Либерализам и фашизам: партнери у злочину

„Интелектуалци бацају копрену преко диктаторског карактера буржоаске демократије посебно тако што представљају демократију као апсолутну супротност фашизму, а не као само још једну њену природну фазу у којој се буржоаска диктатура открива у отворенијем облику.“

– Бертолд Брехт (Bertolt Brecht)

Често чујем да је либерализам брана фашизму. Да он представља одбрану владавине права и демократије насупрот ненормалним, злонамерним демагозима који зарад личне користи намеравају да униште савршено добар систем. Ова привидна супротстављеност дубоко је укорењена у савремене такозване западне либералне демократије посредством њиховог заједничког мита о пореклу. Као што свако дете које иде у школу у САД научи, на пример, да је либерализам победио фашизам у Другом светском рату, узвратио ударац нацистичкој звери да би успоставио нов међународни поредак који је – упркос свим његовим потенцијалним манама и неделима – изграђен на кључним демократским принципима који су противни фашизму.

Овакво формулисање односа између либерализма и фашизма не само да их представља као потпуне супротности, већ такође одређује саму суштину борбе против фашизма као борбу за либерализам. Чинећи то, оно измишља идеолошки лажни антагонизам. Јер оно што је заједничко фашизму и либерализму је њихова вечита посвећеност капиталистичком светском поретку. Иако један преферира сомотску рукавицу хегемонистичке и консензуалне владавине, а други се пре ослања на гвоздену песницу репресивног насиља, оба имају намеру да одржавају и развијају капиталистичке друштвене односе и током модерне историје на томе су радили заједно. Шта овај привидни сукоб прикрива – и у томе је његова права идеолошка моћ – је да стварна, темељна линија раздвајања не лежи између два различита начина капиталистичког управљања, већ између капиталиста и антикапиталиста. Дуготрајна психолошка ратна кампања која је вођена под обмањујућим барјаком „тоталитаризма“ учинила је много да још више прикрије ову линију разграничења лажно представљајући комунизам као облик фашизма. Као што су Доменико Лосурдо (Domenico Losurdo) и други објаснили са великом историјском прецизношћу и бројним детаљима, ово је чиста идеолошка баљезгарија.

С обзиром на начине на који текућа политичка расправа о фашизму тежи ка томе да буде формулисана у односу на наводни либерални отпор, тешко да може бити пречег задатка од скрупулозног преиспитивања историјског учинка реално постојећег либерализма и фашизма. Као што ћемо видети у овом кратком прегледу, далеко од тога да су непријатељи, они су били – понекад суптилни, понекад отворени – партнери у капиталистичком злочину. Зарад дискусије и концизности, ја ћу се овде првенствено усредсредити на комбиновани приказ неконтроверзних случајева Италије и Немачке. Ипак, вреди рећи на почетку да су нацистичка расна полицијска држава и колонијално дивљање – које је далеко превазилазило могућности Италије – моделовани по узору на Сједињене Државе.

Суделовање либерала у успону европског фашизма

Изузетно је важно то што се западноевропски фашизам појавио унутар парламентарних демократија а не тако што их је покорио извана. Фашисти су дошли на власт у Италији у тренутку тешке политичке и економске кризе која је уследила након Другог светског рата, а потом и велике депресије. То је такође било време у ком је свет био под утиском успешне антикапиталистичке револуције у СССР. Мусолини (Mussolini), који се брусио радећи за „Ем-ај фајв“ (MI5) на разбијању италијанског мировног покрета током Првог светског рата, касније је подржан од стране великих индустријских капиталиста и банкара због свог антирадничког, про-капиталистичког политичког усмерења. Његова тактика је био рад унутар парламентарног система, мобилисање финансијски моћних присталица који ће плаћати скупе пропагандне кампање док су његови црнокошуљаши безобзирно разбијали штрајкове и радничке организације. У октобру 1922, магнати Конфедерације индустрије и водећи челници банака обезбедили су му неопходне милионе за Марш на Рим који је био спектакуларно показивање силе. Ипак, он није преузео власт. Уместо тога, као што је Даниел Герен (Daniel Guérin) објаснио у својој мајсторској студији „Фашизам и велики бизнис“, Мусолинија је 29. октобра позвао краљ и, сходно парламентарним нормама, поверио му састављање кабинета. Капиталистичка држава се предала без борбе, али Мусолини је намеравао да формира апсолутну већину у парламенту уз помоћ либерала. Они су у јулу 1923. подржали његов нови изборни закон и потом направили заједничку листу са фашистима за изборе 6. априла 1924. Фашисти, који су имали само 35 посланика, уз помоћ либерала су добили још 286.

Нацисти су дошли на власт готово на исти начин, радећи унутар парламентарног система улагујући се стицали су наклоност великих индустријских магната и банкара. Потоњи су обезбедили финансијску подршку неопходну за раст нацистичке партије и на крају су обезбедили победу на изборима септембра 1930. Хитлер ће касније говорити о претходним искуствима, у говору 19. октобра 1935, шта је значило имати материјалне ресурсе неопходне за обезбеђивање личих аутомобила за 1.000 нацистичких оратора, који су могли да одрже око 100.000 јавних скупова током године. На децембарским изборима 1932, вође социјалдемократа, који били екстремна левица у односу на тадашње либерале али су са њима делили реформистичку агенду, одбили су да у последњем тренутку оснују коалицију са комунистима против нацизма. „Као и у многим другим земљама прошлим и будућим, тако и у Немачкој“, пише Мајкл Паренти (Michael Parenti), „социјалдемократе ће пре ући у савез са реакционарном десницом него да се боре за исту ствар заједно са црвенима“. Пре избора, кандидат Комунистичке партије Ернст Таленман (Ernst Thaelmann) је сматрао да је глас за конзервативца фелдмаршала фон Хинденбурга (von Hindenburg) исто што и глас за Хитлера (Hitler) и за рат. Свега неколико недеља након што је Хинденбург изабран, он је позвао Хитлера да постане канцелар.

Фашизам је у оба случаја дошао на власт путем буржоаске парламентарне демократије, у којој је крупни капитал финансирао кандидате који ће слушати његове наредбе док истовремено буде стварао популистички спектакл – лажну револуцију – који је уприличавао или сугерисао масовну привлачност. Његово освајање моћи одиграло се у оквиру овог правног и уставног оквира, који је обезбедио свој привидни легитимитет на домаћем фронту, као и у међународној заједници буржоаских демократија. Лав Троцки (Лев Троцкий) је ово савршено разумео и са изузетном проницљивошћу је дијагностиковао оно што се тада дешавало:

Резултати су на домак руке: буржоаска демократија се легално трансформише, мирно, у фашистичку диктатуру. Тајна је прилично једноставна: буржоаска демократија и фашистичка диктатура су инструменти једне те исте класе, експлоататора. Потпуно је немогуће спречити замену једног инструмента другим позивањем на Устав, Врховни суду у Лајпцигу, нове изборе, итд. Оно што је неопходно је мобилизација револуционарних снага пролетаријата. Уставни фетишизам највише помаже фашизму.

Међутим, пошто је осигурао своју власт, фашизам је показао своје ауторитарно лице, трансформисавши се у оно што је Троцки назвао војно-бирократском диктатуром бонапартистичког типа. Он је непоколебљиво кренуо – прилично другачијим темпом у Италији него у Немачкој – да обави задатак за који је ангажован и сломи организовану радничку класу, избрише опозиционе партије, уништи независне публикације, забрани изборе, оптужује и елиминише расно одређене подкласе, приватизовање јавних добара, покретање пројеката колонијалне експанзије и улаже велика средства у ратну економију што користи његовим присталицама из индустрије. Успостављањем директне диктатуре крупног капитала, он је чак уништио неке више плебејске и популистичке елементе у сопственим редовима, док је ломио многе збуњене либерале под незаустављивим налетом репресивног класног рата.

Није само у Италији и Немачкој буржоаска демократија дозволила успон фашизма. То важи и на међународном нивоу. Капиталистичке државе су одбиле да формирају антифашистичку коалицију са СССР, земљом коју је њих четрнаест напало и окупирало од 1918. до 1920. у неуспешном покушају да униште прву радничку републику на свету. Током Шпанског грађанског рата, који су историчари попут Ерика Хобсбаума (Eric Hobsbawm) окарактерисали као минијатурну верзију великог рата до ког је дошло срединомвека између фашизма и комунизма, западне либералне демократије нису званично подржавалелево оријентисану владу која је изабрана. Уместо тога, они су мирно стајали по страни док су силе осовине пружале огромну подршку генералу Франциску Франку (Francisco Franco) док је надгледао војни coup d’état. Пуно се тога да закључити из тога што је Франко, самозвани фашиста који се често изоставља у разматрањима европског фашизма, са изузетном луцидношћу разумео зашто би се епифеноменалне карактеристике фашизма значајно разликовале на основу прецизног стицаја околности: „Фашизам, пошто се користи та реч, фашизам има, гдегод да се манифестује, особине које се онолико разликују колико су различите земље и национални темпераменти.“ СССР је притекао у помоћ републиканцима који су се борили против фашизма у Шпанији, шаљући и војнике и потрепштине. Франко ће касније вратити услугу, такорећи, слањем добровољачких војних снага да се заједно са нацистима боре против безбожничког комунизма. Франко ће такође, наравно, постати један од великих послератних савезника Сједињених Држава у њиховојборби против Црвене опасности (Red Menace).

1934. Уједињено Краљевство, Француска и Италија потписале су Минхенски споразум, у ком се слажу да дозволе Хитлеру да нападне и колонизује Судете у Чехословачкој. „Потпуна невољност западних влада да уђу у стварне преговоре са црвеном државом“, писао је Ерик Хобсбаум, „чак и 1938-39. када ургентност склапања анти-хитлеровског савеза више нико није порицао, врло је очигледна. Збиља, срах да ће бити остављени да се сами сукобе са Хитлером био је оно што је на крају навело Стаљина (Сталин), који је од 1934. био непоколебљиви поборник савеза са западом против њега, на потписивање пакта Стаљин-Рибентроп (Ribbentrop) августа 1939, којим се надао да ће сачувати СССР од рата.“ Овај пакт о ненападању је онда лажноприказан у западним медијима као непорециви доказда су нацисти и комунисти на неки начин били савезници.

Међународни капитализам и фашизам

Нису само велики индустријалци и банкари, као и земљопоседници, у Италији и Немачкој подржавали и профитирали од фашистичког доласка на власт. То подједнако важи и за многе велике корпорације и банке чије седишта су била у западним буржоаским демократијама. Хенри Форд (Henry Ford) је можда био најозлоглашенији пример од како је 1938. добио Велики крст Врховног реда немачког орла, што је билонајвеће признање које се може дати некоме ко није Немац (претходно га је исте године добио Мусолини). Форд не само да је слао огромни новац у Нацистичку странку, већ ју је снабдео и великим делом антисемитистичке и антибољшевичке идеологије. Фордово убеђење да је „комунизам био потпуно јеврејска творевина“, да цитирам Џејмса (James) и Сузен Пул (Suzanne Pool), делио је са Хитлером, и неки су сугерисали да је потоњи био толико идеолошки близак Форду да су одређени делови из „Мајн кампфа“ (Mein Kampf) директно били копирани из Фордове антисемитистичке публикације „Интернационални Јевреј“ (The International Jew).

„Форд“ није био једина америчка компанија која је инвестирала у Немачку, и многе друге банке, фирме и инвеститори из САД пуно су профитирали од аријанизације (истеривања Јевреја из пословног живота и присилног трансфера њихове имовине у „аријевске“ руке), као и програма поновног наоружавања Немаца. Судећи по мајсторској студији Кристофера Симпсона (Christopher Simpson), „шест кључних америчких компанија – „Интернешнал харвестер“ (International Harvester), „Форд“, „Џенерал моротс“ (General Motors), „Стандард Оил“ (Standard Oil) из Њу Џерзија, и „Дупонт“ (du Pont) – биле су дубоко уплетене у производњу немачког оружја“. У ствари, америчко инвестирање у Немачку нагло је порасло након што је Хитлер дошао на власт. „Извештај министарства трговине показује“, пише Симпсон, „да је улагање САД у Немачку порасло за неких 48,5 посто између 1929. и 1940, а да је нагло опало свуда другде по континенталној Европи.“ Немачке испоставе америчких компанија попут „Форда“ и „Џенерал моторса“, као и неколико нафтних компанија, обилато су користиле присилни рад у концентрационим логорима. Бухенвалд (Buchenwald) је, на пример, обезбеђивао радну снагу из концентрационог логора за огромну фабрику „Џенерал моторса“ у Руселсхајму, као и за „Фордову“ фабрику камиона у Келну, и „Фордове“ немачке пословође су обилато користиле ратне заробљенике за рад у ратној производњи (што је ратни злочин по Женевској конвенцији).

Џон Фостер Далес (John Foster Dulles) и Ален Далес (Allen Dulles), који ће касније понаособ постати државни секретарии челници ЦИА, руководили су „Саливаном и Кромвелом“ (Sullivan & Cromwell), за коју неки сматрају да је тада била највећа адвокатска канцеларија на Волстриту. Они су играли важну улогу у надгледању, саветовању и управљању глобалним улагањем у Немачку, која је постала једно од најважнијих међународних тржишта – посебно за америчке инвеститоре – током друге половине 1920-их. „Саливен и Кромвел“ су радили са скоро свим великим америчким банкама, и они су надгледали инвестиције у Немачку које су износиле више од милијарду долара. Они су такође радили са десетинама компанија и влада из целог света, али Џон Фостер Далес је, судећи по Симпсону, „јасно истицао пројекте за Немачку, за војну хунту у Пољској и за Мусолинијеву фашистичку државу у Италији.“ У послератном периоду, Ален Далес је неуморно радио на заштити својих пословних партнера и био је изузетно успешан у обезбеђивању њихове имовине као и у помагању њиховог избегавања кривичног гоњења.

Док се већина либералних приказа фашизма усредсређују на његово политичко позориште и епифеноменалне ексцентричности, те на тај начин избегавају системску и радикалну анализу, суштински је важно уочити да акоје либерализам допустио раст европског фашизма, капитализам је био тај који је подстицао његов раст.

Ко је поразио фашизам?

Не изненађује да су буржоаске демократије запада биле изразито споре у отварању западног фронта, допуштајући да свом некадашњем непријатељу, СССР, про-капиталистичка нацистичка ратна машинерија (која је добила велики новац од белих Руса) пушта крв. У ствари, дан након што је Нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, Хари Труман (Harry Truman) је изричито изјавио: „Ако видимо да Немачка побеђује, ми треба да помогнемо Русији, а ако Русија побеђује, ми треба да помогнемо Немачкој и тако ћемо их пустити да се убијају што је могуће више, иако ни под којим околностима не желим да видим Хитлера као победника.“ Након што су САД ушле у рат, моћни званичници попут Алена Далеса су радили иза кулиса покушавајући да посредују у склапању мировног споразума са Немачком који би дозволио нацистима да усмере сву своју пажњу на уништењеСССР.

Широко распрострањена идеја, барем у САД, да је у Другом светском рату либерализам на крају поразио фашизам, захваљујући првенствено интервенисању САД у рат, је неоснована измишљотина. Као што су Питер Кузник (Peter Kuznick), Макс Блументал (Max Blumenthal) и Бен Нортон (Ben Norton) подсетили слушаоце у недавној вођеном разговору, 80% нациста који су погинули у рату су убијени на источном фронту са СССР, на који је Немачка послала 200 дивизија (за разлику од само 10 на западу). 27 милиона Совјета је дало своје животе борећи се против фашизма, док је 400.000 америчких војника погинуло у рату (што је од прилике 1,5% од броја погинулих Совјета). Црвена армија је, пре свега, та која је поразила фашизам у Другом светском рату, и комунизам – а не либерализам – је последњи бедем против фашизма. Историјска лекција би требало да је јасна: не може се стварно бити антифашиста а да се не буде антикапиталиста.

Идеологија лажних антагонизама

Идеолошка конструкција лажних антагонизама, у случају либерализма и фашизма, служи вишеструким сврхама:

• успоставља примарни фронт борбе као онај између ривалских позиција унутар капиталистичког табора;

• каналише народну енергију у борбу за најбоље методе за одржавање капиталистичког поретка уместо његовог укидања;

• брише праве демаркационе линије глобалне класне борбе;

• покушава да просто склони са дневног реда комунистичку опцију (потпуно је уклањајући из поља борбе, или је лажно представљајући као облик „тоталитаризма“.

Попут спортских дешавања, која су веома важни идеолошки ритуали у савременом свету, логика лажних антагонизама појачава и пренадувава све идиосинкратичке разлике и личне ривалитете између два супротстављена тима до те мере да избезумљени навијачи заборављају да на послетку они играју исту игру.

У реакционарној политичкој култури САД, која је покушала да редефинише левицу као либералну, најважније је схватити да је примарна супротстављеност која је структурисала, и наставља да организује, савремени свет она између капитализма – који је наметнут и одржаван путем либералне идеологије и институција, као и фашистичком репресијом, зависно од времена, места и популације о којој се ради – и социјализма. Замењивањем ове супротстављености оном између либерализма и фашизма, идеологија лажних антагонизама има за циљ да борбу века претвори у капиталистички спектакл уместо у комунистичку револуцију.

14. октобар 2020. „Каунерпанч“ (Counterpunch)
https://www.counterpunch.org/2020/10/14/liberalism-and-fascism-partners-in-crime/
Liberalism and Fascism: Partners in Crime

Габриел Рокхил (Gabriel Rockhill) је француско-амерички филозоф, културни критичар и активиста. Он је оснивач и директор „Радионице за критичку теорију“ (Critical Theory Workshop) и професор филозофије на Универзитету Виљанова (Villanova). Међу његовим књигама су: Counter-History of the Present: Untimely Interrogations into Globalization, Technology, Democracy (2017), Interventions in Contemporary Thought: History, Politics, Aesthetics (2016), Radical History & the Politics of Art (2014) и Logique de l’histoire (2010). Поред овог академског рада, он је активно учествовао у ванакадемским активностима у уметничким и активистичким световима, а такође редовно доприноси јавним интелектуалним расправама. Пратите га на „Твитеру“: @GabrielRockhill