НАТО бомбардовање Србије: трагедија у три чина
Пре 23 године НАТО је бомбардовао Србију. Овај чин је био уводна рунда онога што је ће постати 78-дневни илегални агресорски рат, чије последице и дан-данас прогањају свет.
Први чин: Сусрет
Био је то случајан сусрет – двојице мушкараца чији путеви су се пре две године укрстили у Ираку, а сада су се срели на деоници аутопута који повезује Косово са Македонијом. Датум је 20. март 1999. Посматрачи додељени Косовској верификационој мисији (КВМ) Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) били су у процесу повлачења из зона одговорности које су им додељене у град Охрид, у Македонији, због краха дипломатских преговора са Србијом о све горој ситуацији у српској аутономној покрајини Косово, где су албански сепаратисти водили квази грађански рат са српским властима.
ОЕБС-ови међународни посматрачи са Косова прелазе косовско-македонску границу у селу Блаце 20. марта 1999. Међународни посматрачи задужени за надгледање прекида ватре напуштају српску провницију Косово и Метохија након пропасти мировних преговора у Паризу. ДС/ЈДП
Британски контингент КВМ заустављен је на граници између Косова и Македоније, чекајући на коначно одобрење за прелазак границе. Међу британским посматрачима био је и бивши официр Краљевске морнарице који је раније служио у Специјалној комисији Уједињених нација (УНСKОМ) у Ираку, помажући у надгледању демонтаже ирачких програма оружја за масовно уништење. Док су он и његовe колеге посматрачи чекали, посматрао је како друга возила којима су управљали припадници америчког посматрачког контингента возе у супротном смеру – ка Косову. За воланом једног од ових возила било је познато лице - човек који је био познат као „Курц“.
Курц је био човек огромног искуства који је средином 1997. доведен у УНСKОМ ради обезбеђивања оперативног планирања и руковођења. „Курц“, наравно, није било његово право име, већ надимак који је произашао из чињенице да је са својом обријаном главом, моржевским брковима и бледим лицем изгледао као комбинација пуковника Килгора Роберта Дувала и пуковника Курца Марлона Бранда из филма „Апокалипса сада“. Са Стетсоном широког обода, каубојским чизмама и увек присутним снопом дувана за жвакање заглављеним у образу, изгледао је у длаку тако.
Курц је изабран за овај посао делом због свог искуства, које је било усађено у свет тајних специјалних операција. Његов последњи задатак пре доласка у УНСКОМ била је припрема дипломата за Е&Е – *escape and evasion (*бекство и избегавање) – из непријатељских ситуација. С обзиром на осетљивост неких операција УНСКОМ-а које су се у то време одвијале у Ираку, сматрало се да би таква обука могла бити идеална за ситуације у којима би се инспектори могли наћи.
Али Курцова прошлост је довела до његовог пада. Био је, такорећи, сувише „црн“, или прикривен, за своје добро. Иако је био сјајан у Ираку, његови шефови у Вашингтону су почели да паниче када је у октобру 1997. почела да се погоршава ситуација у Багдаду. Донета је одлука да се Курц повуче из Ирака. Била је то горка иронија – један човек који је био врхунски оспособљен да се носи са талачком ситуацијом, да сачува живим и здравим не само себе, већ и друго, слабије обучено особље, у журби је повучен због бојазни да ће бити узет за таоца.
Када је Курц додељен УНСКОМ-у, он је за време трајања задатка технички је био у власништву УН, а САД нису могле просто да пуцну прстима и врате га кући. Али јесу прсли, па је амерички амбасадор Бил Ричардсон позвао аустралијског дипломату који је био на челу УНСКОМ-а, Ричарда Батлера, на састанак у америчку мисију у Њујорку. „Један од људи који вам је дат (Курц)“, рекао је Ричардсон, „мало је превише изложен због тренутне ситуације и сматрамо да би за све нас било најбоље да у овом тренутку буде повучен.“
Ја сам надгледао тим у Ираку у који су Курц и један британски официр били распоређени. Батлер ме је позвао у своју канцеларију након састанка са Ричардсоном. „Тип је из ЦИА“, рекао ми је. „Американци би да га повуку.”
Сада, док је посматрачка мисија за Косово напуштала Косово, Курц се вратио у акцију. Чинило се да су Американци желели овог човека са импресивном умећем извођења тајних операција.
Улога коју има ЦИА у ОЕБС-овом КВМ-у прилично је контроверзна – у време када су САД и НАТО оптуживали српску владу за злочине, ЦИА је користила покриће које је обезбедила посматрачка мисија ОЕБС-а за координацију са борцима Ослободилачке војске Косова који су учествовали у герилском рату са српском војском. Српске операције као одговор на нападе ОВК, у режији ЦИА, Запад је окарактерисао као „геноцид“ и користио за оправдање планираног бомбардовања Србије из ваздуха од стране НАТО.
Ове чињенице су, међутим, биле у супротности са наративом о кампањи етничког чишћења који су спиновале САД и НАТО. Британски посматрачи из ОЕБС-а били су свесни сложене реалности онога што се дешавало на Косову, где су легитимне српске војне операције против познатих снага ОВК Западни медији описивали као „масакре невиних цивила“. Истина је, међутим, често била незгодна, због чега се у том тренутку, 20. марта 1999. године, британски посматрачки контингент нашао на излазу са Косова у исто време када су њега улазили Курц и његови колеге официри ЦИА.
Други чин: Телефонски позив
24. март 1999. 9:20. У Ситуационој соби Беле куће, помоћник упућује телефонски позив Кремљу, где чека руски председник Борис Јељцин. Позив је прошао и помоћник је предао телефон Билу Клинтону, 42. председнику Сједињених Држава. Разговор је почео суморним обавештењем: Лидери НАТО, укључујући њега, рекао је Клинтон, „одлучили су да ускоро морамо да покренемо ваздушне ударе на војне циљеве у Србији“.
Борис Јељцин и Бил Клинтон
Проблем је, приметио је Клинтон, српски лидер, Слободан Милошевић. „Он је раселио још 30.000 људи само од прошлог петка“, рекао је Клинтон. „Он убија невине људе. Имамо извештаје о погубљењима по кратком поступку.” Прећутана је улога Курца и његових колега оперативаца из ЦИА у стварању услова за такве акције. Клинтон је наставио. „Он [Милошевић] је у суштини рекао руским, ЕУ и америчким преговарачима да га није брига шта било ко од нас мисли.“
Клинтон је био узнемирен последицама које је изазвао пуштањем ЦИА на Косово. „Боже мој, они [Европљани] имају ноћне море да ће [Срби] поновити Босну и сву нестабилност и све проблеме, а то ће се проширити од Косова преко Македоније до Албаније и захватити цео њихов јужни бок. Они су веома, веома забринути због тога. С правом су забринути због тога.“
Опет је прећутана чињеница да је управо сценарио који је Европљанима стварао ноћне море пажљиво осмислила ЦИА, по налогу Била Клинтона.
Јељцин није наседао ни на шта од тога. „Лако је бацати бомбе“, рекао је он, одбацујући Клинтонову карактеризацију проблема и предложено решење. „То је неподношљиво због стотина хиљада људи који ће патити и умрети.
Последице било каквог напада НАТО, упозорио је Јељцин, биле би страшне. „У име наше будућности, у име вас и мене, у име будућности наших земаља, у име безбедности у Европи, молим вас да се одрекнете тог удара и предлажем да се негде нађемо и разрадимо тактичку линију борбе против Милошевића, против њега лично. И ми смо мудрији, искуснији смо и можемо да смислимо решење. То треба учинити зарад нашег односа. То треба учинити зарад мира у Европи.“
Молбе руског лидера није имао ко да чује. „Па, Борисе“, одговорио је Клинтон, „желим да радим са тобом да покушамо да окончамо ово, али не верујем да постоји начин да се прекине прва рунда удара јер Милошевић наставља да расељава хиљаде људи сваки дан... Не желим да ово буде велики извор поделе између Русије и Европе и Русије и САД. Сувише смо се трудили. Превише је економских и политичких ствари које бисмо могли заједно да радимо, и жао ми је због овога више него што могу да кажем.“
Амерички председник је отворено лагао свог руског колегу – догађаји на Косову су се одвијали у складу са пажљиво осмишљеним планом игре који је већ неко време био на снази. Рат је био неизбежан зато што су САД, преко ЦИА, обликовале наратив да тако буде. Што је још горе, амерички председник је био спреман да жртвује односе између САД и Русије у настојању да оствари овај циљ НАТО. Ову чињеницу Јељцин је навео у својој завршној речи.
„[Наш] ће народ“, јадао се Јељцин, „сигурно од сада имати лош став према Америци и НАТО. Сећам се колико ми је било тешко да окренем главе нашим људима, политичарима, према Западу, према Сједињеним Државама, али сам успео у томе, а сада да све то изгубим. Па, пошто нисам успео да убедим председника, то значи да нас чека веома тежак, тежак пут контаката, ако уопште буду били могући. Збогом."
Трећи чин: бомба
Увече 24. марта 1999. године, генерални секретар НАТО Хавијер Солана, шпански дипломата, овластио је авионе који раде под окриљем НАТО да почну са бомбардовањем циљева у Србији. Није случајно да су први авиони који су бацили бомбе на Србију били Ф/А-18 шпанског ратног ваздухопловства.
Авиони шпанског ратног ваздухопловства Ф/А-18 су претходно 25. и 26. маја 1995. бомбардовали положаје војске Републике Српске.
Када се испитује легитимност употребе силе од стране Шпаније против Србије у марту 1999. године, истиче се неколико чињеница. Прво је да је Шпанија, као чланица Уједињених нација, обавезана својом посвећеношћу Повељи те организације. Када је у питању употреба силе, Повеља УН је сасвим јасна – постоје само два прихватљива услова под којима таква сила може бити легитимно коришћена од стране државе чланице. Један је принудна радња за одржавање међународног мира и безбедности, која се спроводи на основу резолуције коју је донео Савет безбедности у складу са Поглављем VII Повеље. Друго је инхерентно право на индивидуалну и колективну самоодбрану, како је садржано у члану 51. Повеље.
Док су шпанске бомбе падале на српско тло, две ствари су биле сасвим јасне – није постојала резолуција из поглавља VII која би одобрила принудну акцију против Србије, а Србија није извршила никакав акт агресије ни на Шпанију ни на њене савезнике у НАТО који би оправдао било какво позивање на самоодбрану приликом објашњавања шпанског (и НАТО) војног напада на Србију.
Укратко, бацањем бомби на Србију, шпанска авијација је започела илегални агресорски рат. „Покретање агресорског рата“, објавиле су судије које су чиниле Међународни војни суд сазван у Нирнбергу ради суђења злочинима нацистичке Немачке, „није само међународни злочин; то је највиши међународни злочин који се од других ратних злочина разликује само по томе што у себи садржи акумулативно зло целине“.
Шпанија није била сама те ноћи – у овом „врховном међународном злочину“ учествовали су авиони ваздухопловних снага Сједињених Држава, Велике Британије, Немачке, Француске и других чланица НАТО. Посматрано појединачно, нема сумње да је сваки народ који је учествовао у нападу на Србију прекршио Повељу УН и да је као такав крив за кривично дело покретања незаконитог агресорског рата.
Стани мало! НАТО је, изгледа, направио нови правни аргумент који је саздан око идеје да има право на антиципаторну колективну самоодбрану према члану 51 Повеље УН, и да је то право на одговарајући начин употребљено у складу са „нормативним очекивањима која дозвољавају дејства антиципативнe колективне самоодбране од стране организација регионалне безбедности или самоодбране у случају када организацијом у потпуности не доминира само један члан.” НАТО, игноришући очигледну реалност да њиме, заиста, доминирају Сједињене Државе, постулира да је то, заиста, таква организација, коју чини „више моћних држава, од којих су три сталне чланице Савета безбедности.”
Међутим, кредибилитет тврдње НАТО о „антиципативној колективној самоодбрани“ произилази из њене карактеризације косовске кризе као хуманитарне катастрофе прожете елементима геноцида који је створио не само морално оправдање за интервенцију, већ и моралну неопходност.
Реците то Курцу, човеку који је, заједно са својим колегама из ЦИА који су деловали на основу овлашћења председника Сједињених Држава Била Клинтона, радио на стварању услова на терену унутар Косова који би потом могли да се искористе за производњу самог наратива о хуманитарној кризи довољног обима и размера да омогући НАТО да осмисли своје ново правно оправдање за напад на Србију.
Проблем за НАТО је што је његово правно оправдање изграђено на лажним темељима. Фикција да је НАТО организација којом у потпуности не доминирају Сједињене Државе нестаје оног тренутка када се схвати улога ЦИА у припреми сценарија који је НАТО користио да оправда своје поступке. Чињеница да је овај сценарио објављивао директне измишљотине о наводним злочинима које је починила Србија да би оправдала војну интервенцију НАТО само наглашава злочиначку природу читавог НАТО подухвата.
Не може се побећи од чињенице да су, када је прва бомба коју је шпанско ваздухопловство бацило на Србију те вечери пре 23 године, пала на земљу, Шпанија и све друге чланице НАТО починиле „највећи злочин“.
То што овај злочин остаје некажњен је травестија међународне правде. То што је овај злочин остао непризнат од стране оних који су га починили сведочи о лицемерју држава. То што је овај злочин покренуо догађаје који су довели до садашњег стања ствари између САД и НАТО с једне стране и Русије с друге, је глобална трагедија.
Изор: РТ
Скот Ритер је бивши обавештајни официр морнарице SAD и аутор књиге „КРАЉ ШКОРПИОНА: Амерички самоубилачки загрљај нуклеарног оружја од ФДР до Трампа“. Служио је у Совјетском Савезу као инспектор за спровођење ИНФ споразума, у штабу генерала Шварцкопфа током Заливског рата, а од 1991-1998 као инспектор за наоружање УН.
