Ми морамо да обратимо пажњу на моћну политичку снагу теорија завере

Erika Lagalis, Okultne karakteristike anarhizma: sa osvrtom na kraljevske i narodne zavere; PM Press februar 2019.

Да ли си један од оних људи који одбацују теорије завере? Ако јеси, размисли поново. Било да верујеш у њих или не, теорије завере су важне – и антрополошкиња Ерика Лагалис (Erica Lagalisse) нас подсећа зашто то чинимо у свом изванредном истраживању, Окултне карактеристике анархизма.

Kњига је стварно нека врста проширеног, двокраког есеја. Прва половина нуди историјски преглед везе између окултизма и левичарске мисли; други део се фокусира на теорије завере у савременом добу и шта оне кажу о народном осећању обесправљености.

Неке од анархистичких организационих дебата са којима почиње књига можда изгледају мистериозно просечном читаоцу, али Лагалис се наслања на своје пре-докторско активистичко исуство да би критички истражила две тенденције у левичарској мисли. С једне стране, има активиста који су опседнути теоријама завере. Понекад се ова опсесија јавља као привлачлост одређених теорија завере (11. септембар је богат извор теорија завере и за левицу и за десницу); другом приликом се јавља у супротном облику, као решеност да се активистички покрет сачува „чистим“ тако што ће се теоретичари завере држати ван њега. Лагалис се заинтересовала за ову тему током студирања, када је разоткрила интересовање свог друга за антисемитске, антикапиталистичке завере о глобалном банковном систему. Ово нам даје најбољи пример: да, карактеристика глобалног банкарства и слободне трговине дакако могу бити мреже завера (ако под „завером“ подразумевамо прост облик политике манипулативне елите), али тешко да њом оркестрирају Јевреји или било која појединачна идентитетска група.

Друга тенденција коју истражује постоји међу неким левичарским мислиоцима и то је нездрава опседнутост секуларизмом, који је и сам изданак ове тежње ка пуританском рационализму. То се међу левичарским активистима манифестује као тенденција да се религија и духовност исмевају као примитивне и недостојне модерне прогресивне мисли. Проблем са њом је и концептуалан и стратешки, сматра Лагалис. Она је забила клин између два некадашња савезника: урођеничког активизма (који се обично изражава на духован начин) и неурођеничког левичарског активизма, који је склон одржавању надменог осећаја супериорности у односу на активизам који је инспирисан земљо-центричном духовношћу. Чак и када неурођенички левичари заступају деколонизацијску солидарност са урођеничким активистима, културна и духовна уверења која нам нуде урођенички активисити пречесто се једва толеришу, ако нису и предмет отвореног презира.

Њена критика секуларизма је на месту, провокативна је и освежавајућа. Kада је западна Европа, провлачећи се кроз сопствено „Просветитељство“ и револуцију и „рационално“ мишљење, кренула путем колонизације и срела се са урођеничким „Другим“, препаковала је већи део сопственог комплета теолошких и космолошких уверења и ребрендовала их као „секуларне“, етикетирајући заузврат незападне космолошке парадигме као „религију“. Поента је овде у томе да оно што западњаци често сматрају под секуларизмом у ствари није лишено космолошких идеја заснованих на вери у то зашто и како се ствари дешавају у универзуму. Само се ради о томе да се секуларни западњаци претварају да су њихова темељна уверења и парадигме другачија по квалитету и супстанци од незападних космологија и система веровања.

Најбољи савремени пример овога можемо видети у жестоким политичким расправама о секуларизму у канадској провинцији Kвебек. Скуп новијих закона имао је за циљ да забрани верску ношњу и симболе у јавним институцијама (школама, болницама, законодавним телима). И док је то с једне стране довело до принудног искључења муслимана, сика и других који одбијају да напусте своју верску ношњу, с друге стране многе институције задржавају распећа и друге хришћанске симболе, етикетирајући их као „историјске“ и „културне“ насупрот религијским. То је двоструки стандард и то онај који је још уобичајенији и дубље укорењенији у западној култури и секуларној мисли него што се обично схвата.

Сем тога, многи људи које сматрамо кључним личностима историје модерне науке и просветитељства, у свари нису сматрали да је неопходно разликовање између „науке“ и „магије“. Kопеник, Њутн и друге кључне личности „научне револуције“ пливали су у астрологији, алхемији, кабали и другим облицима потраге за знањем које се данас нашироко дискредитује као „окултно“. Али за те личности, линија између духовне космологије и научног рационализма није била јасно повучена онако како се то данас поима.

Чак и у случају многих суштинских – и наизглед секуларних – политичких расправа у Западном друштву може се установити да су им корени у теолошким, духовним расправама раног хришћанства. На пример, да ли је људском друштву потребна чврста рука (владавина права; ауторитаризам; беневолентни или фашистички диктатор)? Или, да ли смо сви суштински добри, и да ли имамо капацитет да управљамо собом (као што би могли сматрати анархисти и други леви радикали)? О тим питањима су расправљали бискупи и теолози давно пре нешто што су се са њима ухватили у коштац такозвани рационални мислиоци. Она одсликавају преокупације које су заједничке и западној религијској и полиитичкој сфери, и важно је уочити да оне нису толико одвојене једна од друге колико нам се то чини. Поента је овде да је „секуларно“ много дубље укорењено у „духовном“ него што то многи схватају.

Завере и Илуминати

Настављајући на темељу ове поенте, Лагалис мапира фасцинантну геналогију тајних организација, од којих су се многе колебале на овој коплексној танкој линији између политике и духовности. Фрагментација пролетерских гилди у средњевековном периоду утрла је пут формирању елитистичких тајних организација попут Слободних зидара и Илумината. Сачињени не толико од правих радника зидара (за разлику од гилди које су им претходиле) већ превасходно од писмених елита, они су у сваком случају понудили форум у ком су кружиле идеје о једнакости и хуманизму. Понекад су идеје које су кружиле у овим друштвима биле сматране за радикалне од стране владајућих снага; у другим случајевима радикализам тих друштава је из страха намерно апсорбован од стране државе и других реакционарних снага (човек не може а да не види паралеле са начином на који многе огранизације које се у данашњем политичком миљеу залажу за промене ризикују да их као „терористе“ или „екстремисте“ етикетирају уплашене владе које нису сигурне шта да раде са њима, баш као у случају тајних масонских и окултних организације из прошлости).

Фасцинантна је то историјска скица, али шта је поента свега овога гледано из данашње перспективе? Овде би савремени радикали могли да науче од Илумината. Историјски Илуминати су били изданак Слободног зидарства, и премда су увек били само мањина, они су подстицали своје чланове да наставе са својим ангажманом у мејнстрим масонским ложама – не само да би прозелитизовали и проналазили нове регруте, већ и да би погурали мејнстрим ложе у правцу који је усклађен са радикалнијим идејама Илумината. Ово је, у суштини, улога коју су играли рецентнији радикали и анархисти, и разлог због ког они често учествују у „реформистичким“ пројектима (као што је Occupy, или штрајкови радничких синдиката). Идеја окултних или масонских ложа да су оне носиоци тајног знања и просвећења, са одговорношћу да слабије развијено друштво воде у правом смеру, има запањујуће паралеле у радикалној политици (и на левици и на десници). Ангажовањем у мејнстрим политици, радикали настоје да погурају главни ток даље улево или удесно, сходно својим уверењима. Да ли је то завера? Или је то једноставно политика?

Лагалис примећује да је линија између њих две танка и слаба. Наравно, раднички синдикати су некада прогањани на основу закона „против завера“. То можда не укључује ванземаљаце који путују кроз време или људе-гуштере, али у модерној политици ћете и даље пронаћи обиље доказа за „заверу краљева“ на десници и „заверу народа“ на левици.

Трамп и Илуминати

Последњи есеј у овој фасцинантној студији има на мети савременије доба. Зашто, пита Лагалис, толико много интелектуалаца и других елита инсистира на исмевању теоретичара завере (она их назива „народним теоретичарима“) и одбацује их као смешне, блесаве и лишене било каквог легитимитета? На крају крајева, теоретичари завере имају широко упориште.

Маргинализовани у мејнстрим медијима (којима управља елита), они доминирају Јутјубом и друштвеним медијима. Интегрална улога коју су одиграле теорије и теоретичари завере у лансирању Доналда Трампа у Белу кућу нуди додатни доказ њихове популарне и политичке потентности. И многе од њих говоре не толико другачију причу, у ширем смислу, од оне коју говоре „научнички“ левичари, о манипулисању моћи од стране елита, елитне контроле над глобалним капитализмом и националним/транснационалним институцијама, и тако даље. Чињенице се можда разликују, али када склонимо људе гуштере и ванземаљце који путују кроз време, порука је понекад врло слична.

Исхитрено одбацивање теорија и теоретичара завере, и њихово спајање у Трамповој ери са ликом расистичког белачког народа, одражава одређени класизам на страни интелектуалних елита, упозорава нас она. Није то само неколицина сељачина који су уроњени у завере – свако скенирање друштвених медија показује да имају далеко већу прођу. Теорије завере изражавају важну димензију популарне културе, и како професори тако и активисти би требало да се на озбиљнији начин односе према њима. Чак иако не верују активно у њих, милионе људи привлаче теоретичари завере са сајтова друштвених медија.

У овоме лежи народна и политичка моћ, и прогресивни активисти је игноришу на сопствену штету. Избор Трампа за председника Сједињених Држава је пример за то – на много начина он је био кандидат теоретичара завере, који представљају недовољно истражени гласачки блок који пресеца и левицу и десницу. Њен аргумент је да активисти не би требало да игноришу или да се не баве теоријама завере и људима који се на њих примају. Активисти треба да се ангажују, да с поштовањем пажљиво одвоје чињенице од фикције и да оне који (исправно) верују да нешто није у реду са светом погурају у правцу који је продуктивнији и прогресивнији. „Они би могли да дискутују са њима о томе како је нови неолиберални светски поредак свакако под контролом завереничких елита, укључујући банкаре, па ипак банкари нису искључиво Јевреји нит‘ су гуштери нит‘ су повезани са Илуминатима. Они би затим могли да објасне како правим паразитима „плаве крви“ који су на власти користи да имају људе који верују да је тако“, пише она.

Лагалис је један од оних изузетних научника који успевају да следе јасну линију аргументације док истовремено испаљују далекосежне коментаре на разне друге теме. Она доноси, готово успут, брилијантну и немилосрдно бритку критику перформативног савезништва академских елита са особама потлачених идентитета (ово се, каже она, пречесто „састоји у валоризовању сопствене личности vis-à-vis себи равних… уместо конституисања опипљиве користи за особе са којима сте „у савезу“). Такође ту је и сјајна критика перформативне политике – „добре политике“ – и њених расистичких консеквенци. Заштита идентитета и култура прозивки често су ствар семантике, где људи који бивају прозвани не покушавају нужно да буду расисти или опресивни, већ им једноставно недостаје префињена вербализација којом располажу они који их прозивају. „Kао последица“, пише она, „елоквентни познаваоци Едварда Саида или слаткоречиви сексисти могу да уживају у „исправној политици“ просто зато што могу да цитирају и понављају своју буржоаску самообјективност („рефлексивност“) путем неодлучно формулисаних говора.“

Људи којима недостаје префињени језик који је неопходан да би се ангажовали у перформативној политици често су сиромашни и радничка класа. Другим речима, наставља она, „уобичајено је за различите активисте професионалне класе да уживају у лоцирању расизма, сексизма, хомофобије, итд. међу (различитим) субјектима радничке класе … као да на тај начин могу да склоне критички фокус са себе.“

Ово, примећује она – враћајући дискусију мајсторски китњастим стилом натраг на своју примарну тему – није тако далеко од онога што се дешава са теоријама завере. Шира јавност разуме да је изложена манипулацији, али јој недостаје префињени језик интелектуалних елита којим би артикулисала тај процес. „[K]ао универзитетска професорка ја бих могла да на прикладан начин дискутујем о укључености Централне обавештајне агенције у трговину дрогом, ипак камионџија који изговори исту ствар често се одбацује као ‘луди теоретичар завере'“, примећује она.

Лагалис признаје да је њена књига углавном површна историјска студија, коју прате неки провокативни полемички есеји, али исплати се прочитати је, јер је подстицајна за размишљање и дубоко интелектуална. Огромна количина ствари је спакована у пар кратких страна, које академском теоретичару и активисти на терену нуде дивно и вредно штиво. Kључна порука коју и једни и други требају упамтити гласи: следећи пут када ваш комшија или таксиста почне да вергла о ономе што сматрате да је непоуздана теорија завере, немојте само да преврћете очима или да мењате тему. Уместо тога, покушајте да чујете шта говоре, и можда поразговарате са њима. Филтрирањем антисемитизма и људи гуштера, можда ћете открити да имате више тога заједничког него што мислите.