Прави Зеленски: од селебрити популисте до непопуларног неолиберала Пиночеовог типа
Глумац комичар који се уздигао до највише функције у држави 2019. године, Владимир Зеленски (Володимир Олександрович Зеленський) је буквално био непознат за просечног Американца, изузев можда као глумац са минималном улогом у театру Трамповог (Trump) импичмента. Али када је Русија напала Украјину 24. фебруара 2022. године, Зеленски је у америчким медијима одједном трансформисан у прворазредну славну личност. Конзументи америчких информативних емисија су бомбардовани са сликама човека који је изгледао опхрван трагичним догађајима, којих му је можда и преко главе, али који је у крајњој линији саосећајан. Није дуго требало да та слика еволуира у неуморног хероја у каки оделу који управља склепаном малом демократијом и самостално одбија варваре аутократије са истока.
Али с оне стране те пажљиво израђене слике из Западних медија је нешто што је пуно компликованије и не тако ласкаво. Зеленски је изабран са 73 посто гласова на основу обећања да ће се залагати за мир док је остатак његове платформе био неодређен. У предвечерје инвазије, ипак, његов рејтинг је пао на 31 посто због залагања за дубоко непопуларне мере.
Украјинска професорка, Олга Бајша (Байша Ольга Анатольевна), ауторка књиге „Демократија, популизам и неолиберализам у Украјини: о границама виртуалног и реалног“, изучавала је успон Зеленског на власт и како је располагао том влашћу од како је постао председник. У интервјуу који следи, Бајша разматра прихватање неолиберализма од стране Зеленског и његов растући ауторитаризам, како су његови поступци допринели текућем рату; његово контрапродуктивно и егоцентрично вођство за време рата, комплексна културна и политичка гледишта и идентитете Украјинаца, партнерство између неолиберала и радикалне деснице током и након Мајдана, и да ли би руско преузимање читаве области Донбаса могло бити мање популарно међу локалним становништвом него што би било 2014. године.
❖ ❖ ❖
Реци нам нешто о себи. Одакле си и како си се заинтересовала за област истраживања којом се тренутно бавиш?
Ја сам етничка Украјинка рођена у Харкову, украјинском граду на граници са Русијом, где ми тата и други рођаци и даље живе. Пре садашњег рата, Харков је био један од водећих образовних и научних центара Украјине. Становници града се поносе што живе у „интелектуалној престоници“ Украјине. 1990. године, тамо је основана прва телевизијска компанија која није била под контролом партије; убрзо, кренуо је са емитовањем њен први информативни програм. До тада сам већ дипломирала на Универзитету у Харкову, једног дана, позвао ме је пријатељ са универзитета да радим као новинар на том програму. Наредног дана, без претходног искуства, почела сам са извештавањем. За пар месеци, била сам водитељ вести. Моја метеорска каријера није била изузетак.
Нови неконтролисани медији, чији број је свакодневно растао огромном брзином, тражили су све више и више медијских радника. У огромном броју случајева, то су били млади амбициозни људи без икаквог новинарског образовања или животног искуства. Оно што нас је уједињавало била је жеља да се вестернизујемо, недостатак схватања друштвених контрадикција које су карактерисале постсовјетску транзицију и глувоћа за бриге радног народа који се противио реформама. У нашим очима, он је био „ретроградан“: они нису схватали шта је цивилизација. Ми смо себе доживљавали као револуционарну авангарду и одабране прогресивне реформаторе. Ми смо ти – медијски радници – који су створили повољно окружење за неолиберализацију Украјине, представљену као вестернизацију и цивилизацију, са свим катастрофалним последицама за друштво које су оне донеле. Тек годинама касније, ја сам то схватила.
Касније, док сам надгледала производњу историјских документараца у кијевској телевизијској компанији, схватила сам да је митологија једносмерног историјског напретка и неизбежности вестернизације за „варваре“ пружила идеолошки темељ за неолибералне експерименте не само у бившим совјетским државама већ широм планете. То интересовање за глобалну хегемонију идеологије вестернизације ме је навело најпре за програм докторских студија из критичких студија медија на Универзитету Колорада у Болдеру и потом до истраживања којим се бавим сада.
Судећи по академском раду неких украјинских социолога, истраживање је показало да у недавној прошлости већина Украјинаца није била пуно заинтересована за питање идентитета већ су их више интересовале ствари попут запослења, плата и цена. Твој рад доста пажње поклања неолибералним реформама које су спроведене након 2019. – противно расположењу народа. Можеш ли да нам кажеш нешто о томе какав став већине Украјинаца у погледу економских питања и зашто?
У друштвеном миљеу [у ком] сам живела – исток Украјине, Крим и Кијев – било је врло мало људи које је занимало питање етничког идентитета. Ја не истичем узалуд „мој друштвени миље“. Украјина је комплексна и подељена земља чији крајњи исток и крајњи запад имају дијаметрално супротне ставове у погледу свих питања од друштвеног значаја. Након проглашења независности Украјине 1991. године, две идеје националног идентитета су се бориле у Украјини: „етничка украјинска“ против „источно словенске“. Етничко украјинска национална идеја, заснована на схватању да украјинска култура, језик и ентоцентрична историја треба да буду доминантне интегративне силе у украјинској националној држави, била је популарнија на западу Украјине. Источно словенска идеја, коза види украјинску нацију као засновану на две примарне етничке групе, језика и култура – украјинској и руској – је била прихваћена као нормална на украјинском југоистоку. Ипак, генерално, слажем се с тим да већину Украјинаца много више занимају економска питања, што је увек био случај.
Заправо, проглашење независности Украјине 1991. године такође је у великој мери било ствар економских питања. Многи Украјинци су подржавали идеју политичког развода од Русије због очекивања да ће Украјини економски бити боље – то су нам обећавали пропагандистички леци. Ова економска нада није остварена. На много начина, пад Совјетског Савеза је променио животе људи радикално на горе због неолиберализације Украјине – маркетизације друштвене сфере и разарања совјетске социјалне државе.
Шта је са неолибералним реформама које је покренуо Зеленски? Можете да судите о њиховој популарности по испитивањима јавног мнења – до 72% Украјинаца није подржавало његову земљишну реформу, перјаницу неолибералног програма Зеленског. Након што га је његова партија одобрила упркос огорчености народа, рејтинг Зеленског је пао са 73 посто у пролеће 2019. на 23 посто у јануару 2022. Разлог је једноставан: дубок осећај издаје. У његовој незваничној изборној платформи – серији „Слуга народа“ – Зеленски-Холобородко [Холобородко је био лик ког је глумио Зеленски у телевизијској серији – НБ] обећао је да кад би могао да влада земљом само недељу дана, он би „учинио да наставник живи као председник, а председник да живи као наставник“. Благо речено, ово обећање није испуњено. Народ је схватио да су још једном насамарен – реформе нису спроведене у интересу Украјинаца већ глобалног капитала.
До које мере мислиш да је приоритет економске безбедности наспрам идентитетских питања промењен са руском инвазијом? Шта мислиш како ће све ово утицати на политички успех националиста/ултранационалиста наспрам умерених или левичара?
То је интересантно питање. С једне стране, приоритет народа је да преживи, што значи да је људима сигурност главна брига. Да би сачували своје животе, милиони Украјинаца, укључујући моју маму и моју сестру са децом, су напустили Украјину и отишли у Европу. Многи од њих су спремни да остану тамо заувек, да науче стране језике, и да се прилагоде страном начину живота – сва та дешавања тешко да могу да дају приоритет идентитетским обзирима. Са друге стране, ипак, јачање етничких осећања и консолидација нације суочене са инвазијом такође је евидентна. О томе могу да судим на основу јавних расправа на друштвеним медијима – неки Харковљани које познајем лично су чак почели да објављују постове на украјинском [језику], што никада пре нису радили, да би нагласили свој национални идентитет и послали поруку да су против сваке туђинске инвазије.
Ово је још један трагични аспект овог рата. Мајданска револуција из 2014. године, коју многи људи на југоистоку нису подржали, трансформисала је ове људе у „робове“, „совки“ и „ватники“ – што су понижавајући термини који означавају њихову заосталост и варварство. Тако су мајдански револуционари, који се сматрају за прогресивну снагу историје, видели антимајданске „друге“ због њихове привржености руском језику и култури. Никада пре ово проруски настројено становништво није могло да замисли да ће Русија гранатирати њихове градове и да ће им упропастити животе. Трагедија ових људи је двострука: прво, њихов свет је симболично уништен Мајданом, а сада га физички уништава Русија.
Исходи оваквог развоја догађаја до сада нису јасни пошто је нејасно како се рат завршити. Ако југоисточне области остану у Украјини, уништавање свега што се одупире агресивном национализму ће највероватније бити довршено. То ће вероватно окончати ову јединствену граничну културу која никада није желела да биде потпуно украјинизована или русификована. Ако Русија успостави контролу над овим областима, чиме се тренутно хвали, тешко могу да предвидим како ће се носити са негодовањем маса – барем, у градовима који су значајно оштећени, као у Харкову.
Да пређено на Зеленског конкретно – једна ствар коју наглашаваш у својој књизи је то како је Зеленски служио као нека врста Шареног фрулаша (Pied Piper) који је искористио свој статус славне личности и глумачко умеће да наведе људе да га подрже у име ове небулозне агенде варљивог оптимизма (мир, демократија, напредак, против корупције) али која је заправо прикрила другу агенду која не би била популарна, конкретно неолибералну економску агенду. Можеш ли да нам кажеш нешто о томе како је то урадио – како је водио своју кампању и који су му били приоритети након што је ступио на дужност?
Основни аргумент који је изнет у мојој књизи је да задивљујућа победа Зеленског и његове партије, која се касније трансформисала у парламентарну машину за штанцање и безпоговорно одобравање неолибералних реформи (у „турбо режиму“, како су га звали), не може се објаснити одвојено од успеха његове телевизијске серије, која је, као што многи посматрачи верују, служила као неформална изборна платформа Зеленског. За разлику од његове званичне платформе, која се састојала из само 1.601 речи и имала свега неколико конкретних мера, 51 получасовна епизода његове серије је понудила Украјинцима детаљну визију шта би требало урадити да би Украјина могла да напредује.
Порука коју је Зеленски упутио Украјинцима путем своје серије несумњиво је популистичка. Народ Украјине је приказан у њој као непроблематичан и потпуно лишен унутрашњих подела, из ког су одстрањени само олигарси и корумпирани политичари/званичници. Земља постаје здрава тек пошто се отараси и олигарха њихових марионета. Неки од њих су затворени или су побегли из земље; њихова имовина је конфискована не обазирући се на легалност. Касније, председник Зеленски ће учинити исто својим политичким ривалима.
Интересантно, серија игнорише тему рата у Донбасу, који је избио 2014. године, годину дана пре него што је почело приказивање серије. Пошто су Мајдан и руско-украјински односи веома поларизујући у украјинском друштву, Зеленски их је игнорисао да не би угрозио јединство своје виртуалне нације, својих гледалаца и на послетку својих гласача.
Предизборна обећања Зеленског, која су дата на границама виртуалног и реалног, предоминантно су била о „напретку“ Украјине, схваћеном као „модернизација“, „вестернизација“, „цивилизација“ и „нормализација“. Управо је овај дискурс прогресивне модернизације допустио Зеленском да камуфлира своје планове за неолибералне реформе, које су покренуте само три дана након што је нова влада дошла власт. Током кампање, идеја „напретка“ коју је истицао Зеленски никада није повезивана са приватизацијом, продајом земље, кресањем буџета итд. Тек након што је Зеленски консолидовао своју председничку власт успостављањем потпуне контроле над законодавном и извршном граном власти он је јасно казао да је „нормализација“ и „цивилизација“ Украјине значила приватизацију земље и државне/јавне имовине, дерегулацију радних односа, смањење моћи синдиката, пораст цена комуналија и тако даље.
Указала си на то да су многи странци постављени на важне економске и социјалне функције након пуча из 2014. године и пре мандата Зеленског. Слично, многи од Зеленскијевих функционера имају блиске везе са глобалним неолибералним институцијама и ти си навела да постоје докази да су оне манипулисале Зеленским који слабо разуме економију и финансије. Можеш ли да нам кажеш нешто о тим аспектима рамификација прозападне смене власти 2014. године? Који крупнији интереси су овде били у игри и да ли уопште имају на уму интересе опште украјинске популације?
Да, мајданска смена власти 2014. године је обележила почетак потпуно новог доба у историји Украјине у смислу утицаја Запада на њене суверене одлуке. Наравно, од како је Украјина прогласила независност 1991. године, овај утицај је увек постојао. Америчка привредна комора, Центар за односе САД и Украјине, САД-украјински пословни савет, Европска пословна асоцијација, ММФ, ЕБРД, СТО, ЕУ – све те институције које се баве лобирањем и регулативом су значајно утицале на политичке одлуке Украјине.
Ипак, никада у историји Украјине која је претходила Мајдану та земља није поставила стране држављане на највише министарске позиције – то је постало могуће тек након Мајдана. 2014. године, Наталија Јареско (Наталія Енн Яресько) – држављанка САД – именована је за министра финансија Украјине, Ајварас Абромавичиус (Aivaras Abromavičius) – држављанин Литваније – постао је министар привреде и трговине Украјине, Алексадар Квиташвили (ალექსანდრე [სანდრო] კვიტაშვილი) – држављанин Грузије – министар здравља. 2016. године, Уљана Супрун (Уляна Надія Супрун) – држављанка САД – именована је за вршиоца дужности министра здравља. Други странци су преузели дужност нижег ранга. Сувишно је рећи, сва та постављења нису била резултат воље Украјинаца већ препорука глобалних неолибералних институција, што не изненађује с обзиром да и сам Мајдан није подржало пола становништва Украјине.
Као што сам већ споменула, већина тих антимајданских „других“ живе у југоисточним областима. Што се иде даље на исток, то је јаче и јединственије одбацивање Мајдана са његовом европском агендом. Више од 75 посто оних који живе у Доњецкој и Луганској области (два источна региона Украјине који су већински насељени русофоним становништвом) није подржало Мајдан, док га је подржало само 20 посто људи који живе на Криму.
Ове статистичке цифре, које је објавио Институт за социологију у Кијеву 2014. године, нису спречиле Западне институције власти да тврде да је Мајдан био устанак „украјинског народа“ који је представљен као непроблематични тоталитет – што је веома моћан идеолошки трик. Када су посећивали Трг Мајдан и подстицали тамошње револуционаре на протест, припадници „међународне заједнице“ су изражавали непоштовање према милионима Украјинаца који су имали антимајданске ставове, па су на тај начин доприносили ескалацији грађанског сукоба, који је на крају довео до катастрофе коју данас беспомоћно посматрамо.
Шта је са страним интересима који су инвестирани у неолиберализацију Украјине, која је спроведена у име украјинског народа? Они су разноврсни, али иза земљишне реформе, коју сам помно анализирала, били су финансијски лобији са Запада. Западни пензиони фондови и инвестициони фондови су желели да уложе новац који је губио вредност. У потрази за имовином у коју ће уложити, они су затражили помоћ ММФ, Светске Банке, ЕБРД и разних лобистичких група да промовишу њихове интересе и да припреме сву неопходну подлогу. То нема никакве везе са интересима Украјинаца, наравно.
Какав је Зеленски био по питању демократије – слободе говора и штампе, политичког плурализма и поступања према различитим политичким партијама? Какав је у поређењу са претходним председницима постсовјетске Украјине?
Слажем се са Џоди Дин (Jodi Dean) која сматра да је демократија неолиберална фантазија у смислу да не може да постоји у неолибералном систему власти коју не контролише народ већ наднационалне институције. Као што је претходно речено, ово је постало посебно очигледно након Мајдана када су страни министри постављени од стране тих институција да представљају њихове интересе у Украјини. Ипак, у свом реформистичком жару, Зеленски је отишао даље. Почетком фебруара 2021. године, прва три опозициона телевизијска канала – „NewsOne“, „Зик“ и „112 Украјина“ – су угашени. Још један опозициони канал „Наш“ је забрањен почетком 2022. године, пре почетка рата. Након што је избио рат, у марту, ухапшено је на десетине независних новинара, блогера и аналитичара; већина њих су левичарски опредељени. У априлу, телевизијски канали који нагињу удесно – „Канал 5“ и „Приaмиј“ – су такође угашени. Сем тога, Зеленски је потписао указ којим се обавезују сви украјински канали да преносе један телетон, који представља само један провладин поглед на рат.
Сва та дешавања су без преседана у историји независне Украјине. Присталице Зеленског сматрају да би требало отписати сва хапшења и медијске забране зарад војне користи, игноришући чињеницу да су се прва затварања медија десила годину дана пре руске инвазије. Што се мене тиче, Зеленски користи овај рат само да би ојачао диктаторске тенденције унутар свог режима власти, који је почео да се формира одмах након што је Зеленски дошао на власт – када је направио партијску машину за контролу парламента и безпоговорно одобравање неолибералних реформи упркос расположењу јавности.
Зеленски је 2021. године употребио Савет за националну безбедност и одбрану (СНБО) да би санкционисао одређене људе – углавном политичке ривале. Можеш ли да нам објасниш шта је СНБО и зашто је Зеленски радио то и да ли је то било по закону или не.
Након што му је 2021. године драстично опала подршка народа, Зеленски је покренуо неуставни процес вансудских санкција против својих политичких противника, који је наметнуо Савет за националну безбедност и одбрану. Те санкције су укључивале вансудску пленидбу имовине без икаквог доказа или незаконитих делатности почињених од стране релевантних физичких и правних лица. Међу првима који су санкционисани од стране СНБО била су два посланика у парламенту из Опозиционе платформе „За живот“ (ОПЗЖ) – Виктор Медведчук (Віктор Володимирович Медведчук) (који је касније ухапшен и приказан након испитивања на ТВ са претученим лицем) и Тарас Козак (Тарас Романович Козак) (који је успео да побегне из Украјине), као и чланови њихових породица. То се десило у фебруару 2021.; у марту 2022. године, забрањено је 11 опозиционих партија. Одлуке о забрани опозиционих партија и санкционисању вођа опозиције донео је СНБО; оне су ступиле на снагу председничким указима.
Устав Украјине каже да је Савет за националну безбедност и одбрану координационо тело: оно „координише и контролише активност тела извршне власти у сфери националне безбедности и одбране“. То нема никакве везе са кривичним гоњењем политичких противника и конфисковањем њихове имовине – нешто што СНБО ради од 2021. године. Подразумева се да је овај ноу-хау режима Зеленског неуставан – само судови могу да одлуче о томе ко је крив или није и о конфискацији имовне. Али проблем је што се испоставило да украјински судови нису спремни да служе као марионете Зеленског. Након што је врховни судија Уставног суда Украјине Олександар Тупицки (Олекса́ндр Микола́йович Тупицький) назвао неуставне реформе Зеленског „пучем“, Зеленском није преостало ништа друго него да се ослони на СНБО и да на силу спроведе своје непопуларне мере. Шта је било са „дисидентом“ Тупицким? 27. марта 2021. – такође супротно украјинском Уставу – Зеленски је потписао указ којим се поништава његово наименовање за судију тог суда.
Под Стаљиновом влашћу, Народни комесаријат унутрашњих послова (НКВД) направио је „тројке“ за изрицање казни након упрошћених, брзих истрага и без јавног и правичног суђења. Оно што видимо у случају СНБО је врло слично, само неуставна суђења од стране СНБО имају већи број учесника – све кључне личности државе, укључујући председника, премијера, начелника украјинске службе безбедности, генералног тужиоца Украјине, итд. Један састанак СНБО може да одлучи о судбини десетина стотина људи. Само у јуну 2021. године, Зеленски је спровео у дело одлуку СНБО да уведе санкције против 538 појединаца и 540 компанија.
Хтела бих да те питам за списак „Миротворца“ који је наводно повезан са украјинском владом и обавештајном службом СБУ. Како ја то разумем, ово је списак „непријатеља државе“ и објављује личне податке наведених непријатеља. Неколицина оних који су се појавили на њему су после били убијени. Можеш ли да нам кажеш нешто о том списку, како људи заврше на њему и како се он уклапа у власт за коју нам је речено да је демократска?
Националистички веб-сајт „Миротворец“ је основан 2015. године „од стране народног посланика који је на функцији саветника министра унутрашњих послова Украјине“ – овако га описује извештај УН. Име овог народног посланика је Антон Херашченко (Антон Юрійович Геращенко), он је бивши саветник бившег министра унутрашњих полова Арсена Авакова (Арсен Борисович Аваков). Под Аваковљевим патронатом су 2014. године створени националистички казнени батаљони који ће бити послати у Донбас да гуше народни отпор против Мајдана. „Миротворец“ је био део опште стратегије застрашивања противника пуча. Сваки „непријатељ народа“ – било ко ко се усуди да јавно изрази антимајданске ставове или да доведе у питање националистичку агенду Украјине – може се наћи на овом веб-сајту. Адресе Олеса Бузине (Оле́сь Олексі́йович Бузина́), чувеног публицисте [новинара], ког су убили националисти надомак његовог стана у згради у Кијеву, и Олег Калашњиков (Оле́г Іва́нович Кала́шніков), опозициони посланик ког су убили националисти у његовој кући, такође су били на „Миротворцу“, што је помогло убицама да пронађу своје жртве. Имена убица су добро позната; ипак, они нису у затвору зато што их данашња Украјина, чији политички живот контролишу радикали, сматра за хероје.
Веб-сајт није угашен чак ни након међународног скандала када ја „Миротворец“ објавио личне податке бившег немачког канцелара Герхарда Шредера (Gerhard Schröder). Али, за разлику од госн. Шредера који живи у Немачкој, хиљаде Украјинаца чији подаци су на „Миротворцу“, не могу се осећати безбедним. Неке од њих лично познајем – Јурија Ткачева (Юрій Ткачов), уредника новина „Тајмер“ из Одесе и Дмитрија Џангирова (Дмитрий Джангиров), уредника „Капитала“, канала на „Јутјубу“.
Многи од оних чија имена су на „Миротворцу“, успели су да побегну из Украјине после Мајдана; неки су то успели да ураде након масовних хапшења марта ове године. Један од њих је Тарик Незалежко, Џангировљев колега. 12. априла 2022. године, када је већ био на безбедном ван Украјине, објавио је пост на „Јутјубу“, назвавши Службу безбедности Украјине „Гестапоом“ и саветовао своје гледаоце како да избегну да их ухвате њени агенти.
Међутим, Украјина није демократска држава. Што више посматрам оно што се дешава тамо, то више мислим о модернизацијском путу Аугуста Пиночеа (Augusto Pinochet), кога, заправо, обожавају наши неолиберали. Дуже време, злочини Пиночеовог режима нису били истраживани. Али на крају, човечанство је открило истину. Само се надам да ће се то у Украјини десити пре.
Украјински професор Владимир Ишченко (Іщенко Володимир Олександрович) је рекао у недавном интервјуу за „Њу лефт ривју“ (NLR) да, за разлику од Западне Европе, у постсовјетској Источној Европи постоји више партнерског односа између национализма и неолиберализма. То је уочено чак и у Донбасу међу богатијима. Да ли се слажеш са тим? Ако да, можеш ли да ми објасниш како је еволуирала та комбинација?
Слажем се са Владимиром. Оно што видимо у Украјини је савез националиста и либерала на основу њихове заједничке нетрпељивости према Русији и, редом, према свима који заговарају сарадњу са њом. У светлу текућег рата, ово јединство либерала и националиста може да изгледа оправдано. Ипак, савез је створен давно пре овог рата – 2013. године, током формирања мајданског покрета. Либерали, Споразум о придруживању са Европској Унији, који је заговарао Мајдан, претежно доживљавају у смислу демократизације, модернизације и цивилизације – замишљају га као начин да се Украјина доведе до европских стандарда управљања. Насупрот томе, Евроазијска економска унија, коју предводи Русија, повезивана је са цивилизацијском регресијом на совјетски етатизам и азијски деспотизам. Ту су се позиције либерала и националиста слиле у једно: потоњи су активно подржавали Мајдан не због демократизације, већ због његовог јасног антируског става.
Од првих дана протеста, радикални националисти су били најактивнији борци Мајдана. Јединство између либерала који са Евромајданом повезују напредак, модернизацију, људска права итд. и радикала који кооптирају покрет за своју националистичку агенду био је неопходни предуслов за трансформацију грађанског протеста у оружану борбу која је за резултат имала неуставно рушење власти. Одлучујућа улога радикала у револуцији такође је постала кључни фактор формације масовног антимајданског покрета на истоку Украјине против „coup d’etat“, како је хегемони антимајдански дискурс назвао смену власти у Кијеву. Барем делимично, оно што данас видимо, трагични је исход ове кратковидости и несрећног савеза, који је формиран током Мајдана.
Можеш ли да нам објасниш у каквом је односу био Зеленски са крајњом десницом у Украјини?
Сам Зеленски никада није испољавао крајње десничарске ставове. У његовој серији „Слуга народа“, која је употребљена као незванична изборна платформа, украјински националисти су приказани негативно: они се појављују као ништа друго него ли глупе марионете олигарха. Као председнички кандидат, Зеленски је критиковао закон о језику који је потписао његов претходник Порошенко (Петро Олексійович Порошенко), који је знање украјинског језика учинио обавезним условом за државне службенике, војнике, докторе и наставнике. „Ми морамо да иницирамо и усвојимо законе и одлуке које консолидују друштво, а не супротно“, кандидат Зеленски је тврдио 2019. године.
Ипак, након што је преузео председничку функцију, Зеленски се окренуо националистичкој агенди свог претходника. 9. маја 2021. године, његова влада је усвојила акциони план за промоцију украјинског језика у свим сферама јавног живота стриктно у складу са Порошенковим законом о језику, на задовољство националиста и запрепашћење русофоних. Зеленски није учинио ништа да кривично гони радикале за све њихове злочине против политичких противника и народа Донбаса. Симбол десничарске трансформације Зеленског и подршка коју је добио од националисте Медведка – једног од оних који су оптужени за убиство Бузинe – који је јавно изразио повољно мишљење о Зеленскијевој забрани опозиционих канала на руском језику 2001. године.
Питање је зашто? Зашто је Зеленски направио потпуни заокрет ка национализму упркос надама народа да ће се залагати за политику помирења? Као што су веровали многи аналитичари, то је зато што се радикали, иако представљају мањину украјинског становништва, не устручавају од употребе силе против политичара, судова, органа за спровођење закона, медијских радника и тако даље – другим речима, они су просто добри у застрашивању друштва, укључујући све гране власти. Пропагандисти могу да понављају мантру „Зеленски је јевреј, значи не може да буде нациста“ колико год желе, али истина је да радикали контролишу политички процес у Украјини путем насиља против оних који се усуде да се супротставе националистичкој и супремацијској агенди. Случај Анатолија Шарије (Анатолій Анатолійович Шарій) – једног од најпопуларнијих блогера у Украјини који живи у егзилу – добар је пример који то илуструје. Не само да он, заједно са члановима своје породице, стално прима претње смрћу, већ радикали непрестано застрашују активисте његове партије (коју је Зеленски забранио у марту 2022.), туку их и понижавају. Украјински радикали то зову „политички сафари“.
Тренутно, Зеленски је најутицајнија личност на светској сцени што се тиче сукоба чија евентуална ескалација има озбиљне импликације. Занима ме да ли он користи исте оне манипулативне вештине из шоу-бизниса да би придобио подршку за тај имиџ некакве личне инкарнације демократије и правдољубивости а против сила зла и аутократије. То личи на филм који је заснован на свету из Марвелових стрипова. То је управо она врста уоквиривања које се чини супротном дипломатији. Шта мислиш, да ли Зеленски игра конструктивну улогу као ратни вођа Украјине или не?
Редовно пратим ратне говоре Зеленског и могу поуздано да кажем да начин на који он формулише сукоб тешко може да води до било каквог дипломатског решења пошто он непрестано понавља да су снаге добра нападнуте од стране снага зла. Јасно је, не може бити политичког решења за такав армагедон. Оно што испада из овог митског референтног оквира за рат је шири контекст ситуације: чињеница да је годинама Украјина одбијала да спроведе Минске мировне уговоре, који су потписани 2015. године након пораза украјинске војске у донбаском рату. По овим споразумима, Донбас мора да добије политичку аутономију у оквиру Украјине – што је тачка која је незамислива и неприхватљива за радикале. Уместо имплементирања тог документа, који су ратификовале УН, Кијев је осам дугих година водио борбе против Донбаса дуж демаркационе линије. Живот Украјинаца који живе на тим територијама је трансформисан у кошмар. За радикале, чији батаљони су се борили тамо, народ Донбаса – замишљен као совки и ватники – не заслужује милост и опрост.
Текући рат је продужетак рата из 2014. године, који је почео када је Кијев послао војску у Донбас да угуши антимајданску побуну под премисом такозване „антитерористичке операције“. Признање овог ширег контекста не претпоставља одобравање „војне операције“ Русије, али оно имплицира признање да је и Украјина одговорна за оно што се дешава. Формулисање питања текућег рата у смислу борбе цивилизације против варварства или демократије против аутократије није ништа друго него манипулација и то је од суштинске важности за схватање ситуације. Бушова (Bush) формула „или сте са нама или сте терористи“, коју је пропагирао Зеленски у својим апелима „цивилизованом свету“, показала се веома погодном за избегавање личне одговорности за текућу катастрофу.
Што се тиче потурања свету ове једнодимензионалне приче, уметничке вештине Зеленског се чине непроцењиво вредним. Он је коначно на глобалној сцени и свет му аплаудира. Бивши комичар чак ни не покушава да сакрије своје задовољство. Одговарајући на питање француског новинара 5. марта 2022. године – десетог дана руске инвазије – о томе како му се живот променио од почетка рата, Зеленски је одговорио са осмехом задовољства: „Данас, мој живот је диван. Ја верујем да сам потребан. Ја осећам да је то најважнији смисао у животу – бити потребан. Осетити да ниси пука празнина која само дише, хода и једе нешто. Ти живиш.“
За мене, ова конструкција је алармантна: она имплицира да Зеленски ужива у јединственој прилици да глуми на светској сцени коју му је пружио рат. То му је живот учинило дивним; он живи. Насупрот милиона Украјинаца чији животи уопште нису пријатни и хиљада оних који више нису живи.
Александар Габуев () је указао на то да руском руководству недостаје експертиза за ову земљу што је чинилац који има удела у овом сукобу. Ја сам такође чула руске коментаторе који напомињу да Украјина има надмени став с обзиром на то да су прозападно а не проруски оријентисани. Да ли мислиш да је то значајан чинилац за било коју страну?
Ја сам склона слагању са тврдњом која се тиче недостатка адекватног схватања од стране руског руководства о друштвеним процесима који су се дешавали у Украјини након Мајдана. Наравно, половина украјинског становништва му се није обрадовала, а милиони који живе на југоистоку су желели да Русија интервенише. Ја то поуздано знам пошто сви моји рођаци и стари пријатељи живе на тим територијама. Ипак, оно што је било тачно 2014. године можда сада више нужно не важи. Прошло је осам година; порасла је нова генерација младих људи, који су одгајани у новом друштвеном окружењу; и многи људи су се просто навикли на нове реалности. На послетку, чак и ако већина њих презире радикале и политику украјинизације, они још више мрзе рат. Испоставило се да је реалност на терену много комплекснија него што су то очекивали доносиоци одлука.
Шта је са осећајем супериорности међу оним Украјинцима који се идентификују са Западњацима а не са Русима?
То је тачно, и, што се мене тиче, то је најтрагичнији део читаве постмајданске приче, зато што је управо тај осећај супериорности који је спречио „прогресивне“ промајданске снаге да пронађу заједнички језик са својим „заосталим“ проруским сународницима. То је довело до донбаског устанка, „антитерористичке операције“ украјинске војске против Донбаса, интервенције Русије, Минских мировних споразума, њиховог неиспуњавања и, на послетку, текућег рата.
Натајли Болдвин пише на теме руске и америчке спољне политике и ауторска је књиге „Поглед из Москве: разумети Русију и америчко-руске односе“.
