Макрои рата
Иста кабала ратнохушкачких експерата, специјалиста за спољну политику и владиних званичника, годину за годином, дебакл за дебаклом, самозадовољно пребацују одговорност за војне катастрофе којима оркестрирају. Они су превртљивог карактера, вешто се мењају сходно политичким ветровима, прелазе из Републиканске у Демократску странку и онда поново натраг, мутирају од хладних ратника до неоконзервативаца па до либералних интервенциониста. Као псеудо интелектуалци, они одишу бљутавим снобизмом престижних универзитета док продају непрестани страх, непрестани рат и расистички поглед на свет, у ком ниже расе на свету разумеју само насиље.
Они су макрои рата, марионете Пентагона, државе у држави, и добављача у области одбране који издашно финансирају своје тинк-тенкове – „Пројекат за нови амерички век“ (Project for the New American Century), „Амерички институт за предузетништво“ (American Enterprise Institute), „Спољнополитичку иницијативу“ (Foreign Policy Initiative), „Институт за изучавање рата“ (Institute for the Study of War), „Атлански савет“ (Atlantic Council) и „Институцију Брукингс“ (Brookings Institution). Попут некаквог мутантског соја бактерије која је отпорна на антибиотике, њих је немогуће савладати. Нема везе колико нису у праву, колико су им теорије апсурдне, колико пута су слагали или омаловажавали друге културе и друштва као нецивилизована или колико је убилачких војних интервенција пошло по злу. Они су непокретни ослонац, паразитски мандарини моћи који бивају избљунути током дана умирања било које империје, укључујући нашу, скачући од једне самопоражавајуће катастрофе до друге.
Провео сам 20 година као дописник извештавајући о патњама, беди и убилачким дивљањима које су ови промотери рата испланирали и финансирали. Мој први сусрет са њима је био у Централној Америци. Елиот Абрамс (Elliot Abrams) – оптужен за давање лажног сведочења пред Конгресом о афери Иран-Контра касније помилован од стране председника Џорџа Х. В. Буша (George H.W. Bush) да би могао да се врати у владу и да нам прода рат у Ираку – и Роберт Кејган (Robert Kagan), директор канцеларије јавне дипломатије Стејт департмента за Латинску Америку – били су пропагандисти бруталних војних режима у Ел Салвадору и Гватемали, као и силоватеља и силеџијских убица који су сачињавали контрашке (Contra) снаге вуцибатина које су се бориле против сандинистичке (Sandinista) владе у Никарагви, које су буквално финансирали. Њихов посао је био да дискредитују наше извештавање.
Они, и њихова котерија колега љубитеља рата, наставили су са инсистирањем на проширењу НАТО у централној и источној Европи након пада Берлинског зида, кршећи споразум да се НАТО неће ширити преко граница уједињене Немачке и безобзирно антагонизујући Русију. Они су били и даље су навијачи апартхејдске државе Израел, оправдавајући њене ратне злочине против Палестинаца и кратковидо мешајући интересе Израела са својим. Они су заговарали ваздушне ударе у Србији, позивали САД да „смакне“ Слободана Милошевића. Они су били аутори политике напада на Авганистан, Ирак, Сирију и Либију. Роберт Кејган и Вилијам Кристол (William Kristol), са њиховим типичним безумљем, написали су у априлу 2002. године да је „пут који води до праве сигурности и мира“ „пут који води кроз Багдад“.
Видели смо како је то испало. Тај пут је водио до дисолуције Ирака, уништења његове цивилне инфраструктуре, укључујући и уништење 18 од 20 електричних централа и скоро свих система водених пумпи и санитарних система током 43-дневног периода када се на земљу сручило 90.000 тона бомби, успона радикалних џихадистичких група широм региона и пропале државе. Рат у Ираку, заједно са понижавајућим поразом у Авганистану, разбуцао је илузију о војсци САД и глобалној хегемонији. Он је такође наметнуо Ирачанима, који никакве везе нису имали са нападима од 11. септембра, свеопште распрострањено убијање цивила, мучење и сексуално понижавање ирачких затвореника и успон Ирана као надмоћне силе у региону. Они настављају да траже рат са Ираном, док Фред Кејган (Fred Kagan) тврди да „не можемо учинити ништа сем да нападнемо да бисмо приморали Иран да одустане од свог нуклеарног оружја“. Они су вршили притисак за збацивање председника Николаса Мадура (Nicolás Maduro), након што су покушали исто са Угом Чавезом (Hugo Chávez), у Венецуели. Они су нападали Данијела Ортегу (Daniel Ortega), њиховог старог несавладивог противника у Никарагви.
Они оберучке прихватају слепи национализам који им забрањује да виде свет из било које друге перспективе сем своје. Они ништа не знају о машинерији рата, његовим последицама, или његовим неизбежним негативним реперкусијама. Они не знају ништа о народима и културама које узимају на нишан зарад насилне реконструкције. Они верују у своје божанско право да другима силом намећу своје „вредности“. Фијаско за фијаском. Они сада потпирују рат са Русијом.
„Националиста је по дефиницији игнорант“, приметио је југословенски писац Данило Киш. „Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста види у другима искључиво себе – националисте.“
Бајденова администрација је испуњена са оваквим игнорантима, укључујући Џоа Бајдена. Викторија Нуланд (Victoria Nuland), жена Роберта Кејгана, служи као Бајденова државна подсекретарка за политичке послове. Ентони Блинкен (Antony Blinken) је државни секретар. Џејк Саливен (Jake Sullivan) је саветник за националну безбедност. Они долазе из ове кабале моралних и интелектуалних тролова у које спадају и Кимберли Кејган (Kimberly Kagan), жена Фреда Кејгана, који је основао „Институт за изучавање рата“, Вилијам Кристол (William Kristol), Макс Бут (Max Boot), Џон Подорец (John Podhoretz), Гери Шмит (Gary Schmitt), Ричард Перл (Richard Perle), Даглас Фејт (Douglas Feith), Дејвид Фрам (David Frum) и други. Многи су некадашњи верни републиканци или су, попут Нуланд, служили у републиканским и демократским администрацијама. Нуланд је била главни заменик саветника за спољну политику потпредседника Дика Чејнија (Dick Cheney).
Они су уједињени у захтеву за све већим и већим буџетима за одбрану и вечито растућом војском. Џулијан Бенда (Julian Benda) је назвао те удворице моћи као „варваре интелигенције који су својих руку дело“.
Они су некада кудили слабост и помирљивост либерала. Али они су радије брзо прешли у Демократску странку него да подрже Доналда Трампа (Donald Trump), који није показао жељу да започне сукоб са Русијом и који је инвазију на Ирак називао „великом, дебелом грешком“. Поред тога, као што су то с правом истакли, Хилари Клинтон (Hillary Clinton) је била колега неокон. А либерали се питају зашто је готово половина бирачког тела, која псује ове арогантне неизабране мешетаре моћи, што и треба да раде, гласала за Трампа.
Ови идеолози нису видели лешеве својих жртава. Ја јесам. Укључујући децу. Сваки леш поред којег сам стајао у Гватемали, Ел Салвадору, Никарагви, Гази, Ираку, Судану, Јемену или на Косову, месец за месецом, годину за годином, разоткривао је њихов морални банкрот, њихово интелектуално непоштење и њихову болесну крвожедност. Они нису служили војску. Њихова деца нису у војсци. Али они с нестрпљењем шаљу младе Американце и Американке да се боре и гину за њихове самообмањујуће снове о империји и америчкој хегемонији. Или, као у Украјини, они дају стотине милиона долара у наоружању и логистичкој подршци да би одржали дуготрајне и крваве прокси ратове.
За њих је историјско време стало са крајем Другог светског рата. Америчко рушење демократски изабраних влада током хладног рата у Индонезији, Гватемали, Конгу, Ирану и Чилеу (где је ЦИА нагледала убиство главнокомандујућег војске, генерала Ренеа Шнајдера (René Schneider), и председника Салвадора Аљендеа (Salvador Allende), Залив свиња, зверства и ратни злочини који су одредили ратове у Вијетнаму, Камбоџи и Лаосу, чак и катастрофе које су произвели на Блиском Истоку, нестале су у црној рупи њихове колективне историјске амнезије. Глобална доминација САД је, тврде они, бенигна, сила добра, „беневолентна хегемонија“. Свет, на чему је инсистирао Чарлс Краутхамер (Charles Krauthammer), поздравља „нашу моћ“. Сви непријатељи, од Садама Хусеина (صدام حسين عبد المجيد التكريتي) до Владимира Путина, су нови Хитлер. Све америчке интервенције су борба за слободу која свет чини безбеднијим местом. Свако одбијање да се бомбардује и окупира друга земља су минхенски тренутак из 1938, патетично повлачење од суочавања са злом неког новог Невила Чембрлена (Neville Chamberlain). Ми имамо непријатеље у иностранству. Али наш најопаснији непријатељ је унутрашњи.
Ратни хушкачи граде кампању против земаља као што су Ирак или Русија и онда чекају кризу – они то зову следећи Перл Харбор – да оправдају оно што се не може оправдати. 1988. године, Вилијам Кристол и Роберт Кејган, заједно са десетином других истакнутих неоконзервативаца, написао је отворено писмо председнику Билу Клинтону у ком осуђује његову политику обуздавања Ирака као неуспех и захтева од њега да зарати и збаци Садама Хусеина. Наставити „курс слабости и лутања“ ће, упозоравали су они, „угрозити наше интересе и нашу будућност“. Велике већине у Конгресу, републиканци и демократе, брже боље су усвојиле Указ о ослобођењу Ирака (Iraq Liberation Act). Шачица демократа или републиканаца се усудила да буде перципирана као мекана по питању националне безбедности. У указу се наводи да ће влада Сједињених Држава радити на „уклањању режима на чијем челу је Садам Хусеин“ и одобрила 99 милиона долара за остварење тог циља, од чега је нешто било употребљено за финансирање Ирачког националног конгреса Ахмеда Чалабија (أحمد عبد الهادي الجلبي) који ће постати инструменталан у ширењу фабрикација и лажи које су коришћене да се оправда рат у Ираку током администрације Џорџа В. Буша.
Напади од 11. септембра су дали повољну прилику ратној странци, прво са Авганистаном, онда са Ираком. Краутхамер, који ништа не зна о муслиманском свету, пише да „начин да се укроти арапска улица није помирење и милозвучна осећајност већ сирова моћ и победа… Елементарна истина која чини се да изнова и изнова измиче експертима … је да је сама моћ награда. Победа мења све, пре свега психолошки. Психологија на [Блиском Истоку] је психологија страха и дубоког поштовања америчке моћи. Сада је време да је употребимо.“ Уклањање Садама Хусеина са власти, кукурикао је Кристол, би „преобликовала политички пејзаж Блиског Истока“.
Она је то учинила, наравно, али не начин који је користиo САД.
Они жуде за апокалиптичним глобалним ратом. Фред Кејган, Робертов брат, војни историчар, написао је 1999. да „Америка мора бити у стању да се бори против Ирака и Северне Кореје, и такође да буде у стању да се бори против геноцида на Балкану и другде без угрожавања своје способности да се бори у два велика регионална сукоба. И мора бити у стању да разматра рат са Кином или Русијом у неком значајнијем (али не бесконачном) року у односу на садашњи тренутак“ [нагласио аутор].
Они верују да насиље магично решава све спорове, чак и израелско-палестински глиб. У бизарном интервјуу непосредно након 11. септембра, Доналд Кејган, класичар са Јејла и десничарски идеолог који је отац Роберта и Фреда, захтевао је, заједно са својим сином Фредом, размештање војске САД у Гази да бисмо могли да „однесемо рат тим људима“. Они су дуго захтевали стационирање НАТО трупа у Украјини, са Робертом Кејганом који каже „не треба да бринемо да је проблем наше опкољавање него су то руске амбиције“. Његова жена, Викторија Нуланд, разоткривена је у телефонском разговору из 2014. године са амбасадором САД у Украјини, Џофријем Пјатом (Geoffrey Pyatt), који је процурео у јавност, понижава ЕУ и кује заверу да уклањање законски изабраног председника Виктора Јануковича (Віктор Федорович Янукович), који је био близак са Русијом, и инсталира на власт попустљиве украјинске политичаре, од којих је већина на крају преузела власт. Они су лобирали да војска САД буде послата у Сирију да помогне „умереним“ побуњеницима који настоје да сруше Башара ал-Асада (بَشَّارُ حَافِظِ ٱلْأَسَدِ). Уместо тога, интервенција је изнедрила Калифат. САД су на крају бомбардовале исте оне снаге које су наоружале, поставши дефакто Асадово ратно ваздухопловство.
Руска инвазија Украјине, попут напада од 11. септембра, је самоиспуњујуће пророчанство. Путин, попут било кога другога ко им се нађе на мети, само разуме силу. Ми можемо, уверавају нас, војно натерати Русију да се повинује нашој вољи.
„Истина је да би чврсто деловање 2008. или 2014. године значило ризиковање сукоба“, написао је Роберт Кејган о Украјини у последњем броју „Форин Аферса“ (Foreign Affairs), јадикујући због нашег одбијања да се раније војно супротставимо Русији. „Али Вашингтон сада ризикује сукоб; амбиције Русије су створиле инхерентно опасну ситуацију. Боље је за Сједињене Државе да ризикују конфронтирање са ратоборним силама када су у раним фазама амбиције и ширења, а не након што су већ консолидовале значајне добитке. Русија можда поседује застрашујући нуклеарни арсенал, али ризик да ће га Москва употребити није већи сада него што би био 2008. или 2014. године, да је Запад тада интервенисао. И он је увек био изузетно мали: Путин никада неће остварити своје циљеве тако што ће да уништи и себе и своју земљу, заједно са већим делом остатка света.“
Укратко, не брините због започињања рата са Русијом, Путин неће употребити бомбу.
Ја не знам да ли су ови људи глупи или цинични или обоје. Њих издашно финансира ратна индустрија. Њих никада не избацују са мрежа због њиховог вишеструко испољеног идиотизма. Ротирајући се они долазе и одлазе са власти, паркирани су на местима попут Савета за односе са иностранством или у Институцији Брукингс, пре него што их позову натраг у владу. Они су подједнако добродошли у Обаминој или Бајденовој Белој кући као и у Бушовој Белој кући. Хладни рат, за њих, никада није престао. Свет остаје бинаран, ми против њих, добро и зло. Они никад нису позвани на одговорност. Када једна војна интервенција спектакуларно пропадне, они су спремни да промовишу следећу. Ти др Стренџлови (Dr. Strangeloves) ће, ако их не зауставимо, уништити живот на планети.
