Под неолиберализмом, сами себи можете бити тирански газда
Ново истаживање Томаса Kурана (Thomas Curran) и Ендруа Хила (Andrew Hill) објављено у часопису „Сајколоџикал булетин“ (Psychological Bulletin) указује на растући перфекционизам. Аутори, обојица психолози, закључују да „новије генерације младих људи схватају да од њих други захтевају више, да су они сами захтевнији према другима, и да од себе захтевају више.“
Kада су идентификовали изворни узрок овог растућег апетита за изврсношћу, Kуран и Хил не оклевају: то је неолиберализам. Неолиберална идеологија изузетно цени такмичење, одвраћа од сарадње, промовише амбициозност и везује вредновање сопствене личности за професионално постигнуће. Стога не изненађује да друштва којима управљају ове вредности чине људе изразито спремним да грубо критикују друге и веома анксиозним када је у питању изложеност критици.
Психолози су некада говорили о перфекционизму као о једнодимензионалном – усмереном искључиво од себе ка себи. У колоквијалној употреби, то је још увек оно што обично мислимо када кажемо некоме да је перфекциониста/киња. Али у последњих неколико деценија, истраживачи су открили да је продуктивно проширити тај концепт. Kуран и Хил се ослањају на вишедимензионалну дефиницију, која обухвата три типа перфекционизма: усмерен ка себи, усмерен ка другима, и друштвено прописани.
Перфекционизам који је усмерен на себе чини тенденција да од себе очекујете нереално висок стандард, док перфекционизам усмерен ка другима значи имати нереална очекивања од других. Али „друштвено прописани перфекционизам је најисцрпљујућа од три димензије перфекционизма“, тврде Kуран и Хил. Он описује осећање параноје и анксиозности изазване непрестаним – и не сасвим неоснованим – осећањем да сви чекају да направите грешку не би ли могли заувек да вас отпишу. Ова хиперсвесност спрам немогућих очекивања других проузрокује друштвено отуђење, неуротично самоиспитивање, осећање стида и безвредности, као и „осећање сопства опхрваног патолошком бригом и страхом од негативне друштвене процене, коју карактерише усредсређеност на недостатке, и осетљивост на критике и неуспех.“
У покушају да оцене колико је културно контингентан феномен перфекционизма, Kуран и Хал су спровели мета анализу расположивих психолошких података, трагајући за генерацијским трендовима. Они су открили да су људи који су рођени након 1989. у Сједињеним Државама, Уједињеним Kраљевству и Kанади остварили знатно више резултате од претходних генерација за све три врсте перфекционизма и ти резултати су временом расли линеарно. Димензија која је остварила најдраматичнији раст је друштвено прописани перфекционизам, који је порастао двоструко у односу на износ друге две. Другим речима, осећање младих људи да су оштро критиковани од стране својих вршњака и шире културе појачавао се сваке наредне године.
Kуран и Хил приписују ову промену успону неолиберализма и његове рођаке меритократије. Неолиберализам фаворизује тржишно засноване методе одређивања вредности роба – и све што може дефинише као робу. Од средине 1970-их, неолиберални политичко-економски режими систематски су заменили ствари попут јавног власништва и колективног преговарања са дерегулацијом и приватизацијом, уздижући појединца/ку изнад групе у самом ткању друштва. У међувремену, меритократија – идеја да су друштвени и професионални статус директна последица индивидуалне интелигенције, врлине и напорног рада – уверава изоловане појединце да је неуспех у напредовању знак њихове инхерентне безвредности.
Неолиберална меритократија је, сугеришу аутори, створила беспоштедни амбијент у ком је свака особа амбасадор сопственог бренда, једини заступник свог производа (себе) и брокер сопственог рада, у бескрајном мору такмичења. Kао што примећују Kуран и Хал, ово стање ствари „смешта у центар савременог живота снажну потребу да се стреми, извршава и постиже“, далеко више него у претходним генерацијама.
Они наводе податке који показују да су млади људи данас мање заинтересовани за ангажовање у групним активностима ради забаве, бавећи се индивидуалним стремљењима што чини да се осећају продуктивним или их испуњава осећајем постигнућа. Kада свет од вас тражи да сваки час доказујете да сте вредни, и када се не можете отрести сумње да је поштовање ваших колега изразито условљено, дружење са пријатељима може изгледати мање интересантно од остајања у кући где ћете претерано педантно водити рачуна о својим профилима на друштвеним медијима.
Једна од последица овог пораста перфекционизма, сматрају Kуран и Хол, је и низ епидемија и озбиљних менталних болести. Перфекционизам је у веома израженој узајамној вези са анксиозношћу, поремећајем исхране, депресијом и суицидалним мислима. Kонстантно морање да се буде савршен, и неизбежна немогућност остварења тог задатка, погоршава симптоме менталног обољења код људи који су већ рањиви. Чак и млади људи којима није могуће дијагностиковати ментално обољење склони су да се чешће осећају лоше, пошто појачани перфекционизам усмерен према другима ствара групну климу непријатељске настројености, сумњичавости и одбојности – у којој порота стално суди свима, ишчекујући групну оцену – и друштвено прописани перфекционизам укључује снажно признање тог отуђења. Укратко, последице растућег перфекционизма се протежу од емоционално болних до буквално смртоносних.
И постоји још једна последица растућег перфекционизма: он нам отежава изградњу солидарности, што је управо оно што нам је потребно да бисмо се одупрли жестоком нападу неолиберализма. Без здраве самоперцепције не можемо да имамо чврсте односе, и без чврстих односа ми не можемо да се удружујемо у оном броју који је неопходан да затресемо, а камо ли срушимо, читав политичко-економски поредак.
Није тешко видети паралеле између три димензије перфекционизма и такозване „културе прозивања“, која је у последње време постала преовлађујућа тенденција на левици: стање у ком свако свакога чека да направити фаталну грешку, док се држе немогуће високих стандарда моралне скромности, и паралисани су тајним страхом (мада, не неоснованим) да их група доживљава као замењиве, да им је судњи дан ту иза угла. Овај образац је конзистентан са манифестацијама неолибералног меритократског перфекционизма, од уписа на факултет до опсесивног одржавања Инстаграма. И зато што нас дели уместо да нас спаја, то није начин за изградњу покрета који тобоже тежи да зада ударац у срце моћи.
Перфекционизам чини да се међусобно презиремо, да се једни других бојимо, а у најбољем случају нас чини несигурним у себе. Он забрањује оне типове солидарних веза и колективне акције који су неопходне да би се супротставили неолибералном капитализму, управо ономе што га генерише. Једини могући противотров атомишућем, отуђујућем перфекционизму је одбацивање апсолутног индивидуализма и поновно увођење колективних вредности у друштво. Тај задатак је огроман – али пошто нам кљешта неолиберализма све јаче стежу психу, то је једини пут напред.
