Ко води САД у рат?

Свет осећа растућу предаторску решеност Сједињених Држава за рат. У сред развоја украјинске кризе, Сједињене Државе и НАТО покушавају да ескалирају свој прокси рат са Русијом док настављају са јачањем опсаде и провоцирања Кине. Ако је било икакве сумње у погледу намере Вашингтона да зарати са Пекингом, сегмент о симулираним „ратним играма“ у недељној емисији „Ен-би-сија“ (NBC) „Мит д прес“ (Meet the Press) од 15. маја, требало би да развеје све такве мисли. Треба напоменути да „Центар за ново америчко столеће“ (ЦНАС), који је организовао ове „игре“, финансира читав низ америчких војних и технолошких компанија, укључујући „Фејсбук“ (Facebook), „Гугл“ (Google) и „Мајкрософт“ (Microsoft), „Тајпешко економско и културно представништво“ и „Отворено друштво“ Џорџа Сороша (George Soros). Ова симулација је јасно усклађена са другим ратним сигналима који долазе и од стране Конгреса и од стране Пентагона. 14. априла, двопартијска делегација законодаваца САД посетила је Тајван. Чарлс Ричард (Charles Richard), командант стратешке команде САД, 4. маја је у Конгресу изнео снажне аргументе за „нуклеарне претње“ које представљају Русија и Кина за Сједињене Државе, тврдећи да ће Кина у своју корист вероватно употребити нуклеарну силу. 5. маја, Јужна Кореја је објавила да се придружила организацији сајбер одбране под окриљем НАТО док су истовремено Јужна Кореја и Јапан били позвани да присуствују самиту НАТО у Мадриду, што сугерише могућност настанка азијске гране НАТО.

Суочени са агресивношћу и ратоборношћу Бајденове администрације у спољним пословима, не можемо а да се не запитамо: међу владајућом класом САД, ко заговара рат? Да ли још увек у земљи постоји механизам којим би се зауздала таква ратоборност?

Овај чланак долази до три закључка: прво, у Бајденовој администрацији, две елитне групе које се баве спољном политиком које су некада биле супротстављене, либерални јастребови и неоконзервативци, стратешки су се спојили, формирајући најважнији спољно-политички консензус унутар елитног ешалона од 1948. године и подижући ратну политику земље на нови ниво; друго, с обзиром на дугорочне интересе, крупна буржоазија у Сједињеним Државама постигла је консензус да је Кина стратешки ривал и утемељила је чврсту подршку за своју спољну политику; и треће, захваљујући намери Устава САД, ширење екстремно десничарских снага и потпуна монетизација избора, такозване демократске институције устава и противтежа (checks and balances; свака грана власти има моћ да ограничи или да проверава друге две, што ствара равнотежу између три одвојене гране власти у држави, прим. прев.) потпуно су неспособне да обуздају ширење ратоборне политике.

Спајање ратоборних спољнополитичких елита

У ране представнике либералних јастребова САД спадали су председници из Демократске странке попут Харија Трумана (Harry Truman), Џона Ф. Кенедија (John F. Kennedy) и Линдона Џонсона (Lyndon Johnson), чији идеолошки корени – либерални интервенционизам – може се пратити до идеје Вудроа Вилсона (Woodrow Wilson) да би Америка требало да иступи на светску сцену борећи се за демократију. Инвазија на Вијетнам је била вођена овом идеологијом.

Након пораза у Вијетнаму, Демократска странка је привремено редуковала позиве за интервенцију као део своје спољне политике. Демократски сенатор Хенри „Скуп“ Џексон (Henry “Scoop” Jackson) (у то време такође познат као „Сенатор из ‚Боинга‘“ (Boeing)), либерални јастреб, заједно са другим антикомунистима који су подржавали међународну интервенцију, помогао је у активирању групе неоконзервативаца. Неоконзервативци су подржавали републиканца Роналда Регана (Ronald Reagan) током позних 1970-их због његове посвећености да се супротстави совјетском „експанзионизму“.

Са растакањем Совјетског Савеза 1991. и успоном унилатерализма САД, неоконзервативци су ушли у главни ток спољне политике САД са својим идејним вођом, Полом Волфовицем (Paul Wolfowitz), који је некада био помоћник Хенрија Џексона (Henry Jackson). 1992. године, свега неколико месеци након дезинтеграције Совјетског Савеза, тадашњи подсекретар за одбрамбене мере Волфовиц увео је свој Смернице за мере обране, које су отворено заговарале стварање сталне једнополарне позиције Сједињених Држава путем ширења војне моћи САД у сферу утицаја бившег Совјетског Савеза и дуж читавог његовог обода, са циљем спречавања поновног појављивања Русије као велике силе. Једнополарна „велика стратегија“ на челу са САД, кроз пројекцију војне силе, служила је као водич за спољну политику Џорџа Х. В. Буша (George H.W. Bush) и његовог сина Џорџа В. Буша (George W. Bush), заједно са Билом Клинтоном (Bill Clinton) и Бараком Обамом (Barak Obama). Први рат у Заливу је омогућен, великим делом, захваљујући совјетској слабости. То је уследило након што су САД/НАТО раскомадали Југославију. Након 11. септембра, спољном политиком администрације Буша млађег потпуно су доминирали неоконзервативци, укључујући потпредседника Дика Чејнија (Dick Cheney) и секретара одбране Доналда Рамсфелда (Donald Rumsfeld).

Иако су и једни и други заговарали војне интервенције у иностранству, постојале су две историјске разлике између либералних јастребова и неоконзервативаца. Прво, либерални јастребови су веровали да би Сједињене Државе требало да утичу на УН и друге међународне институције ради спровођења војних интервенција, док су неоконзервативци намеравали да игноришу мултилатералне институције. Друго, либерални јастребови су тражили војну интервенцију заједно са Западним савезницима предвођеним САД, док се неоконзервативци нису плашили да спроведу унилатералне војне операције и да прекрше било шта што подсећа на међународно право. Као што је рекао харвардски историчар Најл Фергусон (Niall Ferguson), неоконзервативци су радо прихватали титулу „америчке империје“ и били спремни да једнострано одлуче да као суверен једине империје на свету подвргну војној интервенцији било коју земљу.

Уобичајена је заблуда да су две странке САД изразито различите у погледу спољнополитичке стратегије. На површини је тачно да је од 2000. до 2016. године, Фондације Херитиџ (Heritage Foundation) била главно упориште неоконзервативаца који су нагињали ка републиканској политици, док су тинк-тенкови попут Институције Брукингс и касније основаног Си-ен-еј-еса су били дом више продемократски оријентисаних либералних јастребова. Има чланова обе партије у оба тинк-тенка чије разлике су усредсређене на предлоге одређених мера, а не на страначку припадност. У стварности, иза Беле куће и Конгреса, мрежа за планирање мера непрофитних фондација, универзитета, тинк-тенкова, група за истраживање мера и друге институције које су уобличавале „агенде“ корпорација и капиталиста у предлоге мера и извештаје.

Још једна уобичајена заблуда је да ће „прогресивна“ страна либерализма уравнотежити друштвени развој, обезбедити међународну помоћ и ограничити војну потрошњу. Неолиберализам, ипак, који је започет средином 1970-их, је заснован на подређивању државе тржишним силама и штедњи у социјалној потрошњи, попут здравства, помоћ у храни и образовање. И републиканци и демократе следе тај принцип. Неолиберализам подстиче неограничену војну потрошњу. Бајденов последњи буџет укључује годишњи пораст од 4% за војне трошкове. Током пандемије ковида 19, влада САД је обезбедила подстицај од 5 билиона долара, 1,7 билиона долара који су директно отишли у џепове великих корпорација. Посебно је безочно то што је неолиберализам озбиљно погоршао квалитет живота народа на глобалном југу. Он је одвукао земље у развоју у дужничке замке и принудио их је на бескрајно отплаћивање дугова Међународном монетарном фонду и Светској банци.

У пољу спољне политике, најутицајнији тинк-тенк од Другог светског рата је Савет за спољне односе (Council on Foreign Relations) (ССО). Овај тинк-тенк прима донације из разних извора, а његовом садашњем одбору су и Ричард Хас (Richard Haass), главни саветник Буша старијег за Блиски исток, и Ештон Картер (Ashton Carter), Обамин секретар одбране. Немачки магазин „Шпигл“ (Der Spiegel) је описао ССО као „најутицајнију приватну институцију у Сједињеним Државама и Западном свету“ и „централни политбиро капитализма“. Ричард Харвуд (Richard Harwood), виши уредник и истраживач у „Вашингтон Посту“ (Washington Post), назвао је савет и његове чланове „нечим што што је замало па америчко владајуће тело“.

Без обзира на то ког кандидата које партије они подржавају на изборима, ова дуговечна сарадничка мрежа је одржала стабилност спољне политике. Овај поглед на свет америчке надмоћи који пориче учешће других земаља у међународне односе потиче од Монроове (Monroe) доктрине из 1823. године, која је прогласила доминацију САД над читавом западном хемисфером; тек је данашња спољнополитичка елита САД применила ову доктрину на читав свет уместо само на америчке континенте. Међустраначка синергија и мењање странака су уобичајени за ову групу твораца спољне политике, и они су блиско повезани са владајућом капиталиситчком класом, као и са дубоком државом (обавештајним службама заједно са војском) која контролише спољну политику САД.

Процес формирања политике/мера, из књиге „Ко влада Америком“, Вилијама Домхофа (William Domhoff)

Пре 2008. године, главни стратешки циљ неоконзервативаца, који су се окупили у Републиканској странци, био је дезинтеграција и денуклеаризација Русије. Око 2008. године, ипак, снаге политичке елите САД су почеле да схватају да је економски успон Кине био незадржив и да њене будуће вође неће бити следећи Горбачови и Јељцини. Од тог времена па надаље неоконзервативци су посматрали Кину потпуно из перспективе сукобљавања и обуздавања. Истовремено, неки либерални јастребови који су наклоњени Демократској странци су основали ЦНАС, а Хилари Клинтон (Hillary Clinton), типичан либерални јастреб и тадашња државна секретарка, предводила је развој и спровођење стратегије „Заокрет ка Азији“, којој су заправо аплаудирали неоконзервативци који су тада још увек били у републиканском табору. Макс Бут (Max Boot) је то поздравио као „снажан глас“. Ипак, стратегија ширења НАТО на Украјину и сукобљавање са Русијом остаје приоритет неоконзервативцима и либералним јастребовима. У погледу стратешких приоритета, они се не слажу са „реалистима“ који предлажу détente са Русијом да би ојачали сучељавање са Кином.

Трампова победа 2016. године створила је краће турбуленције у консензусу ССО. Као што је написао Белами Фостер (Bellamy Foster) у књизи „Трамп у Белој кући: трагедија и фарса“, Трамп је дошао на власт делом кроз мобилизацију неофашистичког покрета који је утемељен у белачкој нижој средњој класи. Само мали број људи из елите крупног капитала га је иницијално подржао, укључујући и Дика Јуелајна (Dick Uihlein), власника шпедитерског гиганта „Јулајн“ (Uline), Бернија Маркуса (Bernie Marcus), оснивача трговине грађевинског материјала „Хом Депо“ (Home Depot), Роберта Мерсера (Robert Mercer), инвеститора у крајње десничарску медијску кућу „Брајтбарт Њуз Нетворк“ (Breitbart News Network), и банкара Тимотија Мелона (Timothy Mellon) између осталих. Трампове склоности ка сужавању ангажмана у глобалним пословима – посебно повлачење војске из Сирије и Авганистана, и дипломатски контакт са Северном Корејом – задовољиле су краткорочне интересе ниже и средње буржоазије и добиле подршку спољнополитичких реалиста укључујући Хенрија Кисинџера (Henry Kissinger) али су узнемириле неоконзервативце. Група елитних неоконзервативаца је одиграла главну улогу у кампањи против Трампа, са неких 300 званичника који су подржавали Бушову администрацију који су се вратили у демократски табор на изборима из 2020. године. Макс Бут, велики баја међу неоконзервативцима, тако је постао идејни вођа за спољну политику у Бајденовој администрацији. 2003. године, Бут је написао: „С обзиром на историјски багаж који носи ‚империјализам‘, нема потребе да влада САД усваја тај појам. Али она би дефинитивно требало да усвоји праксу.“

Са крајем Трампове сметње, ССО се вратио у нормалу, и неоконзервативци и либерални јастребови у Бајденовој администрацији су потпуно усклађени по питању стратешке оријентације. Почевши од 11. септембра и посебно након кризе са другоразредним хипотекама, свест о незаустављивом успону Кине је зближила те две групе; али последњих година, они су уједињени у погледу неких кључних питања спољне политике, а то јединство није виђено деценијама. Теорија међународних послова са којом се слажу може бити сажета на следећи начин: Сједињене Државе би требало активно да интервенишу у политику других земаља, да уклањају непожељне режиме, да уложе сав напор зарад промоције „слободе и демократије“, да свим средствима осигурају њихову глобалну хегемонију, и да се строго казне оне државе које доведу у питање Западне вредности и војну хегемонију – са Русијом и Кином као примарним метама. Прошлог маја, државни секретар Блинкен (Blinken) је позвао на дефинисање нејасног „међународног поретка заснованог на правилима“ (овај појам се односи на међународне и безбедносне организације којима доминирају САД а не на шире институције које су засноване на УН), што сугерише да су либерални јастребови сада званично напустили претварање да следе УН или друге међународне мултилатералне организације – сем ако не следе правила САД.

2019. године, пуно објављивани неоконзервативац Роберт Кејган је написао чланак заједно са либералним јастребом Ентонијем Блинкеном (Anthony Blinken) (замеником државног секретара у Обаминој администрацији), у коме захтевају од Сједињених Држава да напусте Трампову политику Америка на првом месту (America First). Они су позвали на обуздавање (опсаду и слабљење) Русије и Кине и предложио политику „превентивне дипломатије и одвраћања“ против „непријатеља Америке“ – то јест, да се „пошаљу момци и тенкови било где“. Случајно, жена Роберта Кејгана, Викторија Нуланд (Victoria Nuland), служила је као помоћник државног секретара за европске и азијске послове у Обаминој администрацији. Добро је познато да је она одиграла кључну улогу у организовању и подржавању обојене револуције / пуча из 2014. године у Украјини. Она тренутно служи као државни подсекретар за политичке послове у Бајденовој администрацији, што је трећа највиша позиција у стејт департменту, поред секретара Блинкена и заменика секретара Шермана (Sherman). Она је такође човек од поверења и духовни наследник Медлин Олбрајт (Madeleine Albright), недавно преминуле лидерке либералних јастребова. Особље ЦНАС-а је испреплетено са оним тинк-тенковима НАТО-а „Центар за стратегију и сигурност Сноукрофт“ (Snowcroft) (Атлански савет). Метју Крониг (Matthew Kroenig), његов заменик директора, недавно је заступао мишљење у корист разматрања превентивне употребе „тактичког“ нуклеарног оружја од стране САД. Од ове мале котерије трговаца смрти, лако можете уочити дубоку интеграцију две елитне спољнополитичке групе као и правих покретача украјинске кризе.

Конкретна еволуција украјинске кризе открива тактике које је усвојила ова ратоборна елитна клика: да се ојача вођство САД над НАТО, употреба НАТО (а не УН) као примарног механизма за интервенције у иностранству, да је одбије признање „непријатељевог“ права на суверенитет и сигурност над осетљивим регионима, самим тим провоцирајући га на рат, да чак планира употребу тактичког нуклеарног оружја и вођење „ограниченог нуклеарног рата“ у или око територије непријатеља, и да наметне принудне мере и искомбинује економске санкције, финансијске, информационе, пропагандистичке и културне мере, обојену револуцију, сајбер-ратовање, правно ратовање и друге тактике хибридног ратовања кроз процес да би ослабили или подрили режим непријатеља. Ако у Украјини буду остварени пожељни резултати, иста стратегија ће несумњиво бити поновљена на западном Пацифику.

Стратешко сврставање не значи да политичке елите нису подељене по другим, мање важним питањима, попут климатских промена. Чак и по том питању, ипак, као што смо претходно видели, Сједињене Државе захтевају да Европа прекине да увози природни гас из Русије, а Џон Кери (John Kerry), председников изасланик за климу, је неодређен према потенцијално негативним утицајима таквог потеза по животну средину – делимично зато што Сједињене Државе желе да замене продају руског гаса у Европи својим. Сукоби и контрадикције унутар Сједињених Држава остају неразрешене и крећу се у опасном смеру.

Последњих година, неколико међународних прогресиваца је покренуло кампање да би исказали своју забринутост због агресивне стратегије САД у иностранству. Њихова употреба појма „нови хладни рат“, ипак, потцењује изопаченост неких аспеката садашње спољне политике САД. Историјски гледано, хладни рат са Совјетским Савезом је следио одређена правила и профите: Сједињене Државе су користиле разна политичка и економска средства за вршење притиска и настојале су да подрију совјетску државу али нису покушавале да промене националне границе нуклеарних супарника. Две стране су признале једна другој постојеће сфере интереса и безбедносне потребе. Сада „Вол Стрит Џорнал“ (Wall Street Journal) отворено објављује да би Сједињене Државе требало да покажу своју способност да победе у нуклеарном рату, пошто елита ССО тврди да Украјина и Тајван морају бити заштићени пошто су то стратешка војна места унутар Западног војног периметра. Чак је и хладноратовски лидер Кисинџер (Kissinger) изразио забринутост и противљење текућој спољној политици САД, тврдећи да би исправна стратегија требало да буде поделити Кину и Русију, и испровоцирати Русију против Кине, и да директан рат са две земље са нуклеарним оружјем би имао опасне последице. Кенан (Kennan) и Макнамара (McNamara) би се сложили са Кисинџером, да су још увек живи. Стара генерација хладноратовских лидера је увела, и нико их више и онако не слуша.

Америчка буржоазија подржава припреме за рат против Кине

С једне стране, захваљујући формирању глобалних ланаца снабдевања, америчке и европске прерађивачке индустрије се у великој мери ослањају на увоз из Кине, и Бајден мора да се носи са захтевима за царинске олакшице због трговинског рата да би смањио огромни притисак инфлације у Сједињеним Државама. Са друге стране, сама Кина не покреће економско одвајање, али се суочава са притиском трговинског рата и технолошког рата и форсира „велику унутрашњу циркулацију“. Од пандемије, дошло је до безначајног фазног пораста робне размене између Кине и САД.

Мора се напоменути, ипак, да долази до промене у основној логици односа Кине и САД: буржоазија САД учвршћује свој савез против Кине и подршку ратоборној стратегији дипломатске елите. Ова ситуација проистиче како из реалних тако и из идеолошких чинилаца. Цифре БДП-а САД и Запада очито маскирају допринос рада у фабрикама глобалног југа. „Еплова“ (Apple) високо профитабилна продаја у Сједињеним Државама појављује се у бројкама америчког БДП али прави извор њихових високих приноса је вишак створен изузетно ефикасном и јефтином квалитетном производном радном снагом у Шенжену, Чонгкингу и другим градовима „Фоксконових“ (Foxcon) фабрика. Кина има изузетно сложену индустријску, логистичку и друштвену инфраструктуру која чини око 28,7% светске индустријске производње. Ми не живимо у ери великих фабрика и слабо плаћених неквалификованих радника. Премештање читавог ланца снабдевања из Кине за Индију или Мексико би био процес који би потрајао деценијама и не може бити заснован само на ниским зарадама.

Продаја неколицине сектора економије САД много зависи од локалног кинеског тржишта, док су амерички произвођачи чипова изузетак. Ни „Боинг“ (Boeing), ни „Катерпилар“ (Caterpillar), „Џенерал моторс“ (General Motors), „Старбакс“ (Starbucks), „Најки“ (Nike), „Форд“ (Ford), ни „Епл“ са 17% немају више од 25% прихода из Кине. На „Дизнијевом“ (Disney) веб-касту поводом кварталног објављивања финансијских резултата (earnings call) из маја ове године, извршни директор Боб Чапек (Bob Chapek), изразио је увереност у успех чак и без кинеског тржишта. Укупни приход приход првих 500 компанија према кредитном рејтингу агенције „Ес-енд-пи“ (S&P) износи 14 билиона долара. Не више од 5% тога је повезано са продајама оствареним унутар Кине. Мало је вероватно да ће се извршни директори САД противити спољнополитичком усмерењу САД тако што ће им се понудити нејасно краткотрајно повећање приступа растућем унутрашњем тржишту Кине. Додатни доказ овога се може видети у неколико кључних индустрија.

Први је духу времена, техно/интернет индустрији. Међу 10 најбогатијих Американаца, једини аутсајдер техно/интернет индустрије је Илон Маск (Elon Musk) чији први ћуп са златом је, ипак, дошао од интернет индустрије. У поређењу са списком 20 најбогатијих Американаца од пре више година, нестали су они из традиционалне производње, банкарства и нафтне индустрије. Већина техно елите има јаке антикинеске импулсе. „Гугл“, „Амазон“ и „Фејсбук“ буквално немају никакво тржиште у Кини. „Епл“ и „Мајкрософт“ се на сличан начин суочавају са растућим потешкоћама. „Хуавеијев“ (Huawei) удео у тржишту је некада превазилазио онај „ајфона“ (iPhone) у Кини, само да би био престигнут захваљујући забрани за увоз чипова. Недавно смо чули од одређених извора да кинеска влада свеобухватно усваја домаћу верзију „Линукса“ (Linux) и системе канцеларијске продуктивности (у софтверску категорију „Office Productivity“ спадају алати широког спектра намене који су корисни за опште канцеларијске активности: имејл, креирање докумената, уређивање медија и управљање садржајем, прим. прев.) да би заменили „Мајкрософтов“ (Microsoft) „Виндоуз“ (Windows) и „Офис“ (Office). Традиционалне ИТ компаније попут „Ај-би-ема“ (IBM) и „Оракла“ (Oracle) дуго су биле маргинализоване таласом „де-Ај-о-и-фикације“ (de-IOE) који предводи „Алибаба“ (Alibaba), чији циљ је замена „Ај-би-емових“ сервера, „Ораклових“ база података и И-ем-сијевих (Dell EMC) уређаја за складиштење података домаћим и решењима отвореног кода (open-source). Амерички технолошки гиганти жуде за променом политичког система у Кини – чак иако је за то потребан рат – да би отворили врата кинеског тржишта. Ерик Шмит (Eric Schmidt), бивши извршни председник „Гугла“, предводио је успостављање Јединице за иновације у области одбране (Defense Innovation Unit, DIU), и Националне безбедносне комисије за вештачку интелигенцију (National Security Commission on Artificial Intelligence, NSCAI). Његова константна промоција теорије о „кинеској претњи“ одражава преовлађујуће мишљење у технолошкој заједници САД. У последње две године ратовања јавним мнењем око пандемије, Хонг Конга и Синђана, и „Твитер“ и „Фејсбук“ су играли улогу у гушењу објективног извештавања чињеница и активно учествовали у демонизовању Кине.

Производња САД остаје зависна од кинеског производног капацитета. Доследно инвестирање и технолошке иновације у производњу САД су практично напуштене годинама уназад и упркос Обаминим и Трамповим позивима да се „производња у суседству“ врати у Америку, мало тога је постигнуто. „Теслина“ мега-фабрика у Шангају је можда била једина инвестиција САД последњих година у производњу у Кини која је вредна помена; али Илон Маск је добијао многе пројекте државне набавке кроз „СпејсЕкс“ (SpaceX) чији сателит „Старлинк“ (Starlink) је критиковала Кина због изузетне неодговорности када је прошле године променом његове орбите два пута дошао близу кинеске свемирске станице. Кинески дневни лист „Ћиефангћинбао“ (Дневник Народно ослободилачке армије) рекао је да је његова брутална експанзија показала знак милитаризовања употребе сателита. „Старлинкова“ услуга у Украјини је доказ тога. Мало је вероватно да ће недавна Маскова аквизиција платформе за друштвено умрежавање „Твитер“ (Twitter), променити дуготрајну контролу над „Твитеровим“ наративима против Кине и Русије.

Индустрија финансијских услуга САД је очекивала од тржишта капитала Кине да се додатно отворе за њу, али у својим најслађим сновима они се надају да ће Кина имати транзицију режима и кренути право пут неолиберализма. Сорошев антикинески став је добро познат. Прошлог новембра, Џејми Дајмон (Jamie Dimon), извршни директор „Џеј-пи Морган Чејса“ (JP Morgan Chase), изјавио је да ће „‘Џеј-пи Морган Чејс‘ надживети кинеску комунистичку партију“ (премда се касније извинио и рекао да се само шалио) и имплицирао да ће Кина претрпети жесток војни удар уколико покуша да поврати Тајван. Тржишта капитала Кине не напредују у смеру који се свиђа Волстриту, што је кинеска влада показала јачањем контрола над неуређеним ширењем капитала и низом кинеских акција које су уклоњене са берзе САД. На годишњем састанку „Беркшир Хатавеја“ (Berkshire Hathaway) који је одржан у мају, Чарли Мангер (Charlie Munger), потпредседник компаније, изјавио је да у Кину вреди инвестирати. Али имајте на уму да је премиса ове изјаве то што је кинеска влада „тоталитарни режим“ који „крши људска права“ и да је једино вредна додатног ризика зато што се у Кини могу купити бољи послови по мањој цени .

Није ново да су малопродајне и потрошачке индустрије САД под притиском кинеске производње и кинеских брендова. Прошлог марта, „Најки“ и друге компаније су бојкотовале синђански памук на темељу лажи о „принудном раду“, да би у мају објавили наводно расистичку рекламу у Кини, што је довело до додатног губитка тржишног удела, пошто их је надмашио кинески бренд „Анта“. Пандемија ковида-19 је довела до значајног прекида везе између индустрија културе и забаве те две земље, да би у 2021. години на домаће филмове отпало 85% зараде од продатих карата на кинеским благајнама. „Марвелови“ филмови о суперхеројима, који су некада били популарни међу кинеским посетиоцима биоскопа, нису успели да уђу на кинеско тржиште због идеолошких разлога, остваривши нулту зараду у Кини 2021. године и не очекује се да ће нови филм „Доктор Стрејнџ“ (Doctor Strange), који поново има антикинеске сцене, бити приказан у Кини. Ови случајеви указују на компромисе компанија између комерцијалних интереса и идеологије.

Наравно, злогласни „војно индустријски комплекс“ САД је увек имао јединствену улогу „посебног случаја“ као врхунца стратешког економског, политичког и војног сектора за империјализам. Главних шест војних уговарача на свету су „Локид Мартин“ (Lockheed Martin), „Боинг“, „Рејтион технолоџис“ (Raytheon Technologies), „Би-еј-и системс“ (BAE Systems), „Нортроп Груман“ (Northrop Grumman) и „Џенерал дајнемикс“ (General Dynamics) са укупном продајом од преко 160 милијарди долара годишње. Нове у реду за такмичење су технолошке компаније попут „Амазона“, „Мајкрософта“, „Гугла“, „Оракла“, „Ај-би-ема“ и „Палантира“ (Palantir) (ког је основао екстремиста Питер Тил (Peter Thiel)). Ова група је награђена уговорима од којих неки достижу и до десет милијарди долара. Технолошка индустрија је постала главни део војне индустрије, игра главну стратешку улогу у огромној обавештајној империји САД која прикупља све податке, налази се у центру хегемоније меке моћи САД над медијима и друштвеним медијима и осигурава тоталну дигиталну доминацију над већим делом глобалног југа. Као таква, постала је имуна од правог регулисања или претњи демонополизацијом.

Порив САД за војном надмоћи води до разуздане потрошње у области наоружања, силиконских чипова, напредних комуникација (укључујући сателитско сајбер ратовање) и биотехнологије. Буџет владе САД за фискалну 2023. годину званично ће издвојити 813 милијарди долара на војску (велики део војне потрошње је сакривен у другим деловима укупног буџета) и Пентагон тврди да ће му требати барем 7,3 билиона долара у издвајањима током наредних 10 година.

Приватизација државе под неолиберализмом је током последњих 30 година довела до појаве нових својстава. Држава је постала последично средство док су високи владини званичници укључујући конгресмене, сенаторе, саветнике из области доношења мера и безбедности, кабинетски службеници, пуковници, генерали и председници из обе странке постали мултимилионери и више од тога, путем добро описаних „ротирајућих врата“ са приватним сектором. Њихов статус инсајдерске владе допушта им да осигурају да једном када се фраза „национална безбедност“ уведе на било који састанак славина за личну и корпоративну похлепу и радикалну војну експанзију се одврће још више.

Под овим новим преовлађујућим обликом корупције „првог света“, прописане су законске исплате након напуштања јавне функције. То је „легално“ подмићивање неизмиреним обавезама у облику плате као плаћених запосленика, или хонорара за чланове одбора и саветнике истих фирми којима су претходно доделили и надгледали уговоре.

Бил Клинтон је имао дуг од преко милион долара када напустио Белу кућу, али он и Хилари сада вреде 120 милиона долара. Са шокантном некажњивошћу, 85 од 154 људи који раде за приватних интерес који су се састали или су имали заказане телефонске разговоре са Хилари Клинтон док је била на челу Стејт Департмента донирало је 156 милиона долара добротворном програму њене породице, који је касније осрамоћен и распуштен.

Садашњи секретар одбране (што је наводно „цивилна“ функција), Лојд Остин (Lloyd Austin), претходно је био у управном одбору директора војно-индустријских компанија попут „Јунајтед технолоџис“ (United Technologies) и „Рејтион технолоџис“ где је зарадио већи део своје нето вредности у износу од 7 милиона долара НАКОН што се „пензионисао“ као генерал са четири звездице.

Пензионисани генерал и бивши Трампов секретар одбране и бивши члан одбора ЦНАС, Џејмс „Бесни пас“ Матис (James “Mad Dog” Mattis), имао је 2008. године нето вредност 7 милиона долара, пет година након што се 2013. године „пензионисао“ из војске. То је зарађено значајним хонорарима од широког списка војних уговарача и укључује 600.000 до 1,25 милиона долара у деоницама и опцијама у главном одбрамбеном уговарачу „Џенерал дајнемикс“.

Између 2009. и 2011. године, преко 70% (76 од 108) главних генерала је радило за војне уговараче након „пензионисања“. Генерали такође могу двапут да омасте брк тако што ће истовремено добијати хонораре од Пентагона и хонораре од приватних војних уговарача. Извештај о „Новчаним падобранима“ (Brass Parachute) је утврдио да је само у 2016. години, међу официрима који су пролазили кроз ротирајућа врата било 25 генерала, 9 адмирала, 43 генерал-пуковника и 23 вице-адмирала.

„Рејтион“, „Џенерал моторс“, „Боинг“ и друге војно-индустријске фирме и њихови инвеститотри, „Мацушима капитал“ (Matsushima Capital), значајни су финансијери ЦНАС и „ВестЕгзек консалтинга“ (WestExec Consulting) – државни секретар Блинкен, директор Националне обавештајне службе Хејнс (Haynes), заменик директора ЦИА Коен (Cohen), помоћник секретара одбране Рантер (Ratner) и други сви су служили у „ВестЕгзеку“.

Људи из Бајденове администрације који су радили за „ВестЕгзек“

Још једна нова карактеристика је успон приватних војних уговарача (ПВК) у власништву приватног инвестиционог капитала (Private Equity). Око половине војних снага САД у Ираку и Авганистану заправо су били упошљени од стране ПВК. Ерик Принс (Erik Prince), оснивач „Блеквотера“ (Blackwater), променио је име компаније у „Егзи сервисис“ (Xe Services) и продао је 2010. године двама фирмама приватног инвестиционог капитала за 200 милиона долара. Ти инвеститори приватног капитала су преименовали фирму у „АКАДЕМИ“ (ACADEMI), купили два „Блеквотерова“ конкурента, „Трипл канопи“ (Triple Canopy) и „Олив груп“ (Olive Group), а затим продали сва три ПВК 2016. године највећој фирми приватног инвестиционог капитала на свету, „Аполо“, за процењених 1 милијарду долара.

Злоупотреба службеног положаја (self-dealing), самоперпетуација војно индустријског комплекса, сачињеног од војних уговарача (у које сада спадају техно индустрија и приватни инвестициони капитал) заједно са политичарима и генералима, буквално предводи јуриш у корист огромног ширења војног капацитета САД и сви сада користе Кину као и Русију као свој изговор. Многи из ове групе су починили ратне злочине у Ираку, Сирији, Либији и другде.

Неколицина утицајних појединачних капиталиста у Сједињеним Државама су спремни да отворено кажу не хорском појању „Кина је наш непријатељ“. Човек ретко наилази на јавно изражено неслагање или позиве на суздржаност у оп-ед одељцима „Њујорк Тајмса“ (New York Times) или „Волстриг Џорнала“ (Wall Street Journal). Мајкл Блумберг (Michael Bloomberg), који је критикован пре неколико година зато што је мекан према Кини, сада не упућује никакве позиве на суздржаност од ратне хистерије. Уместо тога, он је у фебруару номинован да председава Одбором за одбрамбене иновације (Defense Innovation Board). Реј Далио (Ray Dalio), оснивач „Бриџвотер асосиејтса“ (Bridgewater Associates), пошто је био оптимистичан у погледу економске перспективе Кине, увек је сматран за идеолошког неподобника и култисту. Мекинзи (McKinsey) је фаворизовао више економских трансакција са Кином и критикован је од стране „Њујорк Тајмса“ због „помагања уздизања статуса ауторитарних влада“. Сада је Мекинзијев утицај у пословним круговима САД у великој мери ослабио.

Још озбиљније, горњи ешалон америчке буржоаске елите дуго је био утицајнији него што је то „индустријска елита“ икада била. На пример, Мајкл Блумберг, чија вредност се процењује да је досегла 83 милијарде долара и који поседује 88% компаније за пружање информационих услуга „Блумберг“, такође је током година направио значајне инвестиције на берзи. Данашњи милијардери од Ерика Шмита (Eric Smidt) до Чарлса Коха (Charles Koch), Џорџа Сороша и Илона Маска, диверзификују своје инвестиције широм индустрија и финансирају тинк-тенкове и групе за планирање мера до невладиних фондација, омогућавајући им да превазиђу ограничења краткорочних економских интереса и да виде крупнију слику спољне политике, насупрот старим милионерима који су, у прошлости, били фокусирани само на једну индустрију. Буржоазија са заједничком свешћу би очекивала дугорочни вишак приноса од потпуно либерализованог кинеског тржишта након рушења кинеске државе, што је већи мотив овим милијардерима да буду спремни да истрпе привремене губитке у неким областима као резултат обуздавања Кине.

КСО, који се приказује као неко ко „управља владом САД иза сцене“, на нивоу оснивача има корпоративне чланове укључујући компаније у енергетском („Шеврон“ (Chevron), „ЕгзонМобил“ (ExxonMobil), „Хес“ (Hess), „Телуриан (Tellurian)), финансијском („Мерил Линч“ (Merrill Lynch), „Сити“ (Citi), „Голдман Сакс“ (Goldman Sachs), „Џеј-пи Морган“, „Морган Стенли“ (Morgan Stanley), „Блекстон“ (Blackstone)), ИТ („Аксенчр“ (Accenture), „Епл“, „Еј-ти-енд-ти“ (AT&T), „Циско“ (Cisco)), интернет („Гугл“, „Мета“ (Meta)), између осталих сектора. У истраживачком извештају који је објављен у јануару, КСО је предложио „јачање америчко-јапанске координације као одговор на тајванско питање“. Ови предлози мера припреме за рат и обуздавања Кине одражавају дугорочна стратешка настојања буржоаске елите, у које спадају ревизори, деоничари и кључни рачуни чланова КСО.

Међу елитом више средње класе, постоји мала група екстремно десних либералних изолациониста, који су углавном интелектуалци и које представља институт „Кејто“ (Cato). Они гласно иступају против Система федералних резерви САД и војне експанзије и они су против улоге Сједињених Држава у Украјини. Али ова група је маргинализована у арени међународне политике и нема пуно утицаја.

Маркс (Marx) је једном приметио да су капиталисти одувек били „дружина зараћене браће“. Ова дружина одржава савремену државу која има велико стално тело наоружаних мушкараца и жена, обавештајне функционере и шпијуне. 2015. године у Сједињеним Државама је било 4,3 милиона службеника са сигурносном дозволом. У савезу са војно-индустријко-дигиталним монополским комплексом, они могу да врше велику моћ без потребе да излазе на изборе. То је америчка верзија дубоке државе чија се импозантна моћ може видети у чињеници да су Трамп и његови ортаци постали дисфункционални и неспособни да спроведу своју спољну политику убрзо након његовог ступања на дужност.

Успон екстремне деснице и лажна природа устава и противтежа (Checks and Balances) у политичком систему САД

Под владајућом буржоаском елитом, непријатељска настројеност средњих класа САД против Кне има дубоке расистичке корене. Четири Трампове године на функцији сведочиле су уједињеној коалицији популизма и десничарског покрета белачке надмоћи који себе назива „Алт рајт“ (алтернативна десница, прим. прев.). Њихов гласноговорник, Стивен Бенон (Stephen Bannon), бивши директор расистичког сајта „Брајтбарт Њуз“ (Breitbart News), очекивано је један од најактивнијих учесника антикинеске кампање у Сједињеним Државама. Њихова база подршке долази од ниже средње класе: углавном белаца чији годишњи приход по домаћинству износи око 75.000 долара. Они углавном долазе из малих градова или руралних области, управљају малим предузећима, или имају професионалне послове и чине четвртину становништва земље. Док Бенон и чак сам Трамп воле да се хвале подршком који добијају од „белачке радничке класе“, у ствари њихова главна база подршке долази из ниже средње а не из радничке класе.

Републиканска странка је имала користи на изборима захваљујући стварању овог неофашистичког изборног блока. Они воле крупне капиталисте и жеља им је да једног дана буду један од њих; они мрзе елитистичке политичке и културне лидере зато што им блокирају пут до богатства; и они презиру радничку класу испод себе. 1951. године, истакнути амерички социолог Ч. Рајт Милс (C. Wright Mills) написао је о америчким средњим класама:

Оне су позадинска стража. На кратак рок, они ће следити паничне путеве престижа; на дуги рок, они ће следити путеве моћи, јер, на крају, престиж одређује моћ. У међувремену, на политичком тржишту … нове средње класе су на продају; ко год се чини довољно респектабилним, довољно снажним, вероватно може да их има. До сада, нико није дао озбиљну понуду.

До недавно, ниже средње класе су показале мало интересовања за „америчку империју“ и ретко су се бавиле Кином, али оне могу да осете промену у економији. Економија САД никада се није у потпуности опоравила од кризе другоразредних хипотека из 2008. године, када је лабава монетарна политика омогућила крупним капиталистима да жању огромне профите док су радничка класа и нижа средња класа претрпели велике губитке. Потоња група, гневна и фрустрирана својом ситуацијом и са преком потребом за гласноговорником, мобилисана је од стране Трампа да постане његова кључна гласачка групација, уз помоћ расизма „белачке надмоћи“, расног капитализма и „новог хладног рата“ да би у потпуности потиснули Кину као противника.

Непријатељство према Кини је сада широм распрострањено кроз становништво. Утисак да „је Кина зли непријатељ слободног света и највећи ривал САД“ све је више појачаван од стране медијских кућа главног тока и интернет платформи, док је слобода говора испарила. Било каква симпатија или чак објективно мишљење о Русији и Кини наићи ће на оштре јавне критике. Неки прогресивци кажу да, још од 1950-их, нису видели тако токсичан амбијент јавног мнења у Сједињеним Државама, а неки су чак упоредили друштвену климу данашњих Сједињених Држава са оном у Немачкој с почетка 1930-их.

Аутсајдери често погрешно схватају праву природу „устава и противтежа“ и „поделе власти“ у систему САД. За разлику од историје европских уставних реформи које су изнедрене друштвеним револуционарним покретима, устав САД, који је изворно састављен од стране групе земљопоседника (укључујући робовласнике), од почетка је осмишљен тако да заштити права власника приватне својине против онога за шта су се бојали да би могло да постане „већинска“ владавина руље. До дан данас, устав има довољно простора за демонтажу најтрадиционалнијих буржоаских друштвених и законских права.

Мере попут изборног колеџа су осмишљене са циљем да спрече директно гласање народа за председника (једна особа један глас). И Буш мл. и Трамп су заправо добили мање гласова од својих супарника када су победили на председничким изборима. Ова мера је изворно спроведена да би се заштитили интереси јужњачких робовласничких и других мањих руралних држава и траје до дан данас. Процес измене и допуне устава је учињен изузетно тешким и тегобним. Упркос коначном уклањању изворне забране гласачких права црнцима, женама и онима који су без земље, гласачка обесправљеност остаје. У 2021. години, 19 држава је донело 34 закона у корист укидања гласачког права за око 55 милиона гласача у тим државама. У међувремену Врховни суд има моћ да поништи закон о гласачким правима, да обори афирмативну акцију и допусти верским организацијама да ускрате грађанска права.

Одлука Врховног суда из 2021. године позната као „Уједињени грађани“ (Citizens United) уклонила је ограничења на приватне и корпоративне прилоге на изборима, што је, у правном смислу, од избора направило такмичење из финансијске снаге. На изборима 2020. године, свеукупни трошак и за председничке и конгресне/сенатске кампање износио је 14 милијарди долара. Сем финансијског такмичења, такође постоји и чинилац „психолошко-технолошког такмичења“. Убедљиве технолошке алатке засноване на друштвеним медијима, бихејвиорална економија и обрада велике количине података (Big Data) сада играју одлучујућу улогу у одређивању резултата избора. Истовремено, ти алати су изузетно скупи, што осигурава да је политика ексклузивна игра за богате. У 2016. години, просечно богатство сенатора САД је прелазило 3 милиона долара. Тешко да је то влада којој народ поставља „уставе и противтеже“.

Да ли смо осуђени искључиво на рат?

2014. године, Си Ђинпинг (习近平), који је постао кинески вођа, је рекао: „Пространи Пацифички океан је довољно велики да обухвати и Кину и Сједињене Државе.“ Напротив, Хилари Клинтон, тадашња државна секретарка, тврдила је, у интерном говору, да би Сједињене Државе могле Пацифик да зову „Америчко море“. 2020. године, Центар за економију и пословно истраживање (CEBR) Уједињеног Краљевства предвидео је да ће 2028. године Кина претећи Сједињене Државе и постати највећа светска економија, што је праг који прогања буржоаску елиту САД. Спољна политика САД и јавно мнење последњих година били су фиксирани на спремност да се пре 2028. године поведе врући рат за обуздавање Кине. Прокси рат у Украјини се може посматрати као увод у тај врели рат. Идеолошка мобилизација за припрему за рат је већ у пуном замаху у Сједињеним Државама. Точкићи неофашизма се окрећу и ускрсла је нова ера макартизма. Такозвана демократска политика само је покриће за владавину буржоаске елите и неће служити као кочиони механизам ратне машине.

140 милиона радног и сиромашног народа је у Сједињеним Државама, са 17 милиона деце које трпе глад, што је шест милиона више него пре пандемије. Док део ове класе изражава идеолошку подршку ратнохушкачкој политици САД, ова подршка је заправо у директној супротности са њиховим правим интересима. Историјски, традиционалне прогресивне групе у Сједињеним Државама, попут црначких и феминистичких покрета, имају снажни дух борбе и вође попут др Марина Лутера Кинга мл. (Martin Luther King, Jr.) и Малколма Икс (Malcolm X) показале невероватну храброст у својој борби да се створи талас отпора унутар Сједињених Држава против агресије Вашингтона у југоисточној Азији. На жалост, неки (не сви) од вођа традиционалних прогресивних делова Сједињених Држава постали су присталице империјалистичке политике САД и кампања против Кине.

Има важнијих моралних гласова у Сједињеним Државама који се чују. Али мора се приметити да је шачица прогресивних група које се противе новом хладном рату одмах оцрњено због „оправдавања геноцида у Синђану“. Систем САД гарантује немоћ гласова овог дела друштва.

Поред Сједињених Држава и њихових савезника, друге земље се не радују рату који долази са агресивним ширењем НАТО. 2. марта, Генерална скупштина УН је одржала хитну специјалну седницу и земље са више од пола светске популације гласале су против или су се уздржале од гласања о нацрту резолуције под називом „Агресија против Украјине“. Земље са више од две трећине светског становништва нису одобриле америчке санкције Русији. Покушаји Вашингтона да ескалирају и пролонгирају рат и да исфорсирају одвајање Москве и Пекинга, довешће до огромне економске дислокације, која ће довести до поприличних негативних реакција на владавину САД. Чак и земље попут Индије и Саудијске Арабије су дубоко забринуте због прекорачења Сједињених Држава приликом замрзавања руских девизних резерви и учвршћивања хегемоније долара. Ове недеље, мексички председник Лопес Обрадор (Lopez Obrador) је објавио да неће присуствовати Самиту Америка у Лос Анђелесу чији домаћин су биле Сједињене Државе зато што земље попут Кубе и Венецуеле нису биле позване. Отпор владавини САД расте у Латинској Америци. Треба напоменути, ипак, да међународне платформе попут УН заправо нису способне да обуздају Сједињене Државе да не воде ратове. Вашингтон одбија да буде везан било чиме сем својим „међународним поретком заснованом на правилима“.

Бајденова администрација Сједињених Држава пружа огромну војну помоћ Украјини да би направила продужени рат са циљем максималног слабљења Русије и последичне „промене режима“. Она такође одступа од три кинеско-америчке заједничке изјаве и на разне начине дестабилизује Тајвански теснац. Иако Сједињене Државе имају велику војну моћ, њихова тренутна економска снага, премда велика, у сталном је стању опадања и кризе.

1950. године, на Сједињене Државе је отпадало 27,3% светског БДП (ПКМ), док је 2020. он пао на 15,9%. Њихов просечни годишњи раст БДП је пао на недовољни годишњи ниво од 2% чак и пре пандемије. Прерађивачка производња Кине је преко 70% већа од оне Сједињених Држава. Упркос недавном огромном фискалном и монетарном подстицају, од преко 5 билиона, нето фиксна улагања САД су порасла само за 1,4 посто. То је довело до садашње рунде инфлације. Ово се не може лако решити и нема никакве везе са ратом. Са ратом којим управљају САД, Сједињене Државе су намерно осудиле Европу на нижи, вероватно негативни раст БДП, инфлацију и растућу војну потрошњу. Оне су одустале од било каквих претензија на климатске циљеве. Упркос огромном унутрашњем политичком консензусу за раздвајање, поруџбине САД из Кине настављају да расту. Стварно суштинско одвајање остаје пука маштарија. Додавање додатних санкција само убрзава глобални процес дедоларизације и противљења хегемонији долара. Сједињене Државе неће саме од себе економски пропасти, већ ће последице њиховог нагона за ратом, санкцијама и одвајањем наставити да наносе штету сопственој економији и угрозиће ланац светског снабдевања храном. Резултирајућа глобална социјална нестабилност ће заузврат проузроковати још више слабости америчке економије као и неочекиване изазове њеној владавини.

Стабилно друштвено управљање Кине, снажна национална одбрана и мирољубива а ипак пркосна спрам моћника дипломатска стратегија може – као што је казао кинески државни саветник Јанг Ђиечи (杨洁篪) – „поступати из позиције снаге“ да би на крају натерали Сједињене Државе да одустану од илузије започињања и победе у рату са Кином. У интересу је глобалног југа да Кина остане снажна социјалистичка суверена држава и да буде покретач глобалних управљачких иницијатива попут Заједнице са заједничком будућношћу за човечанство и Иницијативе за глобални развој. Требало би да постоји непосредна посвећеност оснаживању одрживих мултилатералних пројеката глобалног југа попут БРИКС-а и Покрета несврстаних. У томе, већина света дели изразит заједнички интерес. Огромна већина људи земаља са глобалног југа ће бити главна снага која ће се залагати за мир и одупирати се рату на разним званичним и грађанским платформама. Сједињене Државе неће бити прва империја која ће претерати са ароганцијом и охолошћу и чија ће моћ на крају бити надмашена.

О Дебри Венециале

Дебра Венециале (Deborah Veneziale) је америчка новинарка и уредница која је 35 година радила у сектору глобалног ланца снабдевања. Она тренутно живи у Венецији, Италија.