешкој да Европи прода много више свог природног гаса.)

Негде у марту, неколико чланова тима одлетело је у Норвешку на састанак са норвешком тајном службом и ратном морнарицом. Једно од кључних питања било је где се тачно у Балтичком мору налази најбоље место за постављање експлозива. Северни ток 1 и 2, сваки са по два цевовода, дуж већег дела трасе су били на растојању од нешто више од једне миље све до луке Грајфсвалд на крајњем североистоку Немачке.

Норвешка морнарица је брзо пронашла право место, у плитким водама Балтичког мора неколико миља од данског острва Борнхолм. Цевоводи су били на растојању нешто већем од једне миље док су се протезали дуж морског дна које је било дубоко само 260 стопа (80m). То је било у домету ронилаца, који би, радећи из норвешког миноловца класе Алта, ронили са мешавином кисеоника, азота и хелијума која циркулише из њихових боца, и поставили експлозивна пуњења Ц4 у на четири цевовода са бетонским заштитним покривачем. Био би то напоран, дуготрајан и опасан посао, али воде код Борнхолма су имале још једну предност: није било великих плимних струја, што би знатно отежало ронилачки задатак.

Након мало истраживања, Американци су били потпуно посвећени задатку.

У овом тренутку, опскурна група ратне морнарице из Панама Ситија за роњење на великим дубинама поново је ушла у игру. Школе за велике дубине у Панама Ситију, чији су полазници учествовали у Ајви Белсу, доживљавају се као непожељна учмала средина од стране елитних дипломаца Поморске академије у Анаполису који обично траже славу тако што ће бити распоређени у фоке, борбени пилоте или подморничаре. Ако неко мора да постане „црна ципела“ – то јест, члан мање пожељне команде површинских бродова – увек постоји барем дужност на разарачу, крстарици или амфибијском броду. Најмање гламурозно од свега је минско ратовање. Његови рониоци се никада не појављују у холивудским филмовима, нити на насловницама популарних часописа.

„Најбољи рониоци са квалификацијама за роњење на великим дубинама су компактна заједница, а само најбољи се регрутују за операцију и каже им се да буду спремни да буду позвани у ЦИА у Вашингтону“, рекао је извор.

Норвежани и Американци су имали локацију и оперативце, али је бринуло их је још нешто: свака необична подводна активност у водама код Борнхолма могла би привући пажњу шведске или данске морнарице, које би то могле пријавити.

Данска је такође била једна од првобитних потписница НАТО-а и била је позната у обавештајној заједници по својим посебним везама са Уједињеним Краљевством. Шведска је поднела захтев за чланство у НАТО-у и показала велико умеће у управљању својим подводним звучним и магнетним сензорским системима који су успешно пратили руске подморнице које би се повремено појављивале у удаљеним водама шведског архипелага и биле приморане да изађу на површину.

Норвежани су се придружили Американцима у инсистирању да се неки високи званичници Данске и Шведске морају упознати у општим цртама да са могућим ронилачким активностима у тој области. На тај начин би неко ко се налази на највишем положају могао да интервенише и да задржи извештај ван командног ланца и тако изолује операцију гасовод. „Оно што су рекли и оно што су знали намерно се разликовало“, рекао ми је извор. (Норвешка амбасада, замољена да прокоментарише ову причу, није одговорила.)

Норвежани су били кључни за решавање осталих препрека. Познато је да руска ратна морнарица поседује надзорну технологију која може да уочи и активира подводне мине. Америчке експлозивне направе су морале да буду камуфлиране тако да руском систему изгледају као део природне позадине – што је захтевало прилагођавање специфичном салинитету воде. Норвежани су имали решење.

Норвежани су имали решење и за кључно питање када би требало извршити операцију. Сваког јуна, током протекле 21 године, америчка Шеста флота, чији је водећи брод базиран у Гаети, у Италији, јужно од Рима, спонзорисала је велику вежбу НАТО-а у Балтичком мору у којој су учествовали бројни савезнички бродови широм региона. Актуелна вежба, одржана у јуну, биће позната под називом Балтичке операције 22 или БАЛТОПС 22. Норвежани су је предложили као идеалну за прикривање постављања мина.

Американци су обезбедили још један састојак који је од виталне важности: убедили су планере Шесте флоте да у програм додају вежбу истраживања и развоја. У вежби је, како је објавила ратна морнарица, учествовала Шеста флота у сарадњи са морнаричким „центрима за истраживање и ратовање“. Догађај на мору би се десио код обале острва Борнхолм и укључивао би НАТО-ве тимове ронилаца који постављају мине, док би супарнички тимови користили најновију подводну технологију да их пронађу и униште.

Била је то и корисна вежба и генијално заваравање. Момци из Панама Ситија би урадили своје, а експлозив Ц4 би био постављен до краја БАЛТОПС22, са прикљученим временским окидачем подешеним на 48 сати. Када дође до прве експлозије сви Американци и Норвежани ће одавно бити далеко.

Одбројавани су дани. „Сат је откуцавао, а ми смо се ближили извршењу мисије“, рекао је извор.

А онда: Вашингтон се предомислио. Бомбе би и даље требало да буду постављене током БАЛТОПС-а, али Бела кућа се забринула да би дводневни рок за њихову детонацију био сувише кратак у односу на крај вежбе и да би било очигледно да је Америка умешана.

Уместо тога, Бела кућа је имала нови захтев: „Могу ли момци на терену да смисле неки начин да гасоводе разнесу касније, по команди?“

Неки чланови тима за планирање били су љути и фрустрирани због председникове привидне неодлучности. Рониоци из Панама Ситија су више пута вежбали постављање експлозива Ц4 на цевоводе, као што би то чинили током БАЛТОПС-а, али је сада тим у Норвешкој морао да смисли начин како да Бајдену да оно што је желео – могућност да издаје наређење за успешно извршење у време по његовом избору.

Добити задатак да се у последњем тренутку изврши арбитрарна промена нешто је са чим је ЦИА навикла да се носи. Али то је такође обновило забринутост неких у погледу неопходности и законитости целе операције.

Председникова тајна наређења такође су евоцирала дилему ЦИА-е из времена рата у Вијетнаму, када је председник Џонсон, суочен са растућим расположењем против рата у Вијетнаму, наредио Агенцији да прекрши своју повељу — која јој је изричито забрањивала деловање унутар Америке — шпијунирањем вођа антиратног покрета да би утврдила да ли су под контролом комунистичке Русије.

Агенција је са крају прећутно сложила и током 1970-их постало је јасно колико далеко је била спремна да иде. Након скандала око Вотергејта, било је накнадних новинских открића о шпијунирању америчких држављана од стране Агенције, њеној умешаности у убиства страних лидера и подривању социјалистичке владе Салвадора Аљендеа.

Та открића су средином 1970-их довела до драматичног низа саслушања у Сенату, које је водио Френк Черч из Ајдаха, која су разјаснила да је Ричард Хелмс, тадашњи директор Агенције, признао да је имао дужност да уради оно што Председник је хтео, макар то значило и кршење закона.

У необјављеном сведочењу иза затворених врата, Хелмс је са жаљењем објаснио да „скоро да имате безгрешно зачеће када урадите нешто“ по тајном наређењу председника. „Без обзира да ли исправно то што би требало да га добијете, или је погрешно то што ћете га добити, [ЦИА] ради по правилима и темељним правилима која се разликују од било ког другог дела владе.“ Он је у суштини говорио сенаторима да је он, као шеф ЦИА-е, схватио да је радио за круну, а не за Устав.

Американци на раду у Норвешкој радили су истом динамиком и послушно су кренули да раде на новом проблему — како даљински детонирати експлозив Ц4 по Бајденовом наређењу. Био је то много захтевнији задатак него што су они у Вашингтону схватали. Није било начина да тим у Норвешкој зна када би председник могао да притисне дугме. Да ли ће то бити за неколико недеља, за више месеци или за пола године или дуже?

Причвршћен за цевоводе Ц4 би био детониран сонарном бовом коју би авион избацио одмах по издатом наређењу, али тај поступак је повлачио за собом и употребу најнапредније технологије за обраду сигнала. Пошто су постављени, прикачени на било који од четири цевовода уређаји за одложено активирање могу се случајно активирати сложеном мешавином позадинске буке океана из читавог Балтичког мора које обилује густим саобраћајем – са блиских и удаљених бродова, од подводног бушења, сеизмичких догађаја, таласа, па чак и морских створења. Да би се ово избегло, сонарна плутача, пошто се постави на своје место, емитовала би низ јединствених нискофреквентних тонских звукова – слично онима које емитује флаута или клавир – које би препознао уређај за мерење времена и, након унапред подешених сати одлагања, активирао експлозив. („Желите сигнал који је довољно снажан тако да ниједан други сигнал не би могао случајно да пошаље импулс који би детонирао експлозив“, рекао ми је др Теодор Постол, пензионисани професор науке, технологије и политике националне безбедности на МИТ-у. Постол, који је служио као научни саветник начелника поморских операција Пентагона, рекао је да се проблем са којим се група у Норвешкој суочава због Бајденовог одлагања тиче ризика: „Што је експлозив дуже у води, то је већи ризик да ће случајни сигнал активирати бомбе.")

Дана 26. септембра 2022. године, осматрачки авион П8 норвешке ратне морнарице извршио је наизглед рутински лет и испустио сонарну бову. Сигнал се проширио под водом, прво до Северног тока 2, а затим до Северног тока 1. Неколико сати касније, активиран је експлозив Ц4 велике снаге и три од четири цевовода су стављена ван функције. У року од неколико минута, могло се видети како се по површини воде шире клобуци метана који је остао у затвореним цевоводима и свет је сазнао да се догодило нешто неповратно.

ПОСЛЕДИЦЕ

Непосредно након бомбардовања гасовода, амерички медији су га третирали као нерешену мистерију. Русија је у више наврата помињана као вероватни кривац, што је подстакнуто прорачунатим цурењем информација из Беле куће – а да никада није утврђен јасан мотив за такав чин самосаботаже, осим обичне одмазде. Неколико месеци касније, када се испоставило да су руске власти смирено примале процене трошкова за поправку гасовода, „Њујорк Тајмс“ је описао ту вест описао као „компликоване теорије о томе ко стоји иза” напада. Ниједна од значајних америчких новина није обратила пажњу на раније претње гасоводима које су упутили Бајден и државна подсекретарка Нуланд.

Иако никада није било јасно зашто би Русија настојала да уништи свој уносни гасовод, још индикативније образложење за председников поступак стигло је од државног секретара Блинкена. Упитан прошлог септембра на конференцији за новинаре о последицама погоршања енергетске кризе у западној Европи, Блинкен је описао овај тренутак као потенцијално добар:

„Ово је огромна прилика да се једном заувек отклони зависност од руске енергије и да се тако Владимиру Путину одузме могућност употребе енергије као оружја и средства за унапређење његових империјалних планова. То је веома значајно и нуди огромну стратешку прилику у годинама које долазе, али у међувремену смо одлучни да учинимо све што је у нашој моћи да последице свега овога не сносе грађани наших земаља или, у том случају, широм света."

Недавно је Викторија Нуланд изразила задовољство због пропасти најновијег гасовода. Сведочећи крајем јануара на саслушању Сенатског комитета за спољне послове, рекла је сенатору Теду Крузу: „Као и ви, ја сам, и мислим да је и администрација веома задовољна сазнањем да је Северни ток 2 сада, како то ви волите да кажете, хрпа метала на дну мора.”

Извор је имао више уличарски поглед на Бајденову одлуку да саботира више од 1500 миља „Гаспромовог“ гасовода док се ближи зима. „Па“, рекао је, говорећи о председнику, „морам да признам да тип има муда. Рекао је да ће то урадити, и урадио је.“

Упитан зашто мисли да Руси нису одговорили, цинично је рекао: „Можда желе могућност да раде исте ствари које су радиле САД.“

„Била је то дивна прича са насловне стране“, наставио је. „Иза ње је била тајна операција која је разместила стручњаке на терен и опрему која је деловала на тајни сигнал.“

„Једина грешка је била одлука да то урадим.“