На покретној траци од Би-би-сија до НАТО и натраг: британски државни емитер у служби моћника
Смрт краљице Елизабете II, због које је Би-би-си прекинуо програм да би на свим каналима емитовао бескрајне репортаже, истакла је чињеницу да је за многе Британце та мрежа не само далеко од непристрасне већ је, шта више, глас државе.
Би-би-сијев веб-сајт је био завијен у црно, објављивао је извештаје попут „Смрт краљице Елизабете II: тренутак када је стала историја“, док је водитељ Би-би-сијевих вести Клајв Мајри (Clive Myrie) изричито одбацио животне трошкове и енергетску кризу која уништава земљу као „безначајне“ у поређењу са вешћу [о смрти краљице].
Али чак и пре смрти монархиње, Би-би-сијева репутација је била у кризи. Између 2018. и 2022, број Британаца који су рекли да верују његовом извештавању пао је са 75% на 55%. Па ипак Би-би-си остаје медијски гигант; више од три четвртине јавности УК се ослања на ту мрежу као извора вести.
Source | Reuters Institute for the Study of Journalism
Покретна трака која води од Би-би-сија до НАТО
Би-би-си је увек гајио блиски однос са британском војском, упркос постојању инхерентног новинарског сукоба интереса. „У теорији Би-би-си би требало да тражи од власти да полаже рачуне, али непристрасност није баш тако функционисала у пракси“, рекао је за „Минт прес“ (MintPress) Том Милс (Tom Mills), универзитетски професор и аутор књиге „Би-би-си: мит о јавном сервису“ (The BBC: Myth of a Public Service), додавши да „се од вас очекује одређена попустљивост … То је структурна карактеристика организације и у одређеној мери новинарства у ширем смислу“.
Па ипак, истраживање базе података службе за запошљавање и веб-сајтова нам открива да се из емитера лако прелази у НАТО и натраг.
На пример, између 2007. и 2008. године, дугогодишња Би-би-сијева продуценткиња и водитељка вести Викторија Кук (Victoria Cook) је истовремено примала плату од НАТО, док је радила као новинарка и медијски тренер.
У међувремену, Оана Лунгеску (Oana Lungescu) је 2010. напустила свој посао дописнице Би-би-сијеве светске службе (BBC World Service) (водеће међународне радијске службе тог емитера) да би се запослила као портпаролка НАТО.
Још један службеник Би-би-сија који је прошао покретном траком од Би-би-сија до НАТО је Марк Лејети (Mark Laity), који је напустио позицију војног дописника те мреже да би постао заменик портпарола генералног секретара НАТО, лорда Робертсона (Robertson) – човека којег је сходно ономе што налаже новинарска етика требало помно да испитује, а не да за њега обавља послове одржавања односа са јавношћу.
Дејвид Мекги (David McGee) који је такође напустио улогу Би-би-сијевог продуцента вести да би радио за НАТО – у овом случају као медијски менаџер, где је, како сам каже: „Пружао пи-ар подршку заинтересованим војним и цивилним странкама за публику екстерних комуникација“, и „преузео бригу за кризно управљање новинским манифестацијама војске САД“.
Други су кренули супротним путем. Један од њих је Теренс Сак (Terence Sach), који је 2017. напустио посао обавештајног и безбедносног аналитичара у министарству одбране УК да би постао специјалиста за информациону безбедност у Би-би-сију.
Тамо где се вести укрштају са сајопсом
Можда је, ипак, највише вредно помена Би-би-сијево запошљавање НАТО официра за психолошке операције, њихово задуживање за пружање тобожњих објективнних информација док истовремено тезгаре као пропагандисти војне алијансе.
Између 1994. и 2014, на пример, Сулејман Радманиш (Sulaiman Radmanish) је радио за Би-би-сијев светски сервис, првенствено помажући у производњи садржаја који циља авганско становништво. За време сличног раздобља (2005-2014.), он је радио као видео редитељ за НАТО, „режирајући кратке сајопс клипове“ судећи по његовој страници на Линкдину (LinkedIn). Сигурно није случајност што је његов рад и за Би-би-си и за НАТО окончан исте године када се и Британија повукла из Авганистана – земље коју је окупирала од 2001. године.
Још један оперативац са једном ногом у НАТО a другом у Би-би-сију био је Бојан Лазић. У исто време када је као стручњак за психолошке операције са пуним радним временом радио за НАТО, Лазић је тезгарио као технички консултант за Би-би-си. То запослење се подударило са НАТО бомбардовањем Лазићеве родне Југославије.
Бојан Лазић на бранику отаџбине
Овај блиски однос са војском траје и данас. Један пример за то је новопостављени начелник обезбеђења, Кушру Купер (Khushru Cooper). Судећи по његовом профилу на друштвеним мрежама, Купер је и даље официр Британске армије – а ту дужност је обављао 20 година.
Мит о наклоњености левици
Главна водитељка Би-би-сијевих вести Емили Меитлис (Emily Maitlis) изазвала је у августу буру контроверзи након што је тврдила да је бивши директор политичког програма, Роби Гиб (Robbie Gibb), био, њеним речима, „активни агент Конзервативне странке“ који је утицао на политичко извештавање. Други су се слагали са њом, укључујући Би-би-сијевог медијског уредника Амола Рајана (Amol Ryan), који је рекао да Гибово именовање „очигледно јача Би-би-сијеве везе не само са Вестминстером, већ нарочито са Конзервативном странком“.
Након што је изнела те примедбе, Меитлис је убрзо поднела оставку, премда тек пошто је била изложена огромном притиску због извештавања о томе како су конзервативни политичари на вишим функцијама очигледно кршили правила локдауна која су сами увели због Ковида-19.
Ричард Шарп (Richard Sharp), директор Би-би-сија, инсистирао је да је Меитлис „потпуно у криву“. „Ми негујемо уређивачку независност Би-би-сија“, додао је. Па ипак, тешко да су њене тврдње биле нечувене. Роби Гиб је брат торијевског посланика и бившег министра Ника Гиба (Nick Gibb), а Би-би-си је напустио 2017. године да би постао директор за комуникације конзервативне премијерке Терезе Меј (Theresa May). И сам Шарп је био саветник високо рангираних торијеваца, укључујући канцелара Ришија Сунака (Rishi Sunak) и будућег премијера Бориса Џонсона (Boris Johnson). Он је такође један од највећих добротвора партије, пошто је њеној благајни даровао најмање 400.000 фунти.
Многа од највећих и најутицајнијих имена Би-би-сија такође су имала сличне везе са конзервативном влашћу. Тим Дејви (Tim Davie), генерални директор корпорације, био је заменик председника Конзервативне странке Хамерсмита и Фулама и у два наврата се кандидовао на изборима као торијевац. Ник Робинсон, бивши Би-би-сијев политички уредник и садашњи домаћин водећег програма „Тудеј“ (Today), био је председник Националних младих конзервативаца и председник Конзервативног удружења Оксфордског универзитета. И Ендру Нил (Andrew Neil), дугогодишњи главни водитељ политичког програма на Би-би-сију, био је десна рука екстремно десничарског медијског барона Руперта Мардока (Rupert Murdoch) и председник изразито десничарског магазина „Спектејтор“ (Spectator).
Оваква пренатрпаност десничарима на главним функцијама није упарена са једнаким бројем левичара. Далеко од тога. У ствари, од најранијих дана Би-би-сија, тајне службе су проверавале већину његовог особља – чак и за ниже позиције – да би се постарали да они за које се сматра да су превише лево, радикално или антиратно оријентисани никада не уђу у његове редове. Са овом праксом је настављено барем до 1980-их. Ипак, када су 2018. године новинари Би-би-сија питали компанију да ли оваква пракса још увек траје, они су одбили да одговоре, позивајући се на „безбедносна питања“ – што је одговор који су многи схватили као прећутно „да“.
Ипак, опстаје мит да је Би-би-си институција која нагиње улево. Сукцесивна истраживања су показала да око једне четвртине јавности верује да је корпорација пристрасна у корист Лабуристичке странке и левице – што је већи број од оног који каже да је супротно истина.
Велики део овог сентимента изазвала је сама Конзервативна странка, која константно харангира Би-би-си због, како тврди, антиторијевске пристрасности, дотле да се влада Лиз Трас (Liz Truss) зарекла да ће му укинути сво финансирање, што би га практично уништило. Претходно је ове недеље, министарка унутрашњих послова Суела Брејверман (Suella Braverman) тврдила да је дошло до „напредовања социјализма“ широм јавног живота и да је постојала „хитна потреба“ да се уради нешто у корист равнотеже тако што ће се поставити десничари на више позиција моћи.
Би-би-си се не финансира путем реклама, већ од накнаде за лиценцу коју плаћају сви Британци (са неким изузецима) који желе да имају телевизију. Трошак лиценце – и самим тим Би-би-сијевог буџета – одређује влада, што јој даје оружје које може да употреби против корпорације.
Као што је рекао бивши директор Би-би-сијеве кадровске службе, Мајкл Бет (Michael Bett):
„Накнада за лиценцу је постајала све веће и веће политичко питање. Стога, много је било важно шта влада мисли о вама и ви нисте могли да се ослоните на општу репутацију. Ви сте морали да удовољавате влади.“
„Би-би-си је у суштини државни емитер са високим степеном оперативне аутономије. Његовим извештавањем не управља влада, или било које државно министарство … плус његов јавни приход се остварује мимо општег опорезивања“, рекао је Милс за „Минт прес“, додавши:
„Али владе контролишу тај приход, оне постављају директоре у његов одбор и оне периодично одређују његове услове пословања. На крају крајева он је одговоран владама и то се добро разуме у самом Би-би-сију. Они су веома свесни како их политичари периципирају.“
Глас државе
Рад Милса и других који су исписали историју Британске радиодифузне корпорације (British Broadcasting Corporation) истакао је поенту да је, од њеног самог почетка, она суштински била испреплетана са влашћу британске државе, помажући јој у промоцији и очувању код куће и у иностранству.
Би-би-си је основан у октобру 1922. не би ли искористио нову радијску технологију и одиграо је кључну улогу у генералном штрајку 1926. године у УК. Европа 1920-их је било крајње турбулентно време, пошто су класни рат, револуција и социјализам избили у први план. 1917. године Русија је збацила свог цара и довела Лењинову бољшевичку партију на власт, да би одмах била нападнута од стране Британије, Сједињених Држава и других сила које су покушале да „угуше бољшевизам у колевци“ како је то казао Винстон Черчил (Winston Churchill).
Немачки устанци из 1917. и 1919. године су окончали Први светски рат и довели до пада монархије. Блиско срцу моме, Ирска се изборила за независност од Британије. У међувремену, 1922. године, комунистички устанци у Шкотској су замало изазвали револуцију широм земље.
Те борбе су дубоко забрињавале шефа Би-би-сија лорда Џона Рита (John Reith). И када је 1926. године Конгрес струковних синдиката (Trades Union Congress) позвао на генерални штрајк, шкотски аристократа је понудио конзервативној влади услуге своје организације. Би-би-си је, Милсовим речима, постао „витални пропагандни инструмент владе која је решена да сломи штрајк“, непрестано објављујући пропаганду која демонизује штрајкаче и забрањује емисије Лабуристичке странке.
Након што је штрајк скршен, Рит је поносно објавио својим слушаоцима:
„Чули сте поруке краља и премијера. Једино преостаје да додамо уверење да се нација срећно спасила у великој мери захваљујући личном поверењу у премијера.“
Рит ће касније рећи да је Би-би-си „спасио“ Британију, а у шали је казао да је Француска имала државног емитера 1789. године, „не би било француске револуције“.
Влада је дуго интерно расправљала о томе какав би тачно требало да буде њен однос са Би-би-сијем. Винстон Черчил је био за званично преузимање корпорације. Ипак, други у влади су сматрали да би требало да остане на дохват руке; да би имао убедљивију моћ ако би одржао фасаду независности. То је био приступ који је фаворизовао лорд Рит, коментаришући да влада „зна да може да нам верује да нећемо бити стварно непристрасни“.
Унутрашњи непријатељ
Веран Ритовој визији, Би-би-си је одржавао своју улогу државног емитера и функционисао као једно од најмоћнијих оруђа британског естаблишмента за уништавање сваке претње његовој моћи и престижу. Као што је изјавио Грег Дајк (Greg Dyke), генерални секретар Би-би-сија између 2000. и 2004. године, та организација „помаже одржању политичког система неједнакости тако што је део вестминстерске завере. Они не желе да се ишта промени. То није у њиховом интересу.“
То смо у пуној снази видели током 1980-их за време штрајка рудара, када је Би-би-си даноноћно објављивао пропаганду да би помогао Тачеркиној (Thatcher) конзервативној влади да порази штрајкаче, отишавши толико далеко да је кривотворио снимке како би изгледало да су рудари напали полицију, када се, заправо, десило супротно.
Ипак, напад Тачеркине владе на Би-би-си је био жесток. Након пуштања серије Данкана Кембела (Duncan Campbell) „Тајно друштво“, која је разоткрила постојање шпијунских сателита са којима ни парламент није био упознат, безбедносне службе су упале у Би-би-сијеве просторије у Глазгову и забраниле њено објављивање.
У новије време, када је Шкотска била окренута референдуму за независност који је одржан 2014. године, Би-би-си је објавио бујицу негативних прича о том питању, упозоравајћи Шкоте да их чека пропаст уколико одлуче да се одвоје. Циници ће то назвати „Пројекат страх“. Истраживања су показала јасну квалитативну пристрасност према изворима који су против независности, док су водитељи Би-би-сија испољавали отворен презир или чак мржњу према шкотској премијерки Алекс Салмонд (Alex Salmond).
Такође, када је Џереми Корбин постао вођа Лабуристичке странке, Би-би-си је одмах уперио своје оружје у њега, константно га нападајући и клевећући, имплицирајући да је био симпатизер терориста, антисемита и претња по националну безбедност. Након снажног противљења јавности њиховом извештавању, Би-би-си је на крају спровео истагу над самим собом и закључио да је уредница његовог политичког програма, Лора Кунсберг (Laura Kuenssberg), прекршила њихове стандарде непристрасности и тачности приликом извештавања о Корбину. Упркос томе, виши функционери Би-би-сија и даље јавно тврде да је идеја да је организација била пристрасна против њега „смешна“.
Би-би-си је често гајио своју персону „тетке Биб“ (Auntie Beeb) – поузданог, утешног и непретећег извора информација у који се могу поуздати сви Британци. Ипак, када мало боље погледамо, јасно је да та институција функцонише као привезак државе, са дубоким и дуготрајним везама са свим секторима британског естаблишмента, укључујући монархију, војску, тајне службе и Конзервативну странку. Укратко, дакле, Би-би-си није само медиј ког финансира држава; он је портпарол моћника.
